Skrolujući društvene mreže, pre neki dan, naišla sam na sledeću poruku – kada ste poslednji put uradili nešto po prvi put.

Zastala sam, osetila sam u svojim grudima naboj energije i, moram priznati, bila sam ponosna, ali, u isto vreme, shvatila sam koliko već dugo živim van zone komfora.

Gde su promene? Da li sam ja sad neka druga osoba? Kako i koliko se menjam? Da li ću znati sa sobom novom? Tek sam naučila sa starom sobom. Preselila sam se u nov i nepoznat grad.

Kako sam stigla u Berlin, shvatila sam kako je Berlin baš dobar drug da prođeš s njim sve svoje strahove, nostalgije, brige, razlike, učenja, suze, smeh, radost, tugu, uzbuđenje.

On je drugačiji, on je veliki, a tako topao, sa njim možeš da se ušuškaš u zelenu oazu, skoro na svakom ćosku, on je poliglota, on ima mnoštvo svetova, snažnu istoriju, daje vam slobodu da budete to sto jeste, on vas tera da budete zdravi, on je siromašan, ali bogat kulturom, ima ostrvo muzeja, 1000 bisokopa, najbolju klubsku scenu, on je ekstavagantan, on je cool, on je sexy, on ima Berghain.

Baš kao pravi drug, on mi je pomogao da prvaziđem sve krize sa kojima se suočavate kad uradite nešto po prvi put u životu, on me mnogo toga naučio do sada, pokazao i usmerio.

Neverovatan duh koji vlada u ovom gradu, tera vas da svaki dan budete nova verzija sebe.

Takav je moj drug, dobar drug, a bez drugara nema života.

Volim kad mi se telefon automatski priključi na wi-fi mrežu. Daje mi osećaj da sam na nekom mom mestu. Jedno od takvih mesta je Soho Haus, nedaleko od Alexander Platza. Soho Haus je  moje utočište i mesto gde sam odsedala kad sam dolazila u Berlin.

Mesto gde možete da upoznate najzanimljivije ljude, da radite, da se opuštate, da idete na radionice, gledate alternativne filmove, idete u SPA, da sretnete slavne ličnosti, poput Owen Wilsona, celu ekipu Massive Attacka, Bill Murraya. Depeche Mode pravi privatnu svirku pre koncerta baš ovde.

Ovde je sve spontano, kreativno, baš kao i u Berlinu. U prizemlju se nalazi vrhunski italijanski restoran Ciccone, a preko puta njega, zajedno sa barom, koncept radnja The Store. Na sedmom i osmom spratu nalaze se klubovi čiji morate da ste član, da biste ušli u njih. Postajete član tako što je potrebno da vas preporuče dva člana ovog kluba. Ne morate imati para, kako to obično ide sa takvim klubovima, već je potrebno da ste ostvareni i da radite nešto inspirativno, zanimljivo.

Volim ta moja mesta. Imam čak svoj ćošak gde uvek sedim, zavaljena u najudobnijoj sofi i onda stvaram, maštam. I dosta važna činjenica, dok mi učenje nemačkog jezika ubija samopouzdanje, uvek kad dođem ovde, malo se povratim. Ovde svi komuniciraju na engleskom.

A, da, i čekam drugu preporuku da budem deo kluba. 🙂

Svaki put kad otvorim portal Sito&Rešeto, vidim znak u gornjem, desnom uglu, 35 + i nekako se zbunim. Zar sam već u toj grupi?!

Nikad nismo svesni tog vremena koje prolazi i odlazi.

Najdragocenija stvar je naše vreme. Uvek moramo da pazimo kako i na šta ga trošimo. Tako, onda i u životu, sve one loše stvari koje se dešavaju, treba da odu vremenom.

Ne treba se ljutiti i zauvek ostajati u tim našim lošim periodima i praviti od njih spomenike u životu. Nema ljutnje, važno je da nismo zaglavljeni u tom lošem, sa gomilom nekih besmislenih opravdanja. Vrlo brzo dođe period 35+, 45+, 55+ i tako dalje.

Sama sam u životu imala teške periode. Kod mene su oni intezivni. Dotaknu svaku granu života, baš kao i tornado. Posle njih ništa nije isto, a najviše promena se desi baš meni.

Kao da život kaže, ajmo, devojčice, sve ispočetka. Iako sam ovladala mnogim veštinama samopomoći, i iz ličnog iskustva znam sve korake koji treba da se dogode kako bi se desile promene, svaki put mi treba više vremena.

