Postoje, tako, osobe u koje se ne dira i o kojima se na određeni način ne sme misliti, govoriti ni pisati – zbog priča koje te osobe pričaju i iskustava koja imaju.

Ne samo u našem društvu i kulturi ove sredine. Postoje, tako, osobe koje uvek “rade najbolje što mogu” i kojima se bespogovorno veruje. Te osobe su majke i žene žrtve muškaraca (u partnerskim odnosima).

U praksi stvari funkcionišu tako da priče i ponašanja majki i žena žrtava praktično ne smete da preispitujete i promišljate kritički. Pogotovo ako niste majka ili žena žrtva. O nekim pričama i ponašanjima smete samo onako kako se sme – s opravdavanjem.

Pročitajte i ovo: IGRE GLADI – manipulacija u partnerskim odnosima

O muškarcu koji je otac ili žrtva svoje partnerke možete i smete kako hoćete, ali – o majci i ženi žrtvi ne.

S prethodno napisanim na umu i pameti, biram da svom dužinom ove kolumne uđem u temu koja se do sada, po mom mišljenju, ni vrhom prsta dodirnula nije. Mislim da je preko potrebno, važno i može edukovati.

Ovo sam već podvlačila, ali pre svega sledećeg želim da podvučem opet: svakome se može dogoditi samo ono što ne može da se izbegne i spreči – bolest (sopstvena i(li) bliske osobe), gubitak (posla ili bliske osobe) i splet nesrećnih/nepovoljnih okolnosti.

Pročitajte i ovo: EMOCIONALNO ZAKLJUČANI LJUDI: Krijući sebe, zapravo, gubimo sebe

Življenje nekih nesreća i nepovoljnosti je, s druge strane, stvar izbora i u tom je slučaju pitanje koliko vam se puta dogodilo ono što nijednom nije moralo da vam se dogodi. Ilustracije radi, svakome može da se desi da ga “prijatelj”, (potencijalni) partner ili kolega jednom uvredi, povredi, ponizi, izneveri, iskoristi ili zloupotrebi.

Pročitajte i ovo: LJUBAV IZ SAŽALJENJA: Iskrivljeni način davanja ljubavi

Iz dana u dan i hronično – ništa od navedenog se ne događa i ne može da se dogodi svakome, zar ne?!

Rekla bih da je delom problema to što mnogi preteruju s koračanjem unazad u dolaženju do mesta s kojeg misle da je potrebno i jedino moguće delovati u pravcu promene.

Tako nemali broj pojedinaca polazi od toga da su nasilje u partnerskim odnosima i porodici sistemski problemi, s dugom istorijom i “tradicijom” događanja.

Pročitajte i ovo: Transgeneracijski prenos narcizma: Najviše boli ono na šta nismo mogli da utičemo

Istorijski (pra)stari i povezani s društvenim, tj. patrijarhalnim, kulturološkim, vaspitno-obrazovnim i drugim su i problemi kao što su kućni poslovi i “ženske” profesije, neučestvovanje očeva u roditeljstvu, razlike u platama koje za iste poslove dobijaju žene i muškarci, itd.

Pročitajte i ovo: Svim lepšim polovinama, damama, ženicama i praktičnim ženama

Tačno je da sve na svetu ima lice i naličje, priču iz pozadine. Tačno je da sve na svetu postoji u kontekstu nekakvih konteksta, užih i širih.

Tačno je da se sve prošlo, duboko i široko svodi na ono što je – kao simptom i posledica – uže od prethodećeg, ali je tačno i to da je u rešavanju individualnih, partnerskih i porodičnih problema jedino moguće i smisleno putovati do mesta na kojem je porodica porekla – sa svim svojim životnim pričama, nepisanim pravilima, podelama uloga, granicama, dinamikama i iskustvima.

Ako ne želite, mislite da ne možete ili nema smisla da polazite od sebe i sopstvenih izbora dok se ne prepiše istorija ili se dogodi promena u korenu sistema – imate ne jedan, već najmanje dva velika problema.

Žene žrtve psihičkog nasilja s kojima sam radila bile su u srednjim i kasnim tridesetim godinama, živele su u velikim gradovima i bile visokoobrazovane. Neke su zarađivale a neke ne. Majke su bile skoro sve.

Pročitajte i ovo: TELO NIKAD NE LAŽE: Kada ne slušamo svoje emocije, telo stupa na scenu

Priča svake od tih žena nije bila nalik pričama ostalih s istim partnerskim iskustvom, već je bila ista kao i sve druge takve priče. Već je to značajno i potrebno primetiti: po određenom obrascu ponašaju se nasilnici, ali i žrtve. Nasilnik je, u najkraćem, na početku odnosa prividno divan – do momenta od kojeg je ono što zapravo jeste, što je vrlo brzo.

