”Ponekad te najviše boli ono na šta nikako nisi mogao da utičeš.”

Odrastanje nikada nije lako. Ni vaspitanje. I kad prelazimo iz jedne životne faze u drugu, koje nose izazove i od toga kako prolazimo kroz određene faze u životu, zavisi i to kako danas funkcionišemo u mnogim sferama. A kako prolazimo kroz te faze, određuju u velikoj meri postupci naših roditelja.

Anđelija Simić, psihološkinja

Ovo ne znači da naše roditelje treba da okrivimo za sve što nam se desilo ili što će se dešavati, ali je važno da budemo svesni šta se zbivalo.

Gomila ljudi koji svaki dan hodaju užurbano ulicama živi potpuno nesvesno onoga što jesu, ulazeći u relacije sa drugima, izlazeći iz njih, bez odgovora zašto se nešto desilo.

Neki odgovori na pitanje ‘‘Zašto?‘‘ nisu baš prijatni, ali zahvaljujući njima, možemo da razvijamo svoju svest i svoj duhovni život, svoju Dušu i svoj put individuacije.

Postoje različiti ljudi. Većina njih jednom postanu roditelji. I biti roditelj znači da prenosiš još nešto sem genetskog materijala svojim potomcima, a to su obrasci funkcionisanja sa drugima, način građenja bliskosti koji se učvršćuju u sopstveni repertoar ponašanja, bez svesnog učešća u istom. To su tzv. transgeneracijski prenosi.

Najveći deo transgeneracijskih obrazaca formira se učenjem. U dosadašnjim istraživanjima ovog koncepta utvrđeno je da postoji transgeneracijski prenos kvaliteta afektivne veze iz primarnih porodica na sekundarnu porodicu, tj. da se obrazac afektivne vezanosti kakvu je individua imala sa roditeljima najčešće ponavlja kasnije u partnerskim vezama.

Kada smo mali, pre svega, mislim na rani period razvoja do polaska u školu, naš mozak se (zahvaljujući određenim moždanim talasima) nalazio u stanju u kojem smo ekstremno prijemčivi za poruke odraslih i koje tumačimo često doslovno i često kao da se odnose samo na nas.

To je normalno. Sem toga, dečiji svet je usmeren prvo na roditelje, koji postavljaju granice, standarde i uče nas o tome kako prema sebi da se ophodimo. Šta se dešava ako imamo narcističkog roditelja?

Narcistički roditelji grade nestabilne porodične odnose – odnose moći i dominacije u kojima su oni vladari. Oni su zaokupljeni tim da dobiju samopotvrdu iz spoljašnjeg sveta kako bi održali sliku sopstvene vrednosti.

Ovo i nije tako neuobičajeno, jer nam svima treba neko koga smatramo značajnim da nam potvrdi nešto, neko na koga se možemo osloniti i čiju podršku možemo internalizovati da bismo izgradili sopstveno samopouzdanje.

Međutim, narcistički odnos ka vrednosti se zasniva na tome da se drugi ljudi ne percipiraju kao osobe sa svojim pravima i potrebama, već kao produžeci sopstvenog identiteta koji su tu da potvrde vrednost roditelja.

Zbog toga odnosi koji grade sa svojom decom su stalno na ‘’ivici‘‘-haotični, sa visokim stepenom zavisnosti od strane dece, sa ambivalentnim osećanjima.

Na terapiji deca narcističkih roditelja se često bore sa krivicom da se osamostale i odvoje svoj self od roditelja (i figurativno i doslovno) plašeći se da ih na taj način ne povrede ili izgube, sa povremenim ispadima besa prema istim roditeljima, koje ne mogu u celosti da sagledaju.

Zato je prvi trenutak u terapiji sagledavanje odnosa sa roditeljima i davanje dozvole da se iskažu svoja osećanja prema njima.

Zbog svega ovoga kada deca iz ovakvih porodica odrastu generalno imaju problema u uspostavljanju bliskih odnosa.

