Stjuardesa vas ne pozdravlja iz pristojnosti: U tih pet sekundi procenjuje da li ste bezbedni za let

Mislili ste da vas stjuardesa pozdravlja samo iz pristojnosti? Razmislite ponovo.

Dok vi tražite svoje sedište, ona za svega nekoliko sekundi procenjuje da li ste dobro, da li vam treba pomoć ili biste u hitnoj situaciji mogli da ugrozite bezbednost leta. Jedan osmeh krije mnogo više nego što ste ikada mogli da pretpostavite…

Zašto vas stjuardese pozdravljaju na ulazu u avion? Nije ljubaznost ono što prvo procenjuju

Mislite da je osmeh stjuardese na vratima aviona samo znak dobre usluge? Zapravo, u tih nekoliko sekundi dok vam poželi dobrodošlicu, kabinsko osoblje već procenjuje da li ste sposobni da bezbedno letite, da li vam je potrebna pomoć ili biste, u vanrednoj situaciji, mogli da predstavljate rizik za sebe i druge putnike.

Svako ko često putuje avionom zna taj dobro poznati trenutak. Prolazimo bezbednosnu kontrolu, spuštamo se kroz izlaz za ukrcavanje, ulazimo u avion i na samim vratima dočekuju nas nasmejane stjuardese i stjuardi sa ljubaznim pozdravom. Deluje kao običan gest pristojnosti, deo standardnog protokola aviokompanija pre nego što požurimo da pronađemo svoje sedište i slobodan prostor za ručni prtljag.

Međutim, iza tog kratkog susreta krije se mnogo više nego što većina putnika može da pretpostavi. Upravo tih nekoliko sekundi predstavlja prvu bezbednosnu procenu svakog putnika pre poletanja.

Poslednjih godina brojne stjuardese i stjuardi otkrili su ovu praksu u video-snimcima koji su postali viralni na TikToku. Njihove ispovesti potvrdile su ono što je dugo bilo poznato samo ljudima iz avio-industrije – pozdrav na vratima aviona nije samo izraz ljubaznosti, već pažljivo osmišljena bezbednosna procedura koja je sastavni deo njihove obuke.

Dok putnici razmišljaju gde će smestiti kofer ili pokušavaju da što pre pronađu svoje sedište, kabinsko osoblje za svega nekoliko sekundi procenjuje fizičko stanje, ponašanje, emocionalno raspoloženje i sposobnost svakog putnika da bezbedno učestvuje u letu.

Šta se zapravo događa kada vam stjuardesa kaže „dobar dan”?

Za svaku aviokompaniju ukrcavanje predstavlja jedan od najosetljivijih trenutaka tokom leta. Tada se u avion ukrcava veliki broj ljudi različitog uzrasta, zdravstvenog stanja i raspoloženja, a kabinsko osoblje ima samo nekoliko trenutaka da uoči eventualne probleme.

Upravo zato stjuardese i stjuardi nisu zaduženi samo za posluživanje hrane i pića ili prijatan doček putnika. Oni su pre svega profesionalci obučeni za bezbednost u vazduhoplovstvu i prvi su odgovor u svakoj vanrednoj situaciji.

Tokom obuke prolaze kroz intenzivne treninge iz oblasti bezbednosti, psihologije ponašanja, krizne komunikacije i upravljanja hitnim situacijama. Uče kako da u veoma kratkom vremenu prepoznaju znake koji mogu ukazivati na zdravstveni problem, emocionalnu nestabilnost ili potencijalno rizično ponašanje.

Ljubazan pozdrav predstavlja idealan način da sve to učine potpuno neprimetno, bez izazivanja nelagodnosti kod putnika.

Četiri stvari koje kabinsko osoblje procenjuje u svega nekoliko sekundi

Prva procena odnosi se na fizičko stanje putnika. Kabinsko osoblje proverava da li osoba deluje prisebno, da li normalno stoji i hoda, da li pokazuje znake ozbiljnog umora, bolesti ili dejstva alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci.

Druga procena odnosi se na fizičku spremnost i pokretljivost. U slučaju hitne evakuacije određeni putnici mogu biti od velike pomoći posadi, posebno ako sede u blizini izlaza za nuždu. Zato se već pri ulasku procenjuje ko bi mogao da pomogne u otvaranju izlaza ili usmeravanju ostalih putnika ukoliko dođe do evakuacije.

Treći važan element jeste emocionalno stanje. Strah od letenja nije redak, a kabinsko osoblje veoma brzo prepoznaje osobe koje su izrazito uznemirene ili pod velikim stresom. Takvim putnicima često je dovoljna kratka podrška ili razgovor kako bi se tokom leta osećali sigurnije.

Četvrta procena odnosi se na ponašanje. Nervoza, agresivnost, nepristojnost ili očigledna razdražljivost mogu predstavljati upozoravajući signal, jer su upravo konflikti među putnicima jedan od najčešćih bezbednosnih izazova tokom leta.

Ako neko deluje izrazito alkoholisano, dezorijentisano ili ozbiljno bolesno, kabinsko osoblje može zatražiti dodatnu proveru. U krajnjim slučajevima kapetan može doneti odluku da se putniku uskrati ukrcavanje, jer je mnogo bezbednije rešiti problem na zemlji nego nekoliko hiljada metara iznad nje.

Ko su ABP putnici i zašto su važni?

U vazduhoplovstvu postoji termin ABP (Able-Bodied Passenger), koji označava fizički sposobnog putnika koji u slučaju vanredne situacije može pomoći kabinskom osoblju.

Takvi putnici često sede u redovima pored izlaza za nuždu. Međunarodni bezbednosni propisi zahtevaju da osobe na tim mestima budu punoletne, fizički sposobne, dovoljno pokretljive i da razumeju uputstva posade.

U slučaju hitne evakuacije upravo oni mogu otvoriti izlaz za nuždu, pomoći drugim putnicima ili slediti instrukcije kabinskog osoblja. Zbog toga stjuardese već pri ukrcavanju obraćaju pažnju na fizičku spremnost putnika.

Govor tela otkriva mnogo više nego što mislite

Iskusne stjuardese često kažu da telo govori glasnije od reči.

Nesiguran hod može ukazivati na alkoholisanost ili zdravstveni problem. Ukočeno držanje tela često odaje intenzivan strah od letenja. Način na koji osoba drži torbu, ubrzano diše ili nervozno pomera pogled može biti pokazatelj stresa ili anksioznosti.

Posebnu pažnju privlači i kontakt očima.

Ljudi koji uporno izbegavaju pogled ponekad deluju zatvoreno, uznemireno ili emocionalno opterećeno, dok oni koji traže kontakt očima često nesvesno traže osećaj sigurnosti i potvrdu da je sve u redu.

Naravno, nijedan pojedinačni znak sam po sebi nije dovoljan za zaključak. Kabinsko osoblje procenjuje čitavu sliku – držanje tela, način govora, mimiku, pokrete i komunikaciju – kako bi steklo što realniji utisak o svakom putniku.

Primećuju i ono što vi možda ne biste

Dok većina putnika razmišlja o tome da što pre sedne, kabinsko osoblje već beleži važne informacije.

Primećuju osobe sa otežanom pokretljivošću, trudnice, putnike koji putuju sa bebama ili malom decom, starije osobe kojima bi mogla biti potrebna pomoć, kao i putnike kojima će možda biti potrebna dodatna pažnja tokom leta.

Takve informacije omogućavaju posadi da organizuje pomoć mnogo pre nego što nastane bilo kakva potreba.

Ako se plašite letenja, recite to odmah

Strah od letenja, poznat i kao aviofobija, pogađa milione ljudi širom sveta. Istraživanja pokazuju da određeni stepen nelagodnosti tokom leta oseća gotovo svaki treći putnik, dok manji procenat ima izražen strah koji može izazvati panične reakcije.

Ukoliko odmah pri ulasku kažete stjuardesi da imate strah od letenja, ona može diskretno pratiti vaše stanje tokom leta, povremeno vas obići, objasniti šta se događa tokom turbulencija ili vam pružiti dodatne informacije koje često značajno smanjuju anksioznost.

Ponekad će, ukoliko okolnosti dozvoljavaju, pronaći i sedište na kojem ćete se osećati prijatnije.

Šta se događa ako kabinsko osoblje proceni da postoji rizik?

Kada nešto izazove sumnju, stjuardesa ne donosi samostalnu konačnu odluku.

O svojim zapažanjima obaveštava glavnog člana kabinskog osoblja, koji zatim procenjuje situaciju zajedno sa kapetanom i zemaljskim osobljem dok je avion još na platformi.

Ako postoji sumnja da je putnik pod dejstvom alkohola ili nije sposoban za let, može biti obavljen dodatni razgovor ili pregled. Konačnu odluku o tome da li će osoba poleteti uvek donosi kapetan aviona, koji je po međunarodnim vazduhoplovnim propisima odgovoran za bezbednost svih putnika i članova posade.

