Razmotrimo slučaj dvadesetogodišnje devojke koja se bavila trčanjem od svoje desete godine, ali je sada u gipsu jer ima tešku povredu oba članka.

Sedela bih po ceo dan i prevrtala misli po glavi – noću bih ustajala da pijem, toliko sam postala frustrirana i zbunjena, da više nisam ni znala šta mi je važno. Na kraju sam pala u krevet od bolesti i ležala dva i po meseca zbog alkohola i droge, jer nisam mogla da trčim. (Morgan, 1979)

Ova osoba ima simptome zavisnosti od sporta. Ona žudi za trčanjem, pati od neprijatnih apstinencijalnih simptoma jer nije u mogućnosti da trči, ali ipak ide na trčanje uprkos štetnim posledicama i verovatno će se vratiti alkoholu, te potom ponovo početi da trči dok se potpuno ne oporavi. Ovaj slučaj predstavlja primer da su, pored zavisnosti od droge, prisutna i ponašanja od kojih osoba može biti zavisna.

MOTIVACIJA, Lambert Dekers, PSIHOPOLIS

Upotreba droga smatra se negativnom zavisnošću, jer ima dugoročne negativne posledice. Pozitivna zavisnost (Glasser, 1976), međutim, govori o kompulsivnim ponašanjima koja imaju pozitivan uticaj na zdravlje. Ovaj termin se uglavnom koristi za osobe koje se bave trčanjem i napornim fizičkim vežbama.

Kao i kod upotrebe droga, trčanje i naporno vežbanje izazivaju osećaj vežbačkog zanosa ili trkačkog zanosa. Ovo se odnosi na euforično stanje koje donosi samozadovoljstvo, bolje raspoloženje i konačno relaksaciju. Ljudi mogu postati zavisni od takvog osećanja, a efekti kompulsivnog trčanja ili vežbanja mogu da se izjednače s efektima zavisnosti od droge.

Potkrepljivači

Nagrade za trčanje su posledice koje održavaju tu aktivnost. Samers i saradnici (Summers et al., 1983) pitali su maratonce koji treniraju oko dve godine zašto trče. Razlozi se mogu podeliti u tri kategorije: fizičko zdravlje (dobra fizička kondicija, gubitak težine), psihičko zdravlje (osećanje opuštenosti, uživanje u životu), te postizanje cilja (ispunjavanje izazova, treniranje za maraton itd.).

Neki razlozi su kvalifikovani kao negativni potkrepljivači na primer, ublažavanje ili otklanjanje depresije i napetosti. Najprijatniji rezultat je, ipak, trkački zanos, koji se javlja u kasnijoj fazi ili kada se trčanje završi. Neki trkači su govorili i o doživljaju spin auta, tj. o zabludelom, sanjalačkom stanju uma (Carmack & Martens, 1979; Summers et al., 1982).

Dužina trčanja bila je u korelaciji sa osećanjima karakterističnim za spin­aut. Na primer, trkač koji je trčao 40 minuta ili duže češće je doživljavao spin aut nego trkači koji su vremenski kraće trčali. Drugi vežbači su govorili o stanju „zanosa“ ili kao da su „uzeli spid“ nakon perioda intenzivnog treninga (Griffiths, 1997).

Odnos između intenziteta vežbanja i osećanja zanosa potvrđen je u laboratoriji. Na primer, Blančard i saradnici (Blanchard et al., 2002) testirali su studentkinje koje su 15 minuta vozile sobni bicikl. Kao rezultat vožnje osećale su se mnogo pozitivnije (vesele, entuzijastične, raspoložene) i revitalizovane.

Ova pozitivna osećanja rasla su srazmerno intenzitetu vežbanja. Koks i saradnici (Cox et al., 2006) posmatrali su žene koje su trčale na traci 33 minuta sa 60 posto (slabog intenziteta) ili sa 80 procenata (visokog intenziteta) svog maksimalnog aerobnog kapaciteta, što je sposobnost organizma da koristi kiseonik.

Nakon vežbe, učesnice su ocenile svoje pozitivno osećanje na skali od sedam tačaka. Ocene su pokazale da, kako je rastao intenzitet vežbanja, raslo je i pozitivno osećanje, u poređenju s kontrolnom grupom, koja nije vežbala. Osim toga, pozitivno osećanje je ostalo značajno visoko čak i 80 minuta nakon vežbanja.

Tolerancija na vežbanje

Dok tolerancija na drogu označava umanjeno dejstvo ranije efikasnih doza droge, tolerancija na trčanje odnosi se na pad euforičnog efekta koji potiče od ove aktivnosti. Jedan od razloga ovog pada jeste to što osoba postaje fizički uslovljena, te trčanje postaje manje stresno. Da bi osetio isti nivo trkačkog zanosa, trkač mora da poveća kilometražu, učestalost ili tempo trčanja (Morgan, 1979).

