Ima li šta intimnije na svetu od odnosa u najužem krugu porodice? Ima li složenijih odnosa od onih između roditelja i dece i između supružnika?
Ako te odnose smestimo u kontekst socijalnog miljea, često na same margine društva, dobijamo snažan i jedinstven narativ koji se očitava u pričama mađarske autorke Edine Svoren. U njenoj zbirci priča Pertu, korak po korak, objektivno i bez previše psihologiziranja, ilustrovani su upravo mikrokosmosi porodičnih odnosa, onih od kojih često okrećemo glavu.
Glavna odlika kratke proze ove autorke i ona koja joj daje određenije konture jeste prikazivanje a ne pripovedanje, stoga je fokalizacija njenih priča veoma neobična.
Naracija se odvija u prvom licu (pripovedač-junak); u trećem licu (sveznajući pripovedač koji objektivno prikazuje zbivanja i ne zalazi u um junaka o kojima govori); u ovoj neobičnoj zbirci pronaći ćemo i priče ispisane zahtevnom tehnikom pisanja u drugom licu.
Naizgled nekoherentna, ova proza je zapravo vrlo precizno promišljena i detaljno uobličena, toliko da nijedan zarez nije suvišan. Deskripcija je svedena, iskrivljena i koncizna. Naglasak je isključivo na opisima minijaturnih, svakodnevnih i sadašnjih situacija.
Pojedine situacije čitaocu mogu biti nelagodne, zbirka se može doimati kao teška i depresivna.
Međutim, specifičan način pripovedanja stvara filmičnu atmosferu stvarnog i opipljivog života pojedinca i čitavih porodica. Narativ koji se čitaocu prikazuje iz ugla samo jednog junaka, iz samog središta zbivanja, od čitaoca zapravo zahteva veliko angažovanje. Ukupna slika i jedan sveobuhvatan pogled trebalo bi da bude sastavljen i prilagođen realnim razmerama događaja.
Hronotop priča Edine Svoren takođe je izmešten i raznovrstan. Ona se osvrće na internacionalnu, svevremenu temu porodičnih odnosa, temu susreta ljudi koji pripadaju različitim civilizacijama i nacijama i koji traže zajednički jezik na često ironičnim podlogama različitog socijalnog i psihološkog koda.
Autorka nagoveštava i izvesne mogućnosti simboličke ekstenzije naturalističkih pripovedačkih elemenata. Budući profesorka muzike i solfeđa, Edina Svoren je u svoje prozno delo utkala jako mnogo muzičkih elemenata.
Prozna muzika, lirski ritam i gotovo metronomska narativnost, odlike su autorke koja čvrsto drži tekst u svojim rukama. Ona čuje i oseća, promišlja svaku reč, svaki naredni korak do tančina, kako bi čitaocima prenela ne samo zbivanje već i emociju koja dominira pričom.
Ta emocija u pojedinim pričama (npr. sahrana) može biti puko gađenje. Ili stid i sramota kao u priči pod nazivom „Ne“. Takođe, strast i zanos zastupljeni su u mnogim pričama, kao u lezbejskom odnosu u priči „Stanodavkine kratke noći“, ili adolescentska uzbuđenost u priči „Devojke iz Balholma“.
Čitajući priču po priču, lagano, jer se ova zbirka ne može čitati u dahu, nameće se utisak da se predmet umetnosti – život sam, sagledava kao bezobličan i često je upravo umetnost, odnosno litetratura, ta koja ga imaginativno predstavlja, odabira, uobličava, rasvetljuje i osmišljava, daje vrednost i značenje kontrastima, suprotnostima sa kojima se umetnik suočava.
U tom smislu postoji savršen sklad i zavisnost smisla umetničkog dela i količine doživljenog života iz kojeg delo i nastaje. Bujanje stvarnosti u pričama Edine Svoren ne ugrožava umetničku strukturu, njihov formalni sklad i duhovno osmišljavanje.
Posebna osobenost ove autorke jeste njeno izuzetno interesovanje za jezik i strukturu teksta, težnja da se što konkretnije predstavi predmet pripovedanja,i tu se ogleda „oralni kvalitet njenog teksta“.
Po naturalističkom postupku i interesovanju za biološko biće, Edina Svoren donekle podseća na Mopasana, a po lirizmu i insistiranju na atmosferi i odsustvu nužne poente na Čehova. M
eđutim, teško da postoji pisac u istoriji književnosti sa kojim bismo olako mogli uporediti ovu, pre svega jedinstvenu i originalnu autorku čija samosvesna briga o zahtevnoj umetničkoj formi jeste ono što je čini izvrsnom spisateljicom savremene književnosti.