Mnogo češće, međutim, situacija se rešava jednostavnije. Putnik može biti premešten na drugo sedište, dalje od izlaza za nuždu ili bliže kabinskom osoblju, kako bi tokom leta bio pod diskretnim nadzorom.

Zašto je važno da uzvratite pozdrav?

Posle dugog čekanja na aerodromu, kašnjenja leta ili iscrpljujućeg putovanja lako je proći pored stjuardese bez pogleda i odgovora.

Ipak, upravo tih nekoliko sekundi kontakta omogućava kabinskom osoblju da proceni da li ste dobro, da li vam je potrebna pomoć ili postoji nešto što bi trebalo da znaju pre poletanja.

Jednostavan pogled, osmeh i pozdrav predstavljaju prvi korak u uspostavljanju poverenja između putnika i posade. Ako ste trudni, ne osećate se dobro, imate ozbiljan strah od letenja ili bilo kakav zdravstveni problem, najbolje je da to odmah kažete.

Na taj način kabinsko osoblje može bolje da se pripremi i pruži vam odgovarajuću pomoć ukoliko bude potrebna.

Zato sledeći put, kada zakoračite u avion i dočeka vas nasmejana stjuardesa ili stjuard, setite se da iza tog profesionalnog osmeha stoji osoba koja već u prvih nekoliko sekundi radi ono što joj je najvažniji zadatak – brine o bezbednosti svih putnika. Vaš pozdrav nije samo pitanje lepog vaspitanja, već mali znak saradnje koji može doprineti sigurnijem letu za sve.

Telefon vam se leti pregreva? Evo kako da ga rashladite – i zašto je najpopularniji „trik“ zapravo opasan

Ako vam se telefon leti toliko zagreje da imate osećaj da držite vrelu ploču, nikako nemojte da uradite ono što vam prvo padne na pamet – upravo taj „genijalni“ potez može trajno da ošteti uređaj.

Dešava se često: leto, 36 stepeni, uzmete telefon u ruku, a on je toliko vruć da imate utisak da dodirujete grejnu ploču. To nije samo neprijatan osećaj, jer je toplota jedan od najvećih neprijatelja pametnog telefona, posebno njegove baterije.

Dobra vest je da se gotovo svi savremeni modeli sami štite upozorenjima, usporavanjem rada, a u ekstremnim situacijama čak i bezbednosnim isključivanjem. Problem nastaje kada u panici pokušamo da ga naglo ohladimo i uradimo upravo ono što može da napravi još veću štetu. Jedan potez posebno bi trebalo zauvek izbaciti iz „prve pomoći“ za pregrejan telefon, iako na prvi pogled deluje potpuno logično.

Zašto se telefon zagreva čak i kada niste na plaži

Vruć telefon ne mora automatski da znači da je pokvaren. Vrlo često to je jednostavno znak da uređaj radi pod velikim opterećenjem ili da se nalazi u okruženju sa ekstremno visokom temperaturom. Proizvođači uglavnom navode radni temperaturni opseg od približno 0 do 35 stepeni Celzijusa, a iznad te granice rizik od pregrevanja brzo raste.

Prvi krivac je, naravno, okruženje. Automobil zaključan na suncu, komandna tabla, sto na terasi u podne ili plaža – sve su to mesta na kojima temperatura vrlo lako može da pređe 45 stepeni. Prema smernicama kompanije Google za Pixel pametne telefone, telefon nikada ne bi trebalo ostavljati na mestima na kojima temperatura može da dostigne takve vrednosti.

Ali temperatura nije jedini problem. Postoje i „unutrašnji“ razlozi zbog kojih telefon počinje da se zagreva. Dugotrajno igranje zahtevnih igrica, strimovanje videa visoke rezolucije, višesatna GPS navigacija, korišćenje telefona kao hotspota, aplikacije koje stalno rade u pozadini ili loše optimizovani programi mogu ozbiljno da opterete procesor.

U pojedinim slučajevima, stalno opterećenje može biti povezano i sa zlonamernim softverom, naročito ako se telefon iznenada počne pregrevati bez očiglednog razloga. Kada se tome dodaju brzo punjenje, starija baterija i debela maska koja zadržava toplotu, dobijate savršenu formulu za telefon koji je svakog leta na ivici pregrevanja.

Važno je razumeti i jednu stvar: litijum-jonske baterije ne vole visoke temperature. Što je uređaj topliji, hemijske reakcije u bateriji se odvijaju brže, što dugoročno može ubrzati njeno starenje i smanjiti kapacitet.

Šta odmah uraditi kada se telefon pregreje

Ako je telefon toliko vruć da vam je neprijatno da ga držite, najpre ga sklonite sa direktnog sunca i udaljite od svakog izvora toplote. To znači da ne treba da ostane u džepu farmerki, ispod jastuka, na komandnoj tabli ili u automobilu.

Ako je priključen na punjač ili power bank, prekinite punjenje. Blago zagrevanje tokom punjenja je uobičajeno, naročito kod brzog punjenja, ali kada je uređaj već pregrejan, nema potrebe da mu dodajete još jedan izvor toplote.

Skinite masku, naročito ako je kruta, debela ili napravljena od materijala koji slabo propušta toplotu. Maska štiti telefon od udaraca, ali u trenutku pregrevanja može da oteža njegovo hlađenje.

Možete uključiti režim rada u avionu ili bar štednju baterije kako biste smanjili aktivnost procesora i potrošnju energije. Ako je moguće, još bolje je da telefon potpuno isključite na nekoliko minuta.

Zatim ga stavite na čvrstu i hladniju površinu u provetrenom prostoru. Ventilator može da pomogne, ali nema potrebe da uređaj izlažete ekstremno hladnom vazduhu. Cilj je da se temperatura postepeno spusti, a ne da telefon doživi temperaturni šok.

Dok se ne ohladi, izbegavajte zahtevne aktivnosti. Ako se nakon ovih koraka telefon vrati u normalu, verovatno je reč o privremenom pregrevanju. Međutim, ako se problem često ponavlja, ne bi trebalo da ga ignorišete.

Najgora greška: frižider, zamrzivač ili led

Kada se telefon zagreje, mnogima instinkt kaže isto: „Moram odmah da ga ohladim.“ I upravo tada nastaje problem.

Stavljanje pametnog telefona u frižider, zamrzivač ili direktno na led greška je koju bi trebalo apsolutno izbegavati.

Razlog nije samo ekstremno niska temperatura, već nagla promena temperature. Kada uređaj za nekoliko sekundi pređe iz veoma toplog u veoma hladno okruženje, povećava se rizik od stvaranja kondenzacije unutar telefona.

Drugim rečima, sitne kapljice vlage mogu da se pojave na elektronskim komponentama, konektorima i delovima baterije. Ta vlaga možda neće odmah izazvati kvar. Međutim, vremenom može dovesti do korozije, loših kontakata, pa čak i kratkih spojeva.

Činjenica da je telefon označen kao „vodootporan“ ili „otporan na vodu“ ne znači da je bezbedno stavljati ga pod hladnu vodu ili izlagati naglom temperaturnom šoku. Otpornost na vodu testira se u specifičnim uslovima i ne predstavlja dozvolu za improvizovano hlađenje uređaja.

Zato izbegavajte i hladnu vodu, čak i kada proizvođač navodi otpornost na vodu, ledene obloge direktno na kućištu, izlaganje telefonu veoma hladnom vazduhu odmah nakon ekstremnog zagrevanja, kao i aplikacije koje obećavaju da će fizički „ohladiti“ telefon.

Takve aplikacije mogu eventualno zatvoriti pojedine procese ili smanjiti opterećenje sistema. Isto možete uraditi i sami kroz podešavanja telefona, bez instaliranja dodatnog softvera.

Male navike koje mogu sprečiti pregrevanje

Najjednostavnija zaštita počinje svakodnevnim navikama. Telefon nikada ne ostavljajte u automobilu na suncu, koristite originalne ili sertifikovane punjače i izbegavajte višesatno igranje zahtevnih igrica dok se uređaj istovremeno puni.

Kada vam GPS, Bluetooth ili hotspot nisu potrebni, isključite ih. Ne morate opsesivno zatvarati svaku aplikaciju koja je otvorena u pozadini, ali povremeno proverite koje aplikacije troše najviše energije i opterećuju telefon.

Ako telefon koristite za zahtevne zadatke ili brzo punjenje, privremeno skinite debelu masku. Ona može biti korisna za zaštitu od padova, ali ne i kada uređaj već pokušava da izbaci višak toplote.

Baterija je posebno osetljiva komponenta. Tehničke analize pokazuju da povećanje unutrašnje temperature baterije za oko 10 stepeni Celzijusa ubrzava hemijske procese i može skratiti njen radni vek. Posledica je brže opadanje kapaciteta baterije, a u nekim slučajevima može doći i do njenog nadimanja.