Prvo, još nisam svesna šta me je snašlo. Mi Strelčevi uvek mislimo da nije baš to tako sve crno. Potom, gušenje u sopstvu, osećam da ništa nije dobro. Naposletku, totalni mrak, najradije ne bih izašla na svetlost dana.

Nakon toga slede tri koraka spasenja.

Prvi, sagledavanje situacije i suočavanje. Uf, ovo je baš teško!

Drugi, plan koraka koji moraju da se dese kako bismo počeli da se osećamo bolje.

I treći, vizuelizacija! Slika koju stvorim u sebi, kojoj stremim. Mislim da je slika ključna, uvek mi pomogne da prevaziđem mnoge poteskoće: kad sam prestala da pušim, kad sam operisala bubreg, kad sam se razvodila, kad sam ostala bez posla…

Važno je da zamislite kako se osećate, kakav osećaj želite da imate u tom trenutku.

Bez obzira na to koliko u tom trenutku, kad zamišljate, to izgledalo nemoguće. Iskusila i osetila više puta da je to baš tako. Da je život pokret i ako se ne menja i ne redefiniše, onda je smrt, a smrt je nepokretnost. Zato uvek moramo da idemo napred, uvek da se smejemo, uvek da dajemo, delimo i najvažnije, opraštamo sebi i drugima. Ipak se na kraju svi borimo za život i pokret. Nije važno ko je kriv!

I znate šta, sa 35+ mnogo sam srećnija, mnogo životnija, mnogo lepša i sad koristim svaki sekund svog vremena za ljubav i ostvarenje. Zamislite da se Sunce ugasi i da stane. Strašno, zar ne?! Vi ste Sunce i nemojte da se gasite u sopstvenom životu. Život je naše najveće bogatstvo!

Ustala sam oko 6.30, sreća, bilo je sunčano, iako u zimskom periodu u Berlinu je baš teško videti Sunce, da odvezem važnog poslovnog saradnika na aerodrom. Sviđa mi se udah tog čistog, berlinskog vazduha…ah, najzad nije hladno, ne ledi mi se krv…prijatno se osećam.

Sa leve strane je zdravi deli, sa desne strane, pekara. Na brzinu se odlučujem za kafu, kasnije ću svoj zdravi smoothie. Volim miris kafe.

Ulazim u kola, obožavam nove tehnologije, iste sekunde pušta se genijalna muzika, tek juče otkrivenog Ara Malikiana. Jedna sam od onih, kad nesto otkrije, danima slušam samo to…ništa drugo ne postoji.

Volim život. Dobar je. Kad se spoje tri čula, blistavi zrak Sunca, miris kafe i muzika koja budi emocije, koje vas prave boljom osobom, onda je život stvarno lep.

Završavam nemački, tačno na vreme svoj zadatak. Vraćam se i upijam svaki ton sa njegove violine. Duša se siri. Pokupim svog čoveka i kažem mu, ajmo u Set, jedno od omiljenih mesta u Charllotenburgu, za dorucak i kafu. Sve one preukusne, zdrave stvari, nemačka, tačno u minut skuvana jaja, avokada i još puno avokada, lososa, salata i raznih kolača.

Ako ne držiš telefon i hodaš, već razgledaš  i upijaš, onda na dohvat ruke, uvek, ali uvek otkriješ nešto novo, ma koliko god puta da si prošao baš tuda. Vidim primamljivu neon reklamu Superfood&Organic Liquids. Pomislim, kako zvuči seksi, inspirativno i nekako, ukusno. Bacim pogled kroz, izgled vrhunska estetika minimalizma, sve odiše zdravljem, nekako, čisto, kako treba i naše telo da bude. Ulazimo, biramo preukusni veganski birher musli, hleb bez brašna, veganski. Uzbuđenje raste kad otkrijem ta zdrava, sjajna mesta za duh i telo.

Taj tok energije koji me preplavljuje i širi moj duh i moj um mora da ide dalje, uzimam telefon, šaljem svojoj ljubičici: našla sam nam novo mesto :), mada, čista enegija želi još da se izliva, jer samo ako se deli, ona se udvostručava….bez te energjije nema zdravlja, nema ljubavi, nema srećnog života. Uzimam telefon, pišem Žani kako želim da dajem i da delim odavde te trenutke. Da pričam priče iz Berlina. Važno je da delimo. Onda se sve uvećava.