Gornja granica ovog povećanja, međutim, predstavlja sposobnost tela da toleriše takav stres. Kada se poveća kilometraža, javljaju se povrede usled trčanja, na primer, bol u kukovima, frakture, upala ahilove tetive, problemi u stopalima, povrede i bolovi u kolenima i leđima.

Primera radi, jedna žena koja je postala zavisnik od treniranja džiju-džice imala je simptome tolerancije na vežbanje. Počela je sa treninzima jednom nedeljno, ali, posle pet godina, sada svakodnevno vežba sve duže i duže (trenutno šest sati po treningu [Griffiths, 1997]).

Koncept tolerancije ističe jednu fundamentalnu razliku između zavisnosti od vežbanja i zavisnosti od droge, odnosno alkohola. Zavisnost od vežbanja zahteva od osobe da uloži značajan fizički i mentalni napor, za razliku od onoga što je potrebno za zavisnost od droge ili alkohola (Cockerill & Riddington, 1996).

U slučaju vežbanja, osoba mora postići dobru fizičku formu da bi osetila euforiju, dok zavisnost od droge ili alkohola zahteva manje napora da bi osoba osetila pozitivan efekat.

Nadalje, kada je osoba primorana da apstinira od vežbanja usled povrede, ne može brzo da se vrati svojoj zavisnosti od fizičke aktivnosti. Biće joj potrebno mnogo da povrati formu i nivo sposobnosti da bi ponovo osetila iole euforično dejstvo (Cockerill & Riddington, 1996).

Apstinencija

Kod osoba koje hronično vežbaju lišavanje aktivnosti rezultira simptomima sličnim fiziološkoj i psihološkoj apstinenciji. Ovi simptomi ukazuju na zavisnost od vežbanja (Adams & Kirby, 2002).

U jednom eksperimentu o apstinenciji od vežbanja, Mondin i saradnici (Mondin et al., 1996) platili su 50 dolara osobama koje redovno trče da ne trče, vežbaju ili plivaju u utorak, sredu i četvrtak. Učesnici su ispunjavali različite psihološke upitnike svakoga dana da bi se ocenilo njihovo raspoloženje pre, tokom i nakon lišavanja sporta.

Rezultati su pokazali da su stanje anksioznosti, tenzija i depresija rasli od ponedeljka do srede, a zatim su opadali. Ova tri pokazatelja negativnog efekta apstinencije od vežbanja bila su najviša drugog dana lišavanja, što govori da apstinencijalni simptomi počinju da se javljaju nakon 48 sati. Pad anksioznosti, tenzije i depresije u četvrtak može da ukazuje na svesnost učesnika da mogu da nastave sa vežbanjem sledećeg dana (Mondin et al., 1996).

U još jednom eksperimentu o apstinenciji od vežbanja jedna grupa muškaraca trkača plaćena je da ne trči dve nedelje. Kontrolna grupa redovnih trkača nastavila je sa svojim uobičajenim treninzima (Morris et al., 1990). Obe grupe su popunile upitnike za merenje anksioznosti i depresije pre i tokom nametnute apstinencije, te nakon što su nastavili s trčanjem.

Rezultati dveju grupa nisu se razlikovali u anksioznosti i depresiji pre apstinencije i nakon nastavka treninga. Efekat apstinencije postao je vidljiv tokom druge nedelje, kada su apstinenti ukazali na veći stepen anksioznosti i depresije. Uz to su se žalili i na socijalnu disfunkciju i somatske (telesne) simptome koji su se javili tokom prve nedelje lišavanja (Morris et al., 1990).

Zavisnost

Zavisnost od vežbanja ima slične simptome kao zavisnost od supstanci sumiranih u tabeli 4.1. Ogden i saradnici (Ogden et al., 1997) našli su nekoliko sličnosti tokom sastavljanja Upitnika o zavisnosti od vežbanja. U slučaju socijalnog uskraćivanja, vežbanje je imalo uticaja na porodični, društveni i poslovni život. Na primer, ispitanik je prijavio kako je tražio slobodan dan da bi mogao da vežba.

Osobe su takođe trpele apstinencijalne simptome kao što su negativna osećanja zbog propuštanja vežbanja iz nekog razloga. Osoba bi takođe govorila o uzrujanosti ako bi propustila trening ili ako nije bila u mogućnosti da vežba. U slučaju rizičnog ponašanja, ljudi su kompulsivno vežbali iako su bili svesni da im njihova zavisnost od vežbanja donosi probleme.