Kada pregrevanje više nije „samo leto“

Povremeno zagrevanje tokom igranja igrice ili gledanja filma nije neobično. Ali postoje situacije koje zahtevaju dodatnu pažnju.

Ako se telefon zagreva čak i kada miruje, često se pregreva pri veoma laganom korišćenju, redovno prikazuje upozorenja o temperaturi, iznenada se isključuje ili emituje miris koji podseća na paljevinu, ne treba čekati da se problem „sam reši“.

Posebno ozbiljno shvatite nadutu bateriju ili kućište koje počinje da se odvaja. Ako primetite da je zadnja strana telefona izbočena ili da se ekran podiže, prestanite da koristite uređaj i obratite se ovlašćenom servisu.

Telefon koji se jednom zagrejao tokom vrelog dana ili zahtevne aktivnosti verovatno nije razlog za paniku. Ali telefon koji svakog dana deluje kao da je zarobljen usred avgusta možda vam već jasno govori da mu je potrebna pomoć.

I ne, frižider nije odgovor.

Koliko puta ste odustali od cilja samo zato što vam je delovao prevelik?

Problem često nije u cilju. Problem je u načinu na koji ga posmatramo.

Kada pred sobom vidite 100.000 evra prodaje, lako je da se uplašite. Ali kada shvatite da je to zapravo jedan kvalitetan razgovor nedeljno, sve odjednom postaje mnogo jednostavnije.

Najveći uspesi retko nastaju preko noći. Oni nastaju iz malih, doslednih koraka koje ponavljamo iz dana u dan.

Ova priča podseća na važnu životnu lekciju: ne jurite rezultat – gradite navike koje do njega vode. Kada je cilj zaista vaš, motivacija dolazi iznutra, a disciplina postaje mnogo lakša.

Veliki snovi nisu rezervisani za posebne ljude. Oni pripadaju onima koji naprave prvi korak, pa drugi, pa treći… i ne odustanu.

Kao mala mnogo sam volela da čitam Zagora i uvek me je mnogo nerviralo kad na kraju stripa pročitam nastavak u sledećem broju. Zato moj poslednji post nastavljam još ove nedelje.

Danas sam, dakle, bila kod direktora o kom sam pisala prošli put. Da, onoga, koji prodavcima daje slobodu da sami sebi postavljaju ciljeve, al’ za malo.

Najviše me u celoj priči, u stvari, nervira što se to postavljanje ciljeva „odozdo“ uglavnom koristi za nabijanje na nos prodavcima, tipa: „Pa sami ste postavili te ciljeve – šta je sad’? Što ih ne ostvarujete?“

E, a sada ću da ispričam priču kako taj sistem, kad se dobro postavi, stvarno funkcioniše.

Moj najbolji sales coach, a imala sam ih nekoliko, bio je jedan Ed, iz Bostona. Vremešni čičica, bivši roker, koji se, kad se oženio i skrasio, bavio prodajom i prodajnim menadžmentom i ispekao zanat samo tako. Gubitak za rokenrol, dobitak za prodaju…šta ćeš…dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Evo, dakle, kako je meni Ed „postavljao ciljeve“.

Pita mene Ed jednog davnog januara, kad sam tek počela da sarađujem sa firmom u kojoj je radio – šta želim da kupim te godine, a da sada nemam za to para. O, lista želja je bila podugačka, ja dete iz Srbije – željno svega, ali sam se, eto, ograničila na desetodnevni odlazak u Egipat za Novu godinu sa suprugom. Hotel pet zvezdica, all inclusive. Ne znam kako vi, ali ja se sa letovanja uvek vratim sa onoliko kila više, koliko je hotel imao zvezdica.

„Egipat, dakle?“ reče Ed. „OK. Hajde da izračunamo koliko treba da prodaš da bi otišla u taj tvoj Egipat. Da vidimo…putovanje će vas koštati oko 2000 Eura. I još svaki mesec treba da zaradiš po 1500 Eura. Moraš od nečega i da živiš!“

Slušam ja Eda šta kalkuliše i u početku mi ništa nije jasno. Izračuna on, dakle, da u toj godini treba da zaradim 20.000 Eura. Za normalan život i Novu godinu. „Dobro“, pomislim ja tada, „i nije tako strašno.“

„E, sada da vidimo koliko treba da prodaš da bi zaradila tih 20.000.“ Računica prosta – tada sam radila za 20% od prodaje – dakle – trebalo je da prodam 100.000 Eura. Sića.

Naravno da sam se i uplašila i prenerazila od te cifre. „Ja da prodam toliko? Nema šanse!“ Mlada i naivna, brže-bolje sam to i njemu rekla, onako uzbuđena i iznervirana, a on mi je samo mirnim glasom iskusnog frajera dobacio: „Polako. Ne donosi preuranjene odluke.“

„Dobro, neću“, odgovorila sam, ali sam se više folirala nego što sam se stvarno smirila. A Egipat i hotel sa pet zvezdica sam već oplakala.

„Hajde da vidimo, dakle, šta sve treba da radiš da bi prodala 100.000,“ nastavio je Ed mirno.

„Hajde“, odgovorila sam više iz pristojnosti nego što me je stvarno zanimalo šta će mi reći. Rekoh već – u glavi sam već videla kako se mrznemo na Trgu za Novu godinu.

„Po našim proračunima bi tvoj prosečan ugovor trebalo da bude oko 10.000 Eura. Treba ti, dakle, 10 kupaca. Kako ti to zvuči?“

„Šta deset? Čega deset? Kupaca? Pa to i nije tako nedostižno“, konačno sam počela da se budim. Ispred sebe sam zamislila deset direktora firmi, kojima sam prodala moje usluge. Svi su stali za jedan izmišljeni sto. „Čim stanu za jedan sto, to nije mnogo“, nasmejala sam se u sebi.

„Pošto tvoja uspešnost sigurno neće biti 1:1, odnosno, neće svako pristati na tvoju ponudu, ja bih ti preporučio da razgovaraš bar sa 50 njih,“ nastavio je Ed. „Od petorice, jedan bi trebalo da ti kupi projekat od 10.000“.

„Pedeset?“ pomislih. „Oni ne stanu za jedan sto. Šteta.“

„Ako godina ima 52 nedelje, to bi značilo da svake nedelje treba da razgovaraš sa po jednim potencijalnim klijentom. Dobro – nešto malo više, pošto ćeš par nedelja i odmarati,“ nastavi Ed strpljivo da se bavi matematikom.

„Jedan potencijalni klijent nedeljno?“ Sad vidim ispred sebe moj Outlook kalendar za nedelju dana i jedno popunjeno polje na njemu. Sve ostalo prazno…ako je u meni do tog trenutka i bilo cinizma, sa ovom kalkulacijom sam morala da se predam. „Ed, ovo stvarno nije mnogo,“ priznala sam konačno.

„Pa naravno da nije mnogo,“ osmehnuo se stari roker. Još mu je samo motor falio, pa da bude totalno kul sa sve tom rečenicom, koju je tako samopouzdano izrekao. „Hasta la vista, Baby!“, je nehotice zazvučalo u mojoj glavi.

Ed mi je, dakle, tog dana rastavio prodaju na sastavne delove i sveo je na nešto, što je bilo i meni prihvatljivo. Jedan klijent nedeljno. Mačji kašalj!

I u toku te godine me nikada, ali nikada nije pitao koliko sam prodala. Uvek me je samo pitao kakva pomoć mi je od njega potrebna da bih se videla sa jednim potencijalnim klijentom nedeljno. I tu pomoć mi je nesebično pružao. I naravno da nije morao da me motiviše, podstiče, plaši i tera da radim, jer je cilj bio stvarno moj.

Elita se ne rađa slučajno — ona se oblikuje u institucijama koje traju vekovima.

Eton College nije samo škola, već zatvoreni svet tradicije, moći i budućih lidera koji menjaju istoriju. A sada se u taj isti sistem sprema da uđe i budući kralj — princ Džordž.

U sedam činjenica otkrivamo šta se zaista krije iza zidova najpoznatijeg britanskog internata.

U britanskoj javnosti već mesecima traje tiho, ali uporno pitanje: gde će se školovati princ Džordž? Sada se, prema najpouzdanijim informacijama, sve jasnije nazire odgovor – Eton College, elitna škola koja već više od pet vekova ne obrazuje samo učenike, već i buduće premijere, aristokratiju i lidere koji oblikuju tok britanske istorije.

Ako se ova odluka potvrdi, princ Džordž neće biti samo još jedan učenik u prestižnoj instituciji. On će postati deo kontinuiteta jedne od najuticajnijih obrazovnih tradicija u Evropi – iste one koju su pre njega prošli njegov otac, princ Vilijam, i stric Hari. Eton nije škola u klasičnom smislu te reči. To je sistem, simbol i svojevrsni društveni filter koji već vekovima definiše britansku elitu.

