Od malih nogu, usađuje nam se u glavu da je sigurnost jedna od osnovnih potreba čovekovih.
Bez imalo razmišljanja o njenom pravom značenju, svi jurimo, čeznemo za njom, nastojeći da je se dohvatimo kao pijan plota. Iako je potrebno samo malo da zastanemo, mućnemo glavom i shvatimo da tako nešto, zapravo, ne postoji.
Sve je promeni sklono i već u sledećem trenutku ovo što je sada, ne mora da važi. Od zdravlja, kuće, preko posla i partnerskih odnosa, do života samog.
O tome šta, zapravo, znači sigurnost, šta predstavlja za čoveka, zašto toliko čeznemo za sigurnošću, kad tako nešto, u suštini, ne postoji i je li to iluzija koja nas održava u komadu, da se ne rasplinemo, dezintegrišemo, razgovarali smo sa Zoranom Ilićem, psihijatrom, psihoterapeutom, trenerom i koučom, za portal Sito&Rešeto.
Da li je sigurnost neophodna više društvenom sistemu, u kojem živimo, nego čoveku samom, jer postojanje sigurnosti znači da sistem funkcioniše?
Sigurnost jeste jedna od osnovnih ljudskih potreba, još iz perioda potpune bespomoćnosti i zavisnosti od majke. U početku je to fizička sigurnost, tek kasnije, kada se formiraju osećanja potrebna nam je i emotivna sigurnost, i na kraju, finansijska. Doživljaj udobnosti je nemoguće dostići kada nema sigurnosti jer smo tada preokupirani pretnjama i opasnošću iz spoljnog sveta.
Da li je odsustvo sigurnosti poziv na haos?
Emocionalna zona komfora postoji kada se osećamo udobno sa emocijama koje imamo. Nekako je sve češće da ova zona komfora postaje neudobna i tesna, a kada postane nepodnošljiva čovek reši da nešto promeni. Tada, želja za sigurnošću postaje aktuelna i osoba samo poželi da skine cipele koje je žuljaju, da prevaziđe probleme. Često bez ikakvog plana i cilja srlja napred i mora da se promeni. Ova tiranija moranja je najčešća kod perfekcionista koji teže savršenstvu (koje, naravno, ne postoji) i tako nepripremljeni, želeći da pobegnu od neprijatnosti zone komfora, ostaju da kruže oko nje. Pošto zabranjuju sebi da maštaju, cilj ostaje maglovit, a plana i dalje nema.
Da li je to potvrda da smo dobri ako imamo siguran posao, partnersku vezu, stan, prihode? Koliko god to suludo bilo jer niko od nas ne može da bude u potpunosti siguran je neka osoba dobra za njega ili posao i sl. Ili, ako jeste u jednom trenutku, ne mora da znači da će biti u narednom. Kako se menjaju okolnosti, menjamo se i mi. Život zahteva više fleksibilnosti od sigurnosti. Ili, ne?
Motivacija je ključ. Promena je moguća samo ako procenimo cenu i korist ostajanja tu gde smo i potencijalnu cenu i benefite promene. Poznati đavo manje plaši nego nepoznati, ionako naučeni da nigde nije dovoljno dobro, ostajemo često tu gde smo, nalazeći hiljade razloga koji su u spoljnom svetu i hiljadu izgovora zašto ostajemo tu gde smo. U stvari, ostajanje u statusu quo troši manje energije nego napor da se nešto promeni. I kada na nesvesnom nivou već donesemo odluku, do momenta kada ona postaje svesna ponekad prođe dosta vremena. U tom periodu, sve informacije koje dopru do nesvesnog se filtriraju i usklađuju, odbacuje se sve što je suprotno od već donete odluke. Krećemo napred samo kad je sloboda za nešto važnija od slobode od nečega. Kada je cilj privlačan i želja bude veća od straha i napora da se krene napred. Strah treba da nam osvetli put, da nam kaže šta treba uraditi, a ne izbeći.
Daje li nam sigurnost veru da postoji odgovor za svaki problem na koji čovek nailazi? Održava li sigurnost moral čovekov?
Prirodno je tražiti sigurnost, nezgoda je kad tražimo apsolutnu sigurnost koja ne postoji. Ovo se nauči jako rano, još u periodu kada je majka stub od koga se mere sva rastojanja. Dete je radoznalo i lako savlada strah i radoznalost ga pokrene napred. Ako je majka zabrinuta, uplašena, prenosi to na dete i dete se vraća i ostaje pored takve majke, nesigurne i uplašene. Rano dete nauči da nigde nije sigurno i tako se stvori stalna napetost. Veliki je, otuda, kontrast između želje za sigurnošću i aktuelnog stanja i nezadovoljstvo ostaje zapečaćeno. Ništa i nigde nije dovoljno sigurno, ali iluzija apsolutne sigurnosti i potreba da se postinge ostaje. U vezi, u poslu, u svim sferama života.
Da li je potreba za sigurnošću nesvesno odricanje slobode? Koji bi bio odnos slobode i sigurnosti?
Potrebna je fleksibilnost i neophodnost da se prebaždarimo, da promenimo i smanjimo standarde i da sigurnost potražimo, kao i ispunjenost i sreću, pre svega, unutra, u sebi, a ne spolja. Drugi ljudi ne mogu biti izvor naše sigurnosti i treba smanjiti očekivanja.