Pročitajte i ovo: LJUTNJA: Glavno oružje u funkciji zašite sopstvenih potreba koje pokreće na promenu

Žrtva je, u najkraćem, na početku odnosa u negiranju ozbiljnih znakova za uzbunu – do momenta u kojem s nasilnikom ima najmanje jedno dete, što se desi pre ili kasnije.

Nasilan muškarac mi se nikada do sada nije obratio za podršku i pomoć. Po podršku i pomoć nije došla ni žena žrtva psihičkog nasilja, gotovo nijedna – iako su se pojavljivale mnoge. Dok ovo čitate, pitate se šta ja to pišem i hoću da kažem?

Pročitajte i ovo: KAKO DA BUDEMO SREĆNI: Očekivanja i drugi demoni kulture lažne sreće i osmeha

Hoću da kažem da su, u iskustvu moje duge privatne prakse, izuzeci od pravila žene žrtve psihičkog nasilja koje su izabrale razvod. Hoću da kažem da su me žene s takvom životnom situacijom i pričom kontaktirale želeći da se izjadaju i naučim ih manjoj osetljivosti, većem (s)trpljenju, ignorisanju onoga što povređuje i mirenju s postojećim.

Pročitajte i ovo: Muškarci, ovo treba da znate: Zašto žene ostavljaju muškarce koje vole! 

Gotovo sve. Nijedna nije rekla da ne želi da se razvede, ali je gotovo svaka prestala da se pojavljuje na seansama pošto je shvatila da od mene ne dobija ono što od mene želi da dobije.

Neke žene žrtve psihičkog nasilja s kojima sam radila bile su (i ostale) udate za poslovno ostvarene muškarce, koji zarađuju i više nego dobro. Neke druge su izdržavale ili visinom zarade preticale muškarce od kojih su trpele psihičko nasilje.

Možda zbunjuje i deluje kontradiktorno, ali nije. Umem da kažem da nasilan može da bude samo onaj kojem se može, a moglo se i može se i prvim i drugim muškarcima.

Prvi su bili sa ženama koje su odlučile da prestanu da rade, dok su drugi bili s onima kojima se nije tražio neko novi, ili su cenile da je malo verovatno da će pronaći nekog drugog – i boljeg. Prve su podnosile žrtvu zarad materijalne sigurnosti pa i izobilja, dok su druge “kupovale” jednu od socijalnih poželjnosti: imanje kakvog-takvog muškarca.

Pročitajte i ovo: ZABRANJENA LJUBAV ili izbegavanje suočavanja sa sopstvenom nesposobnošću voljenja

Znam da sam i ovo već podvlačila, ali želim da podvučem opet: ne ostaje se u odnosima u kojima se ne dobija, makar nešto i malo. U promišljanju eventualnog odlaženja od problematičnog (do)sadašnjeg, one koje to zapravo ne žele obično kažu nešto ovako: “Ali, onda bih izgubila… (to i to)” ili “Nema tog kraj kojeg nešto ne bih trpela”.

Pročitajte i ovo: Ne rastajemo se zato što se nismo slagali, već zato što smo voleli projekciju, a ne osobu

Veze i brakovi su danas, mahom, toliko nekvalitetni i toksični, da mnogi s pravom misle da se bolje od lošeg ne može naći.

Kada ste stvarno žrtva? Onda kada ne uviđate i ne razumete da jeste. Onda kada ne shvatate koju (psihološku) igru vaš partner igra i zašto. Žrtva ste kada ste bespomoćni i beba ste ili dete, jer samo tada jeste bespomoćni.

Pročitajte i ovo: Da li je kompatibilnost važnija od privlačnosti?

Žrtva prestajete da budete pošto sva svoja za i protiv stavite na papir i podvučete crtu. Sa svakim svesnim pristajanjem, opredeljivanjem i donošenjem odluke žrtva, takođe, prestajete da budete. Niste žrtva ni kada bivanjem žrtvom “profitirate”. Među tipovima manipulatora su i tiranin i žrtva. I žrtva je nekada, pa i neretko žrtva. Nažalost.

Pročitajte i ovo: Koliko ste seksualno (ne)kompatibilni sa partnerom  – zašto i koliko je to bitno?

Jedno(g) isto(g) ne možete i hteti i ne hteti. Jednu te istu priču samo sebi unedogled možete ponavljati. Ne pomažu vam oni koji vas spašavaju, “pokrivaju”, opravdavaju i uvek podržavaju. Pomažu vam oni koji vam govore i ono što ne želite da čujete.

Oni koji vam ukazuju na ono što uporno ne želite da vidite. Pomažu vam oni koji vam ne daju ono što znaju da nije dobro da dobijete. I pomoći će vam samo oni kojima dozvolite da to učine.

Ako živeći osećate da ne možete ili ništa ne želite sami, ako se s drugim stapate i na njega oslanjate više nego na sebe, ako vam je teško lakše od lakšeg i odrasli ste ali se ne ponašate kao da jeste – dozvolite da vam se pomogne. Što pre.