Sedam stvari koje treba znati o Eton College-u – školi koja oblikuje kraljeve

1. Više od 580 godina istorije

Eton College je osnovao kralj Henri VI davne 1440. godine, u neposrednoj blizini Vindzora. Sa istorijom dugom skoro šest vekova, ova institucija spada među najstarije i najprestižnije internate u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Šetnja kroz školske hodnike i kamene zgrade Etona često se opisuje kao ulazak u drugi vremenski sloj – prostor u kojem se prošlost i sadašnjost prepliću bez jasne granice. Ipak, i pored snažne tradicije, škola se kontinuirano modernizuje, kombinujući klasične obrazovne vrednosti sa savremenim pristupima učenju.

2. Škola kraljeva, premijera i globalne elite

Eton College je tokom vekova iznedrio izuzetno uticajne ličnosti britanske i svetske istorije. Među bivšim učenicima nalaze se čak dvadeset britanskih premijera, uključujući Dejvida Kamerona i Borisa Džonsona.

Pored političara, školu su pohađali i pisci, naučnici, preduzetnici i članovi kraljevske porodice. Princ Vilijam i princ Hari samo su najpoznatiji savremeni primeri kontinuiteta jedne elitne obrazovne linije. Zbog toga se Eton često opisuje kao „škola britanske elite“, iako njena reputacija odavno prevazilazi nacionalne okvire.

3. Uniforma koja se nije menjala od 19. veka

Jedan od najprepoznatljivijih simbola Etona jeste njegova uniforma. Učenici i danas nose crni frak, prsluk, prugaste pantalone i belu kragnu, u stilu koji gotovo da nije promenjen od viktorijanskog perioda.

Ovaj vizuelni identitet nije samo estetski detalj, već i deo filozofije škole – naglasak na disciplini, kontinuitetu i pripadnosti instituciji koja nadilazi individualnost učenika.

4. Ulazak u Eton – strogo kontrolisan i izuzetno konkurentan

Upis u Eton College jedan je od najzahtevnijih obrazovnih procesa u Velikoj Britaniji. Mnoge porodice svoju decu prijavljuju godinama unapred, a lista čekanja počinje bukvalno u ranom detinjstvu.

Pored visokih školarina, kandidati prolaze kroz rigorozne selekcije koje procenjuju akademski potencijal, lične sposobnosti i opšti razvoj. Konkurencija je toliko snažna da se upis često doživljava kao dugoročni porodični projekat.

5. Obrazovanje koje daleko nadilazi klasične predmete

Iako Eton ima snažan temelj u klasičnim disciplinama poput matematike, književnosti i prirodnih nauka, njegov obrazovni program daleko je širi od tradicionalnog školskog modela.

Učenicima su dostupni i predmeti poput tehnologije, pozorišta, muzike, umetnosti, međunarodne politike i preduzetništva. Cilj nije samo akademsko znanje, već formiranje pojedinaca koji mogu da funkcionišu u kompleksnom, globalizovanom svetu.

6. Sport kao ključni deo identiteta škole

Sport u Etonu nije dodatna aktivnost – on je sastavni deo obrazovanja. Fudbal, ragbi, kriket, veslanje, tenis i atletika deo su svakodnevnog života učenika.

Posebno mesto zauzima i tradicionalna igra „Eton Wall Game“, jedinstvena sportska disciplina koja se gotovo isključivo igra unutar same škole. Kroz sport se razvijaju disciplina, timski duh i izdržljivost, što se smatra jednako važnim kao i akademski uspeh.

7. Vilijam i Hari – dve različite priče iste škole

Eton zauzima posebno mesto u savremenoj istoriji britanske kraljevske porodice. Princ Vilijam je u školu stigao 1995. godine, kao prvi budući monarh koji je pohađao ovu instituciju. Nekoliko godina kasnije, pridružio mu se i princ Hari.

U svojoj autobiografiji Spare, Hari je opisao Eton kao mesto koje je za njegovog brata bilo mnogo prirodnije okruženje nego za njega samog. Istakao je da se Vilijam lakše uklopio i akademski briljirao, dok je on sam teže pronalazio svoje mesto u školskom sistemu.

Danas, sve glasnije se govori da bi princ Džordž mogao nastaviti ovu porodičnu tradiciju, čime bi Eton još jednom potvrdio svoju ulogu ne samo obrazovne ustanove, već i institucije koja prati istoriju jedne dinastije.

U periodu smo godišnjih odmora, kada se odmaramo od naporne godine, i punimo baterije za nadolazeće poslovne izazove.

Međutim, svakome od nas, barem jednom, dogodilo se da smo se, nakon naše tri nedelje odmaranja, u kancelariju vratili još umorniji i, praktično, manje spremni za rad, nego što smo bili!

Povratak s godišnjeg je uvek težak, te su neretke situacije u kojima ljudi prvih nekoliko nedelja nakon povratka osećaju drastično manji nivo zadovoljstva i motivacije za rad.

Pročitajte i ovo: Praktični saveti kako da se spakujete na najbolji način

Stoga vam u ovom blogu dajemo nekoliko konkretnih saveta kako da tu situaciju vešto izbegnete.

Počnite na vreme da se pripremate

Dosta je istraživanja dokazalo da su ljudi koji novac troše na putovanja srećniji od onih koji ih troše na materijalne stvari. Međutim, nakon povratka s putovanja, kod svih tih ljudi taj početni entuzijazam i zadovoljstvo vrlo brzo splasnu. U čemu je onda tajna sreće? Upravo u planiranju i iščekivanju samog putovanja! Naime, jedno istraživanje pokazalo je da samo razmišljanje o putovanju i njegovo detaljno planiranje imaju pozitivan uticaj na naše zadovoljstvo, te nam pomažu u održavanju pozitivnih emocija jednom kada se vratimo svojim kućama.

Pročitajte i ovo: Život ste dali firmi u kojoj radite, a ona vas je odbacila kao staru krpu

Stoga, zbog čega to saznanje ne iskoristiti u vašu korist? Ako znate da ćete na leto imati tri nedelje slobodnog vremena, krenite s planiranjem već nakon Nove godine! Polako počnite istraživati destinacije, raspitivati se o smeštaju, te skupljati informacije o znamenitostima koje bi trebalo posetiti.

Pročitajte i ovo: Zašto se žalimo, čak i kada nam dobro ide

Postepeno planiranje vašeg putovanja može vam biti dodatni izvor motivacije tokom godine, ili jednostavno, nagrada nakon vrlo iscrpljujućeg radnog dana.

Prihvatite činjenicu da idete na godišnji

Ponekad je količina posla koju imamo na poslu toliko velika da mislimo kako će nas nakon povratka s godišnjeg dočekati zaostaci koje, jednostavno, nećemo uspeti odraditi. Ili odlazimo na odmor, stalno razmišljajući o tome kako će se naši kolege snaći bez nas?

Pročitajte i ovo: Kako da vežbanjem svesnosti povećamo osećaj zadovoljstva životom

Činjenica jeste da posla uvek imamo puno, te će on uvek biti tu. A ono što dugujete samom sebi (a i vašim bližnjima) je pauza od svega toga, te kvalitetan fizički i psihološki odmor. Vaše kolege će se nekako snaći bez vas, a vi ste vaš odmor i te kako zaslužili.

Rasporedite vaša radna zaduženja

Često zna da se dogodi da su nam nedelje pre odlaska i nakon povratka s godišnjeg doslovno pretrpane poslom koji treba odraditi. Ukoliko ste pre odlaska na put spremni raditi praktično 0-24 jer želite da završite sve zadatke koje imate, lako je moguće da ćete na putovanje otići preterano iscrpljeni, te da nećete uživati u njemu.

Pročitajte i ovo: Perfekcionizam – glad za prihvaćenošću i ljubavlju

Druga, pak, krajnost je u tome da ignorišete svoje radne obveze, prebacujući ih nakon vašeg putovanja, te se onda neretko događa da na putovanju konstantno razmišljate o količini posla koja vas čeka, što vam suštinski uništava dobar provod.

Pročitajte i ovo: Kako nas manipulišu

Ponekad uistinu nije moguće smanjiti količinu posla u periodu godišnjih odmora. Međutim, u nedeljama koje mu prethode, probajte da “rastegnete” vaš posao i uradite nešto više radnih zadataka u kraćem periodu, tako da možete mirno otputovati. Takođe, svakako na vreme obavestite kolege s kojima trenutno sarađujete o vašem putovanju, kako bi oni mogli da reorganizuju svoje obveze i preuzmu vaše, kako posao na kraju ne bi ispaštao.

Odaberite destinaciju po vašoj želji

Ne biste verovali koliko nam ovaj korak može uzrokovati bespotrebnog stresa! Odabir destinacije ponekad može biti i te kako podložan socijalnom pritisku. Želite li na neku destinaciju da otputujete zato jer vam se zaista ide tamo, ili samo želite da impresionirate nekoga?