Na primer, osoba bi navela osećanje krivice zbog količine vežbanja, shvativši da joj to uništava život, ali da nije u stanju da smanji aktivnosti. Ogden i saradnici (Ogden et al., 1997) nalaze da ovi faktori postaju sve izraženiji u zavisnosti od broja godina treniranja ili većeg broja sati vežbanja nedeljno, što ukazuje na element tolerancije. Druga skala, nazvana Skala zavisnosti od vežbanja, sastoji se od 21 pitanja za merenje dodatnih komponenti zavisnosti od vežbanja (Hausen­blas & Downs, 2002).

Na primer, oslabljena kontrola osobe procenjuje se dužinom trajanja vežbanja uprkos fizičkim problemima, kao i stepenom do kojeg osoba nije u stanju da smanji učestalost vežbanja, što je slučaj kod kompulsivnog vežbanja. Relevantno pitanje za toleranciju na vežbanje glasi: Do koje mere osoba oseća nedostatak korisnosti trenutnog nivoa vežbanja?

Opioidi i euforija izazvana vežbanjem

Fizička aktivnost kao što je trčanje budi pozitivna osećanja. Da li osećanja vežbačkog zanosa mogu da se svedu na delovanje neurotransmitera vezanih za neurone koji su odgovorni za osećanja zadovoljstva u mozgu? Jedna hipoteza razmatra niz opioidnih neurotransmitera kao što su endorfini. Termin endorfin odnosi se na unutrašnji morfijum (endo koji znači endogen ili unutrašnji i fin od „morfin“).

Endorfini su prvenstveno locirani na putevima bola i odgovorni su za smanjenje negativnih efekata stimulusa bola i izazivača stresa. Endorfini i opioidi se generalno luče tokom napornih vežbi, a potom imaju dejstvo na neurone zadovoljstva i receptore koji se za njih vezuju (Adams & Kirby, 2002; Nestler, 2005).

Različiti eksperimenti su pokazali da je vežbanje u vezi s povećanjem subjektivne euforije kao i s povećanjem endorfina u krvi osobe koja trči. U jednom eksperimentu sa trkačima, viši nivo endorfina u krvotoku trkača pratio je veći osećaj zadovoljstva (Wildmann et al., 1986).

U jednom kasnijem eksperimentu, pozitivno raspoloženje trkača se povećalo, dok se negativno raspoloženje smanjilo nakon trčanja na 15 kilometara. Ove promene raspoloženja praćene su povećanjem nivoa endorfina prisutnog u krvotoku trkača (Harte et al., 1995).

Međutim, prisustvo endorfina i opioida u krvotoku trkača nije isto što i njihovo delovanje u mozgu. Bilo bi uverljivije da se dokaže da se povećanje nivoa opioida kod trkača dešava u oblastima mozga koje su odgovorne za osećanje zadovoljstva (trkački zanos). Ispitujući ovu mogućnost, Beker i saradnici (Boecker et al., 2008) skenirali su mozak desetoro trkača u danima kada nisu trčali i u danima nakon dvosatnog trčanja.

Pomoću PET skenera istraživači su merili prisustvo opioida u mozgu u danima kada su trčali i onda kada nisu. Osim toga, trkači su takođe ocenjivali svoje raspoloženje, posebno osećanje euforije, na vizuelnoj skali, od bez euforije (vrednost = 0) do najveća zamisliva euforija (vrednost = 100). 

Ocene za radost su se takođe povećale. Još je važnija, međutim, asocijativna veza između nivoa trkačkog zanosa (euforije) i lučenja opioida u mozgu. Stepen euforije nakon trčanja srazmerno se povećava u odnosu na količinu opioida u tri različite regije mozga – odnosno, veća euforija se dovodi u vezu s većom količinom opioida.

Upotreba psihoaktivnih droga jeste negativna zavisnost, dok je repetitivno naporno vežbanje pozitivna zavisnost, zbog pozitivnog uticaja na zdravlje. Međutim, preterano vežbanje ima karakteristike i negativne adikcije. Zavisnost od vežbanja slična je zavisnosti od droge.

Osoba može da razvije toleranciju na vežbanje, da ima apstinencijalne simptome kada nije u mogućnosti da vežba i da se ponaša kao zavisnik. Skala zavisnosti od vežbanja primenjuje se za merenje stepena zavisnosti. Naporno vežbanje daje više pozitivnih potkrepljivača od kojih je glavni vežbački zanos, koji podrazumeva osećanje euforije, zadovoljstva, pozitivno raspoloženje i opuštenost.

Istraživanja pomoću PET skenera utvrdila su da se usled napornog trčanja oslobađaju opioidi, koji se vezuju za neurone odgovorne za osećanja euforije i zadovoljstva, poznata kao „trkački zanos“.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.