Zbog manjka adekvatne ljubavi i vrednovanja njihovog bića, vrlo lako se stvara jedna suštinska praznina i stalna potraga za tim da te nedostatke ljubavi ispune, najčešće birajući partnere koji su slični njihovim roditeljima i za čiju ljubav i pažnju moraju da se bore.

Zašto? Jer  je to obrazac ljubavi na koji su navikli i koji znaju. S obzirom da su odrasli u takvom okruženju, nije retko da i sami usvoje takvu strukturu ličnosti i postanu ‘’replike’’ svojih roditelja.

Međutim, ukoliko je jedan roditelj bio prisutan u odrastanju i težio da zdravo postavi temelje odnosa, u odraslom dobu, ove osobe mogu uviđati svoju problematiku u emotivnim odnosima i u skladu sa tim tražiti profesionalnu pomoć.

Narcistička majka je najčešće kontrolišuća majka, koja se kroz kontrolu bori za moć. U javnosti se veoma često prikazuje kao brižna majka i generalno joj ne možemo zameriti nebrigu, ali je njena briga i to što dete radi, motivisana njom, a ne detetom i njegovim potrebama.

Najčešće je hiperuvredljiva i u većini situacija stvari se moraju vrteti oko nje. Od vas zahteva pažnju i poštovanje onih želja i pravila koje vam je postavila, a ukoliko se to ne ispunjava, vrlo lako će vas odbaciti i izmanipulisati.

Manipulacija može biti vrlo često maskirana ulogom žrtve ”da me zaista voliš, ne bi ovo uradio/la’’, ili ”videćeš ili videćete kad mene ne bude’’ i sl.

Kada je u pitanju narcistički otac, ovom setu osobina bismo mogli pridružiti raskošniju grandioznost i otvorenije agresivne ispade, nego kada su u pitanju majke, mada ne nužno.

Najbitnije za određenje narcističke ličnosti, jeste slaba ili gotovo nemoguća promena pozicije tj. stavljanje u tuđe cipele i suštinska (ne)briga o detetu i validacija njegovog bića.

Naučeni da se potčinjavaju potrebama narcističkog roditelja i na ”toplo-hladno” tretman, deca ovakvih roditelja, teško uče ko su zapravo i imaju problem sa sopstvenim identitetom i osluškivanjem sopstvenih potreba, jer njihove granice nikada nisu poštovane.

S obzirom da granice kao takve nisu poštovane, lako uleću u odnose gde I drugi to ne poštuju prema njima ili ukoliko usvoje roditeljsku strukturu, oni bivaju ti koji ne poštuju tuđe granice.

Ukoliko je narcistički roditelj istog pola kao i dete, stvara se jedna vrsta rivaliteta, pa u odraslom dobu, vrlo lako ovakva deca mogu zapasti u perfekcionstičke težnje koje zapravo samo s površine štite vrlo ranjiv self, kome je konstantno potrebno samopotvrđivanje kroz postignuća i pohvale od drugih.

Prisutan je hronični doživljaj da šta god uradili nisu dovoljno dobri, i da moraju više i više da se trude. To govori samo o krhkosti samopouzdanja, koje se najviše ispoljava u emotivnim vezama.

Najčešće biraju odbacujuće partnere, odnosno, one veze u kojima moraju da se bore za ljubav ili pažnju ili uopšte ne biraju bliskost, već oni postaju ti koji stvaraju ”toplo- hladno” relacije.

Nikad zadovoljni, sa čestim doživljajem praznine, a ukoliko sami ne usvoje manipulativne strategije, na terapijski kauč dospevaju obično sa žalbama neodređene anksioznosti ili depresivnosti, a ponekad i hroničnog doživljaja bezvrednosti u odnosu na emotivne partnere.

Dalja terapijska strategija sastoji se, sem u sticanju uvida, u proradi osećanja prema roditeljskim figurama, zatim postepenom stvaranju sigurnog uporišta i oslonca unutar ličnosti, koje bi kasnije poslužilo kao adekvatna baza za bliske odnose.

U svakom slučaju, obrasci koji nam se ponavljaju, a nisu funkcionalni, ponavljaće se dok ne uvidimo zašto, pa makar to bilo i kroz generacije. Na nama je da prepoznamo.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.