Pročitajte i ovo: Kako da se nosite sa šefom koji vas maltretira

Možda je odabir destinacije napravila vaša porodica s kojom letujete, te se vi ne slažete s njom, ali ćete, ipak, popustiti? Idete li slučajno na neku destinaciju koja je sada u trendu i na koju svi vaši prijatelji idu, te ne želite biti “crna ovca”?

Pročitajte i ovo: Danas ti se smeju, a već sutra žele da ti budu najbolji prijatelji

Postavite sebi jedno pitanje: “Kada niko ne bih znao gde idem, kuda bih otišao/la na odmor?” Jako je važno da se destinacija koju odaberete poklapa s vašim unutarnjim željama, a ne s pritiscima i trendovima iz vaše okoline.

Pažljivo isplanirajte raspored putovanja

Iskoristićete godišnji odmor da otputujete u neku novu državu ili regiju? Sigurno imate potrebu da u što manje dana i sa što manjim novčanim ulogom posetite što više lokacija. Međutim, svakako imajte na umu da ukoliko vašu rutu preopteretite raznoraznim aktivnostima, moguće je da će vam godišnji odmor, koji vam je bio preko potreban da se odmorite, zapravo, biti razlog dodatnog umaranja.

Pročitajte i ovo: Stalo ste zauzeti? Od čega, zapravo, bežite?!

Baš kao što je kod multitaskinga kontraproduktivno nastojati više zadataka kvalitetno odrađivati u isto vreme, tako je i na putovanjima kontraproduktivno želeti obići baš sve znamenitosti.

Pročitajte i ovo: Najčešće greške u upravljanju konfliktima i kako ih prevazići

Stoga, radije odaberite da posetite manji broj lokacija, ali uživajte u svakoj, jer će vam upravo to uživanje omogućiti preko potreban odmor. I da – svakako počnite da se pakujete na vreme.

Posao ostavite na poslu

Znamo da na godišnji najčešće nije moguće otići bez laptopa i mobilnog telefona. Međutim, kontakte sa firmom i odrađivanje posla “s drugog kraja sveta” svakako smanjite na minimum. Ponekad želimo samo na brzinu da proverimo email, samo na trenutak da pozovemo kolegu, ili samo kratko šefu prenesemo neki poslovni predlog. I onda nas taj “samo” ponekad košta celog godišnjeg odmora!

Pročitajte i ovo: Da li je vreme da konačno date otkaz

Što se zapravo događa? To suptilno uključivanje u poslovne aktivnosti dok smo na odmoru, zapravo, samo produžava naše stanje napetosti, ono koje po svaku cenu želimo da eliminišemo. To je suštinski onaj prvobitni razlog zbog čega smo i otišli na odmor!

Pročitajte i ovo: Ćutanje je moć! Iskoristite je u svoju korist!

Ukoliko našem telu ne omogućimo preko potrebno isključenje, lako je moguće da ćemo se na posao vratiti još umorniji i iritabilniji nego što smo ga napustili.

Uživajte u trenutku

Možete li zamisliti da odete na putovanje na kojem nećete napraviti nijednu fotografiju? Siguran sam da vrlo verovatno ne možete. Međutim, naučnici su dokazali da bolje pamtimo i više se detalja sećamo o nekom predmetu ili događaju ako smo ga samo posmatrali, odnosno, ako smo u njemu uživali, za razliku od varijante ako smo sve vreme provodili fotografišući i posmatrajući ga kroz kameru našeg pametnog telefona.

Pročitajte i ovo: Mobing – psihičko i seksualno zlostavljanje na radnom mestu

To ne znači da vam ne preporučujemo da koristite fotoaparat na vašem godišnjem odmoru. Ali svakako ga upalite tek nakon što ste zaista potpuno proživeli neko iskustvo svim vašim čulima. Jer upravo su ti trenuci oni čarobni trenuci koje pamtimo, koje nosimo natrag sa sobom, te kojih se uvek rado prisećamo.

Ako razumeš ove 3 stvari — razumeš zašto ljudi stvarno kupuju (i zašto tvoj proizvod možda ne prolazi)

Ljudi ne kupuju proizvode. Kupuju olakšanje, jednostavnost i osećaj koji im menja dan — a ponekad i život. Neko kupuje da bi nestao problem. Neko da bi mu život bio lakši. Neko da bi osetio nešto što mu svakodnevica ne daje.

I zato ista ponuda može biti bezvredna za jednog — a neprocenjiva za drugog.

Pročitajte i ovo: Sudbina Petra Pana i njegovih izabranica I deo

Ključno pitanje nije šta prodaješ, nego kako to ulazi u život ljudi: da li briše bol, štedi vreme ili menja emociju?

U tome je cela razlika između običnog i neodoljivog proizvoda.

Ljudi u suštini troše novac samo na tri stvari — i ništa više od toga. Iako tržište izgleda kompleksno, proizvodi raznovrsni, a industrije beskrajno različite, iza svake kupovine stoji jedna od tri osnovne psihološke potrebe: potreba da se reši problem, potreba da se olakša život i potreba da se doživi nešto što menja unutrašnje stanje.

Pročitajte i ovo: Sudbina Petra Pana i njegovih izabranica – drugi deo

Prva i najosnovnija kategorija jesu rešenja. Ljudi su spremni da plate gotovo bilo koju cenu kada se suočavaju sa stvarnim problemom koji im narušava kvalitet života. To mogu biti fizički bol, emocionalna konfuzija, finansijski pritisak, višak kilograma, stres, usamljenost ili osećaj da ne znaju šta dalje da rade. U tim trenucima racionalni kriterijumi cene prestaju da budu primarni.

Pročitajte i ovo: Pouzdani znaci koji govore da mu se sviđate

Psihološki fokus se prebacuje na jedno: kako da ovo nestane. Zato proizvodi i usluge koji zaista uklanjaju bol ne moraju da „ubeđuju“ tržište — tržište ih samo prepoznaje. Što je intenzitet problema veći, to je spremnost da se plati rešenje dramatično viša.

Pročitajte i ovo: Na kakve muškarce su slabe jake žene?!

Druga kategorija jeste pogodnost, odnosno jednostavnost. Ovo je prostor u kojem se danas odvija najveći deo ekonomije. Najuspešniji biznisi nisu nužno oni koji nude najkompleksnije ili najinovativnije proizvode, već oni koji najviše pojednostavljuju život. Ljudi ne kupuju dodatne komplikacije, već kupuju oslobađanje od mentalnog opterećenja.

Svaki korak koji se ukloni između problema i rešenja povećava vrednost proizvoda. Brzina, dostupnost, lakoća korišćenja i intuitivnost postaju ključni faktori odluke. U svetu u kojem je pažnja ograničen resurs, jednostavnost postaje luksuz.

Pročitajte i ovo: Venčanje definitivno menja vaš partnerski odnos – kako i zašto

Treća, i možda najdublja kategorija, jesu iskustva. Ovde više ne govorimo samo o funkcionalnosti, već o emociji. Ljudi su spremni da plate visoke iznose da bi osetili nešto što ne mogu da dobiju u svakodnevnom životu: uzbuđenje, pripadanje, status, inspiraciju, smisao ili transformaciju.

Pročitajte i ovo: Da li je zavisnost odgovor na traumu? Najviše nas boli ono što nismo mogli da promenimo!

Što je emocionalni intenzitet iskustva veći, to je i njegova vrednost veća. Zato luksuzni brendovi, putovanja, događaji, ali i određene usluge u oblasti ličnog razvoja ili zabave imaju tako snažnu tržišnu moć. Ljudi ne kupuju samo ono što rade — oni kupuju ono što postaju dok to koriste.

Pročitajte i ovo: Kako da se odnosite prema onima koji vas ogovaraju

Kada se ove tri kategorije sagledaju zajedno, postaje jasno da tržište nije hаotično, već duboko strukturisano oko ljudske psihologije. Sve što se prodaje, od najjednostavnijeg proizvoda do najskuplje usluge, može da se smesti u jedan od ova tri okvira.

Pročitajte i ovo: Kako da popravimo narušeni odnos

Zato se postavlja ključno pitanje koje razdvaja prosečne od uspešnih: u koju od ove tri kategorije tvoj proizvod zapravo spada? Da li rešava problem, olakšava život ili stvara iskustvo? Još važnije — da li to radi bolje od svega drugog u istom prostoru?

Pročitajte i ovo: Kako nas strahovi ometaju u ljubavi

Ako ne možeš da objasniš svoju ponudu u jednoj jasnoj rečenici, neće moći ni tvoj kupac. A ono što nije jasno, ne može da bude ni vredno u percepciji tržišta.

U tome leži suština svake prodaje. Ne u proizvodu samom, već u psihološkoj tački na koju on udara. Rešenje, pogodnost ili iskustvo — i ništa van toga.

Tri sekunde. Toliko je dovoljno da neko stekne prvi utisak o vama.

Način na koji pružate ruku može otkriti mnogo više nego što mislite — samopouzdanje, nervozu, potrebu za kontrolom, toplinu ili emocionalnu distancu. Psiholozi tvrde da rukovanje funkcioniše kao mali neverbalni test ličnosti.

Da li imate čvrst stisak? Mlako rukovanje? Ili možda nesvesno pokušavate da dominirate? Telo često otkriva ono što reči pokušavaju da sakriju.

Sledeći put kada nekome pružite ruku, obratite pažnju šta zapravo poručujete bez ijedne izgovorene reči.

Pročitajte i ovo: Pazi koga biraš: Što u izlogu, to u radnji!

Rukovanje traje u proseku svega tri sekunde. Dovoljno kratko da ga gotovo ne primećujemo, a opet dovoljno dugo da neko na osnovu tog dodira stvori mišljenje o nama.

Samopouzdanje, nervoza, potreba za dominacijom, toplina, nesigurnost ili otvorenost – sve to može biti „upakovano“ u jedan stisak ruke. Psiholozi godinama proučavaju govor tela i tvrde da način na koji se rukujemo često govori više od rečenica koje izgovorimo. Jer dok biramo reči pažljivo, telo često otkriva ono što pokušavamo da sakrijemo.

Postoje susreti koje zaboravimo već posle nekoliko minuta, ali postoji i onaj trenutak kada vam neko pruži ruku i vi instinktivno osetite – ovoj osobi verujem ili ne verujem. Upravo zbog toga psiholozi smatraju da rukovanje predstavlja jedan od najvažnijih elemenata neverbalne komunikacije.

Tri sekunde. Toliko je, prema istraživanjima, potrebno da se formira prvi utisak tokom rukovanja. U te tri sekunde druga osoba već intuitivno procenjuje koliko ste sigurni u sebe, koliko ste otvoreni, koliko pokušavate da kontrolišete situaciju i kakvu energiju unosite u odnos.

Pročitajte i ovo: O lošim stvarima se (ne) priča: Zašto ćutanje (ni)je zlato?

Iako ne postoji apsolutno tačna „dijagnoza“ ličnosti na osnovu jednog pokreta, psihologija tvrdi da određeni obrasci rukovanja mogu mnogo da otkriju o karakteru, emocionalnom stanju i socijalnim veštinama osobe.

Zašto se uopšte rukujemo?

Danas rukovanje doživljavamo kao običan društveni ritual, ali njegova istorija ima mnogo dublje značenje. Prvobitno, pružanje prazne ruke značilo je pokazivanje da osoba nema oružje i da dolazi u miru. Otvoreni dlan bio je simbol poverenja, savezništva i odsustva neprijateljskih namera.

Vremenom je rukovanje postalo univerzalni znak poštovanja, dogovora i prihvatanja druge osobe. Koristimo ga na poslovnim sastancima, razgovorima za posao, prvim upoznavanjima, pa čak i u emotivnim situacijama kada želimo da uspostavimo bliskost i poverenje.

Pročitajte i ovo: Da li je STRES dobar ili loš? Iskoristi ga u svoju korist!

Stručnjaci za neverbalnu komunikaciju objašnjavaju da fizički kontakt smanjuje psihološku distancu među ljudima. Drugim rečima, rukovanjem nesvesno šaljemo poruku: „Prepoznajem te. Ulazim u kontakt sa tobom.“

Zanimljivo je da su neka istraživanja socijalne psihologije pokazala još nešto neobičnije. Nakon rukovanja mnogi ljudi nesvesno približavaju ruku licu ili nosu. Pretpostavlja se da tokom kontakta dolazi i do razmene hemijskih i mirisnih informacija koje naš mozak registruje na podsvesnom nivou. Dakle, rukovanje nije samo društveni simbol, već i svojevrsni „biološki skener“ među ljudima.

Rukovanje kao psihološka vizit karta

Psiholozi smatraju da je rukovanje jedan od najbržih neverbalnih testova ličnosti. Jačina stiska, toplina dlana, trajanje kontakta, položaj šake, pa čak i kontakt očima tokom rukovanja – sve to utiče na prvi utisak koji ostavljamo.

Jedno od najpoznatijih istraživanja na ovu temu objavljeno je još 1999. godine u časopisu Journal of Personality and Social Psychology. Istraživač Vilijam Čaplin sa Univerziteta Alabama analizirao je rukovanje više od sto odraslih osoba.

Pročitajte i ovo: Gde prestaje empatija, a počinje samodestrukcija: Da li empatija vodi u loše životne odluke?

Četiri obučena posmatrača procenjivala su snagu stiska, trajanje rukovanja, kontakt očima i pritisak šake, dok su ispitanici popunjavali psihološke testove ličnosti.

Rezultati su pokazali zanimljive obrasce: osobe sa čvrstim, sigurnim rukovanjem češće su bile ekstrovertne, otvorene za nova iskustva i manje sklone socijalnoj anksioznosti. Sa druge strane, mlako i nesigurno rukovanje češće se povezivalo sa stidljivošću, nesigurnošću i izbegavanjem konflikta.

Pročitajte i ovo: Tramvaj zvani čežnja: Čemu nas uči odbačena ljubav?

Psiholozi ipak naglašavaju da ovde nije reč o konačnim presudama, već o tendencijama. Kontekst, kultura, fizičko stanje ili trenutna nervoza takođe igraju veliku ulogu.

Vrste rukovanja i šta one mogu otkriti o vama

Čvrst, ali ne agresivan stisak

Ovo je rukovanje koje stručnjaci smatraju idealnim. Dlanovi se potpuno dodiruju, pritisak je siguran, ali ne bolan, a pokret deluje prirodno i stabilno.

Takvo rukovanje uglavnom ostavlja utisak osobe koja ima samopouzdanje, emocionalnu stabilnost i sposobnost vođstva. Istraživanja pokazuju da žene koje koriste ovakav tip rukovanja često ostavljaju utisak odlučnih, inteligentnih i otvorenih osoba.

Pročitajte i ovo: Usudite se da istražujete jer u nepoznato je put do ljubavi

Mlako rukovanje ili „kuvana riba“

Ruka deluje opušteno, gotovo beživotno, bez pritiska i energije. Ovo je jedan od tipova rukovanja koji ostavlja najlošiji prvi utisak.

Psihološki, često se povezuje sa nesigurnošću, povučenošću, manjkom interesa ili strahom od izlaganja. Ipak, stručnjaci upozoravaju da nije uvek reč o karakteru. Umor, zdravstveni problemi, bol u rukama ili kulturne razlike takođe mogu uticati na način rukovanja.

Pročitajte i ovo: Emocionalna nezasitost

„Drobljenje šake“

Svi smo makar jednom doživeli rukovanje koje gotovo zaboli. Prejak stisak uglavnom izaziva negativnu reakciju jer deluje kao pokušaj dominacije ili demonstracije moći.

Psiholozi smatraju da osobe koje koriste ovakav stisak često pokušavaju da ostave utisak autoriteta i kontrole, ali iza toga se neretko krije duboka nesigurnost i potreba za dokazivanjem.

Pročitajte i ovo: Zašto nam je strah potreban

Hvatanje samo prstiju

Kada osoba uhvati samo vrhove vaših prstiju, držeći dlan udaljen od vašeg, to često deluje hladno i distancirano.

Takvo rukovanje može ukazivati na nelagodnost u kontaktu, strah od bliskosti ili osećaj superiornosti. Neverbalna poruka koju šalje često glasi: „Ne želim previše da se približim.“

Pročitajte i ovo: Šta se krije iza napada panike: Možeš da bežiš, ali od sebe ne možeš da se sakriješ

Dominantno rukovanje i „rukavica“

Kada osoba tokom rukovanja okrene dlan nadole, psiholozi to često tumače kao pokušaj uspostavljanja dominacije. Suprotno tome, dlan okrenut nagore može ukazivati na popustljivost ili podređenost.

Postoji i takozvano „rukovanje rukavicom“, kada druga osoba obuhvati vašu ruku sa obe svoje šake. U pravom trenutku ono može delovati toplo i zaštitnički, ali u pogrešnom kontekstu ostavlja utisak nametljivosti ili patroniziranja.

Pročitajte i ovo: Transgeneracijski prenos narcizma: Najviše boli ono na šta nismo mogli da utičemo

Može li rukovanje da se nauči?

Dobra vest je da može. Psiholozi smatraju da rukovanje nije urođena osobina, već socijalna veština koja može da se unapredi.

Prvi korak je jednostavan: ruke treba da budu uredne i suve. Znojavi dlanovi ili klizav stisak automatski narušavaju prvi utisak.

Pročitajte i ovo: Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na svetu ko je: Žena kao meso za zadovoljenje seksualnih perverzija

Važno je i da dlan bude u ravni sa dlanom druge osobe, bez povlačenja ili uvrtanja šake kako biste „preuzeli kontrolu“. Pritisak treba da bude siguran, ali ne bolan, a idealno trajanje rukovanja je između dve i tri sekunde.

Jednako važni su kontakt očima i prirodan osmeh. Stručnjaci za neverbalnu komunikaciju ističu da upravo kombinacija pogleda, izraza lica i dodira stvara utisak iskrenosti.

Za ljude koji često idu na poslovne sastanke, razgovore za posao ili javne nastupe, psiholozi preporučuju jednostavnu vežbu: vežbajte rukovanje sa osobom kojoj verujete i tražite iskrenu povratnu informaciju.

Pročitajte i ovo: Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na  svetu ko je: Gde god ima viška, ima i manjka

I ne, žene ne moraju da se rukuju „nežnije“ kako bi delovale ženstveno. Rukovanje ne treba da bude gluma niti pokušaj da se uklopite u stereotipe. Ono treba da bude autentičan produžetak vaše energije i ličnosti.

Sledeći put kada nekome pružite ruku, zapitajte se: da li tih nekoliko sekundi zaista šalje sliku osobe kakva želite da budete? Jer ponekad telo kaže mnogo više nego što bismo ikada izgovorili.

Zaboravili ste gde ste ostavili telefon. Ušli ste u prostoriju i više ne znate zašto. Ime osobe vam je „na vrhu jezika“, ali nikako da ga se setite. Većina ljudi odmah pomisli: „Stižem godine.“ Ali šta ako problem nije u godinama, već u načinu života koji polako iscrpljuje mozak?

Pamćenje nije samo pitanje genetike i starenja. Ono zavisi od sna, stresa, hrane, emocija, pažnje i načina na koji svakodnevno koristimo svoj um. Mozak voli izazove, ritam i stimulaciju — a moderni život mu često daje upravo suprotno: haos, preopterećenost i konstantnu distrakciju.

Dobra vest? Mentalna oštrina može da se trenira. I mnogo toga možemo promeniti pre nego što počnemo da govorimo kako nas „pamćenje više ne služi“.

Istraživanja pokazuju da raspon pamćenja zavisi od mentalnog i fizičkog stanja osobe. Kad ste u lošem psihofizičkom stanju, ceo sistem pamćenja deluje ispod normalnog nivoa. Pažnja je smanjena, a znamo da je ona ključni element pamćenja.

Kako biste svoje pamćenje doveli u punu formu, nužno je da poboljšate stanje uma i tela, što za neke ljude znači velike promene u ponašanju i životnim navikama.

Iskoristite svoj bioritam

Nivo naše energije raste i opada u određenim vremenskim razmacima. Neki ljudi bolje pamte uveče, drugi pak ujutro. Navike spavanja utiču na pamćenje. Ako ste osoba koja rano leže i ranije ustaje, veća je verovtnoća da će vrhunac vašeg pamćenja biti ujutro ili ranije u danu.

Možete da ocenite koja su razdobalja za vas najdelotvornija jednostavno obraćajući pažnju na ono vreme kad vam je koncentracija i pažnja na najvišem nivou. Svako ima svoje najbolje vreme za učenje i rad i zato ga maksimalno iskoristite!

Jedite hranu za pamćenje

U petnaestom veku verovalo se da su pečene kokoške, mladi zečevi, jabuke i crno vino hrana koja poboljšava pamćenje. Iako to baš i nije najbolji izbor namirnica, ljudi su već tada znali ishrana utiče na pamćenje.

Danas znamo da hrana utiče na hemiju mozga pa tako posrednim putem i na pamćenje. Belančevine, ugljenohidrati, vitamini B grupe, lecithin, smatraju se neophodnim za procese pamćenja.

Istraživači sa Univerziteta Virdžinija otkrili su da pijenje limunade zaslađene glukozom neposredno nakon učenja poboljšava učinak pamćenja. Čini se da je glukoza zaslužna za procese pohranjivanja podataka u dugoročno pamćenje.

Izbegavajte alkohol

Je li vam poznata izreka „pijem da zaboravim“?

Nažalost, to je istina jer alkohol ima negativan uticaj na pamćenje. Alkohol polako ali sigurno razara moždano tkivo. Povremeno piće je razmerno bezopasno, ali dugotrajna upotreba alkohola uzrokuje nepopravljivu štetu na sistem pamćenja.

Uticaj kafe i cigareta

Lagani stimulans, kao što su kafa i čaj, mogu da pomognu da ostanete budni u situaciji kad ste pospani i pažnja vam je smanjena. Loša vest je da isti stimulansi mogu da smanje pažnju i sposobnost pamćenja ako ih koristite kad ste potpuno budni i odmorni. Moguće je da ćete tada biti razdražljivi i time smanjiti sposobnost koncentracije i pamćenja.

Najnovija istraživanja pokazuju da pušenje može naškoditi učinku pamćenja isto kao i nekoliko popijenih pića. Nepušači se mogu brže setiti niza brojeva od pušača.

Sve u svemu, pamćenje je bolje bez korišćenja stimulansa iako vas oni mogu održati budnima.

Raspoloženja i stavovi

Dokazano je da negativna raspoloženja negativno utiču na delotvornost pamćenja. Ako ste blago uznemireni, zbog nečeg što vam je neko rekao ili ste zabrinuti zbog nečeg, vaša pažnja će tokom rada ili učenja stalno prelaziti na te uznemiravajuće misli. Kako bi se potpuno posvetili zadatku, bilo bi dobro da nekoliko minuta izdvojite za problem koji vas muči i njime se aktivno pozabavite. Pronađite kratkotrajno rešenje ili odlučite da ćete se time pozabaviti detaljno nakon zavržetka zadatka. Na taj način pročistićete misli i moći potpuno da se posvetite zadatku koji je pred vama.

S druge strane, stanje prevelike euforije i sreće isto tako može da ometa procese pamćenja i radnog učinka. Ako ste se zaljubili ili dobili unapređenje, ako ste nečim lepim iznenađeni, možda će vam tokom učenja ili rada misli stalno bežati u smeru tog događaja. Učinak pamćenja pada, iako je u ovom slučaju to možda prihvatljiva cena!

Pozitivni stavovi utiču na povećanje motivacije pa tako posredno i na pamćenje. Ako vas zanima i uzbuđuje nešto što želite da zapamtite ili naučite, verovatno će vam biti lakše da to naučite, nego osobi koju to ne zanima.

Jedan od načina kako da poboljšate pamćenje je da proradite na svojim stavovima, da ih poboljšate. Naši stavovi su duboko ukorenjeni u nama i stvaraju se od djetinjstva. Zato ih i nije lako menjati, ali nije nemoguće. Prihvatanjem novih, pozitivnih stavova, smanjuje se uticaj starih, negativnih. Kako novi stavovi jačaju, tako stari postupno nestaju.

Stres i opuštanje

Ljudi koji su često pod stresom isto tako često i greše. Istraživanja pokazuju da bolničarke koje rade na odeljenjima intezivne nege imaju više grešaka u pamćenju nego one koje rade na ostalim odeljenjima bolnica.

Iako negativno utiče na pamćenje, malo stresa je bolje od nimalo. Odgovarajući nivo stresa čini nas opreznima i aktivnima, a ne potpuno ravnodušnima kakvi bismo bili bez te male svakodnevne količine stresa.

Za pamćenje, kao i za naš celokupni život, važno je da se pobrinemo da količina stresa ne pređe „dozvoljenu granicu“. Dovoljno je par minuta opuštanja uz laganu muziku ili vežbe dubokog disanja da dođemo u ravnotežu potrebnu za ispunjavanje svakodnevih zadataka. Autogeni trening, joga, šetnja prirodom, meditacija, svakako su blagotvorni za dovođenje organizma u ravnotežu, a time i u optimalno stanje za rad, učenje i procese pamćenja.

***

Ukoliko želite da kontaktirate Irenu Jurjević radi psihoterapeutskog savetovanja preko Skajpa i video poziva, obratite joj se na email adresu irenajurjevic@yahoo.com

Svi mi poznajemo barem jednu osobu za koju možemo da kažemo da je stalno zauzeta.

Kad se nađete s njom na kafi, pitaće vas kako ste, ne dižući pogled sa svog pametnog telefona, jer upravo odgovara na jedan važan email. Sa te kafe, odjuriće za tačno 45 minuta, jer treba da odradi još tri dodatne aktivnosti do kraja dana, a već lagano pada mrak. Na toj istoj kafi, po stoti put pokušavate da dogovorite to vaše zajedničko putovanje, ali jednostavno, ne uspevate da se uskladite oko slobodnih termina, jer je ona “stalno negde”. Zvuči poznato?

Veliki broj psihologa i stručnjaka za mentalno zdravlje jednoglasno navodi da gotovo pa uvek postoji neki “dublji” uzrok takvog, ekstremno zauzetog ponašanja. Štaviše, opterećivanje velikim brojem aktivnosti u našem danu nije jedini način na koji izbegavamo da se suočimo s “pravom istinom”, bežeći od onih stvari koje nas istinski more.

Izbegavamo da preuzmemo odgovornost na poslu ili ostajemo u destimulirajućoj radnoj okolini da ne bismo doživeli poslovni neuspeh. Izbegavamo da ulazimo u romantične veze da bismo izbegli slomljeno srce, i jer se plašimo da pokažemo naše prave osećaje.

Izbegavamo da budemo sami, pa smo u stalnoj potrazi za novim partnerom, makar i pogrešnim. Izbegavamo velika društva i okupljanja ljudi jer imamo blagu socijalnu anksioznost, i jer se u takvim društvima osećamo nelagodno. Izbegavamo da učimo za ispit, pa se okupiramo svakakvim nevažnim stvarima, misleći da će odgovornost učenja jednostavno nestati.

Izbegavamo da budemo u nekoj okolini jer nas čini frustriranima ili nezadovoljnima, pa bežimo na svakakve druge lokacije. Izbegavamo naše probleme, jer mislimo da nemamo sposobnosti da ih uspešno rešimo. Primera je uistinu bezbroj.

Okupirate li se poslom više nego što bi trebalo?

Klinička psihološkinja dr Andrea Bonior sugeriše da postavite sebi sledeća tri pitanja, kako biste to saznali:

• Osećate li se nelagodno ili nervozno kada znate da se trenutno nijedan radni zadatak ne nalazi pred vama?
• Imate li osećaj da na vašem radnom mestu stalno bežite odnečega, umesto da se krećete prema nečemu?
• Kada se u vašem rasporedu iznenada nađe nešto slobodnog vremena, nastojite li da ga automatski ispunite raznim distrakcijama (poput pregledavanja društvenih mreža i sl.)?

Ako ste na jedno ili više pitanja odgovorili potvrdno, postoji mogućnost da zaista postoji nešto ispod površine, a s čime se još uvek niste suočili.

Ruku na srce, mislite li da je prihvatljivo da stalno radite i okupirate se svakakvim aktivnostima?

Nažalost, naša kultura radoholičarstva tome ide u prilog. Kada smo stalno zauzeti, mislimo da više vredimo, osećamo se važnije, te nam se drugi često dive kako uspevamo da odradimo tako veliki broj poslova.

Međutim, po čemu se preterani rad razlikuje od preteranog prejedanja, preterane konzumacije alkoholnih pića, ili preterane fizičke aktivnosti? Jedna stvar je sigurna – takva ponašanja su beg, kojima suštinski bežimo od naših najvećih strahova, patnji, briga, i životnih razočaranja. To se ponašanje stručnom terminologijom naziva eskapizam.

Povući ću jednu paralelu između eskapizma i individualnog coachinga, koji redovno radim sa svojim klijentima.

Naime, ponekad se dogodi da klijenti jednostavno, bez ikakvog konkretnog razloga i objašnjenja, odustanu od coachinga, pre nego što su ostvarili ciljeve definisane na početku coaching procesa. Coachevi se onda često znaju pitati zbog čega se to događa. To se ne događa zbog coacheva, niti zbog njihovog pristupa, niti zbog problema radi kojih klijent dolazi po pomoć – to se događa zbog toga jer su klijenti shvatili da će tokom coachinga biti potrebno da “kopaju” po svojim najdubljim uverenjima, strahovima i brigama, te jednostavno nisu spremni da s suoče s tim – i onda je lakše da pobegnu.

Da se ne bismo pogrešno razumeli, takvo ponašanje nije nimalo kukavičko. Bežite jer se želite zaštititi od ekstremne neprijatnosti koja vas čeka jednom kad se suočite s onim što se nalazi ispod površine.

Budući da vam je stalo do samog sebe, sasvim je logično da sebi želite dobro, te da ne želite samoga sebe bez razloga da povredite, baš kao ni svi drugi ljudi na ovome svetu. Međutim, ono što propuštate da uvidite jeste činjenica da ćete dugoročnim izbegavanjem tih stvari zapravo biti mnogo više povređeni – poput hrčka u točku, kontinuirano ćete se vrteti bez cilja, prežvakavajući iste misli, radeći iste stvari, i osećajući iste emocije.

Kako možete da znate bežite li zaista od nečega? I od čega? Kada stalno osećate tri emocije: neprijatnost, nezadovoljstvo, ili hroničnu iscrpljenost. Šta da uradite u tom slučaju?

Evo par konkretnih saveta:

#1 Individualni coaching

Uprkos sramotnoj činjenici što je tržište preplavljeno svakojakim individuama koje se nazivaju coachevima, možete i te kako da profitirate od rada sa stručnjakom koji poseduje ekspertizu u području rada s vašim najsnažnijim uverenjima, strahovima i brigama.

#2 Mindfulness

Skup tehnika koje naglašavaju moć sadašnjeg trenutka, i to bez ikakvog osuđivanja i vrednovanja, moćne toliko da su nastale kao novi talas kognitivno-bihevioralnih terapija.

#3 Autogeni trening

Autosugestivne metode kojima ne samo vaše da telo dovodite u opušteno stanje, već uz pomoć kojih postepeno kreirate pozitivan stav prema životu i budućnosti, i na taj način postajete uspešniji.

#4 Meditacija

Kada se nešto staro preko 5.000 godina održi do današnjeg dana, mora da ima nešto dobro u tome.

#5 Slobodno vreme

Umesto da ga koristite za individualno usavršavanje i obavljanje enormno velikog broja aktivnosti, naučite da ga provodite u tišini, sami sa sobom, ne radeći apsolutno ništa, i bivajući zahvalnima što se nalazite upravo ovde, upravo sada.

Valja napomenuti da neće biti lako! Međutim, idite polako, korak po korak, te nemojte da budete previše kritični prema samom sebi. Dozvolite sebi da pogrešite, ali i pripremite se za transformaciju života! Srećno!

Uspon na profesionalnoj lestvici često dolazi sa skrivenom cenom – gubitkom intimnog života i smanjenim libidom.

Žene koje rade duge sate, balansiraju projekte i deadline-ove, često osećaju da energija koja ih pokreće na poslu istovremeno iscrpljuje strast u privatnom životu. Nije samo umor problem – hronični stres, hormonska neravnoteža i zanemarivanje telesnih potreba direktno utiču na seksualnu želju.

Pročitajte i ovo: Proverite jeste li spremni za seks – Zdrave genitalije = srećan seksualni život

Naučna istraživanja pokazuju da nivo kortizola, hormona stresa, utiče na smanjenje testosterona kod žena, što direktno prigušuje libido. Pored toga, iscrpljenost i hronična napetost smanjuju dopamin i oksitocin, neurohemijske supstance odgovorne za zadovoljstvo, strast i emocionalnu povezanost. Rezultat je osećaj „spuštenog volana“ kada je reč o seksualnoj želji – bez obzira na to koliko te privlači partner ili koliko želiš intimnu bliskost.

Kako se od toga odbraniti, a da karijera ne trpi? Ključ je u strateškoj ravnoteži i upravljanju energijom. Prvo, osiguraj mikro-pauze tokom radnog dana: 10 minuta meditacije, lagane vežbe istezanja ili disanja pomažu da se kortizol smanji, a libido sačuva. Drugo, ishrana bogata cinkom, magnezijumom i vitaminima B grupe, zajedno sa dovoljnim unosom vode, direktno utiče na hormonalnu ravnotežu i vitalnost. Treće, fizička aktivnost – od joge do HIIT treninga – održava cirkulaciju, poboljšava endorfine i pojačava osećaj energije i seksualne privlačnosti.

Pročitajte i ovo: DIRTY TALKING: Lascivno ophođenje u seksu među partnerima (pričaj mi gadosti…)

Pored fizičkih i nutritivnih faktora, emocionalna strategija je presudna. Komunikacija sa partnerom o potrebama, ali i aktivno planiranje zajedničkog vremena bez distrakcija, obnavlja intimnu povezanost. Parovi koji implementiraju male rituale, poput zajedničkog obroka, večernjeg razgovora ili kratkog fizičkog kontakta, uspevaju da održe strast uprkos profesionalnom pritisku.

Pročitajte i ovo: SEKSUALNI ŽIVOT posle pedesete 

Bitna je i mentalna disciplina. Postavljanje granica, učenje da se kaže „ne“ nepotrebnim zadacima i delegiranje odgovornosti oslobađa energiju za ličnu strast. Profesionalni uspeh ne mora biti antiteza zadovoljstvu u spavaćoj sobi – pravilna strategija, svesna briga o telu i komunikacija sa partnerom omogućavaju da libido raste paralelno sa karijerom.

Pročitajte i ovo: Da li bi trebalo da odem ako seks nije dobar?

Rezultat je karijera koja napreduje, telo koje je vitalno i seksualna energija koja ne umire. Umesto da žrtvuješ strast za ambiciju, nauči da ih kombinuješ: energija kojom osvajaš projekte može postati ista energija kojom osvajate jedno drugo.