Žana Korolija: Zatvaranje emotivnog kruga

Kad god bi među nama ostalo nešto nedorečeno, kad nisam rekla sve što sam osećala, uradila sve što je bilo do mene, objasnila ono što je lebdelo u vazduhu, kao gusti oblak, nad našim glavama i pritiskalo nas, bez izgovorene reči, razjasnila nedoumice i sumnje, otvoreno rekla šta mi smeta i zašto sam tada uradila kako sam se plašila, a ne kako sam volela, ostala bi neka negativna emocija među nama.

Nekad bi to bila ogorčenost, nekad kajanje. Sramota. Stid. Blam. Griža savesti i osećaj krivice jer tada nisam znala, kao što sada znam da je to bila ljubav.

Zahvalnost jer sam uz njega prvi put osetila šta znači bliskost.

Sreća, jer smo se ludo provodili. Jer sam se uz njega osećala kao Višnja na Tašmajdanu.

Podrška, koju sam dobila, kada sam mislila da nikog nema pored mene, a ja se ponašala kao da se to podrazumeva. Iako dobro znam da se jedino podrazumeva to da se ništa ne podrazumeva. Jer tada nisam umela da izrazim zahvalnost.

Al’ sada kad znam i kad sam svesna svojih osećanja, da li je potrebno vratiti se u nečiji život, radi razjašnjenja? Da zatvorim krug. Napravim Closure. Da iskažem sve svoje prave emocije, koje me godinama grčevito stežu i kao mač prerežu po sred stomaka, kad god bih pomislila na njega. Iako je među nama ostala samo čista ljubav, koja je otišla nekim drugim tokom.

Da li imam pravo da nepozvana upadam u njegov život, samo zato da bih se otarasila svog emotivnog tereta, koji mi ne da mira?

Da li smem da remetim njegov život, a da, pritom, ne mogu ni da naslutim u kakvoj životnoj situaciji bih ga zatekla?

Da li je u redu voditi računa samo o svojim emocijama jer mi ne možemo da pretpostavimo kako bi druga strana mogla da reaguje, niti kakva bi njena percepcija bila?

Šta ako ga poremetim? Uznemirim? Pomerim iz težišta? Šta ako on to sve pogrešno shvati, kao bedan pokušaj obnavljanja veze? A šta ako mu bude svejedno?

Mojoj prijateljici Tamari, desilo se da joj se dečko, koji je u nju potajno bio zaljubljen, tokom studentskih dana i divio joj se sa distance, bez smelosti da se ikada nađe u njenoj blizini, a kamoli, usudi da joj priđe i uspostavi kontakt sa njom, izrazi svoju opčinjenost njome i divljenje, javi posle 20 godina od završetka studija, da joj kaže koliko je voleo i potajno patio za njom.

Samo što sada to više nije bio dečko, neprimetni, marginalizovani student iz provincije, već zreo, ostvaren, uspešan, čak mnogo uspešniji od nje, u oblasti kojom se oboje bave, muškarac, za kakvim Tamara traga već godinama. Zgodan, naočit, pun samopouzdanja, toliko da je zakazao večeru za staro društvo sa fakulteta i preko prijatelja, bukvalno, naručio da se i ona tu pojavi.

Iznenađenoj i zatečenoj, al’ polaskanoj pozivom, trebalo joj je dosta vremena da vrati film i priseti se ko bi taj misteriozni obožavalac mogao da bude. Njegov lik nije mogla sasvim da prizove u sećanje ali nije bilo ni potrebno. Jer ono što je videla, kada se te martovske večeri, pojavila na vratima ekskluzivnog, prestoničkog restorana, bilo je više nego dovoljno da u njoj naprasno probudi interesovanje za tog zanimljivog neznanca.

Odjednom, pozicije se menjaju. Ko bi gore, sad je dole, a ko dole, gore ustaje.

I kako to obično biva, kad mislimo da se pojavio princ na belom konju, Tamara odmah kreće da prostire crveni tepih svojim izmaštanim očekivanjima. Gradi kule u vazduhu, kreči zajedničku kućicu u cveću, juri po dvorištu musavu, sitnu dečicu.

Al’, avaj, ni slutila nije da je MM krenuo putem emotivnog čišćenja, sa ciljem da tokom obilaženja svih markiranih stanica, u vidu žena, koje su ostavile dubok emotivni ožiljak u njegovom životu, iz sebe eliminiše sve uzdržane i nerealizovane emocije, koje su ga tokom života sputavale da se u potpunosti ostvari u emotivnom odnosu sa izabranom ženom, sa kojom je već bio zakazao venčanje.

Tek kada raskrstimo sa starim, novo poglavlje u našem životu može da otpočne.

Naravno da mi ne možemo da budemo odgovorni za tuđu percepciju, viđenje stvari i način emotivnog doživljaja, jer svako od nas vidi ono što hoće da vidi, čuje ono što želi da čuje i shvati onako kako mu odgovara.

Kada je Tamara shvatila da je bila samo jedna od ucrtanih tačaka na njegovoj ljubavnoj mapi sveta, usputna stanica ka putu njegove istinske ljubavne sreće, raspala se na sitne komade. Od tada je prošlo pune dve godine, a da se ona još uvek nije u potpunosti sastavila. I dalje mu se nada i čita znakove, za koje ceni da su njoj namenjeni, a koje on nehajno ostavlja pored puta.

Ali to je već neka druga priča.

Da li boluješ i samuješ dugo nakon raskida sa voljenom osobom ili odmah ulećeš u nove ljubavne poduhvate?

Verujem da su mnogi od nas, tokom detinjstva imali iskustvo gubljenja psa ili mačke, koji su nam značili sve na svetu, a požrtvovani bližnji, brže bolje trudili se da nam novim primerkom nadomeste taj, za dečje doba, ogroman emotivni gubitak i pre nego što smo imali dovoljno vremena da ga odbolujemo i prežalimo.

Kod mene to nije prolazilo. Odbijala sam svaku pomisao na novog ljubimca, kada je Benja, moje voljeno kučence, poginulo. Bilo je potrebno skoro dve godine da prođe dok nisam dopustila neodoljivom Čedi, novom psu, da uđe u moj život.

Tako je i sa emotivnim vezama sa muškarcima u mom životu. Ne mogu da idem iz veze u vezu. Potrebno mi je vremena da se očistim. Da oslobodim prostor u svojoj duši i životu novoj osobi. Potrebno mi je vremena za sebe da zatvorim jedan emotivni ciklus.

Ukoliko nemam dovoljno vremena da procesuiram kompletan emotivni doživljaj sa bivšom voljenom osobom i zatvorim krug, kao jedan životni ciklus, svaka ideja o novoj ljubavi deluje mi loše i mrsko.

Osećam je kao krajnje nepoštovanje i čini mi se neprimerenom i neučtivom, kako prema mom emotivnom stanju i procesu kroz koji prolazim, tako i osobi sa kojom sam bila u vezi.

Ako ne damo sebi dovoljno vremena za pravilno zatvaranje emotivnog ciklusa, bez obzira na to da li trajalo tri meseca, tri ili 30 godina, jer to je sasvim individualna stvar (mada stručnjaci kažu da proces emotivnog žaljenja i eliminacije vezanosti, u proseku, traje oko godinu i po dana) po svoj prilici ignorišemo svoja osećanja bola, tuge i gubitka.

Kroz završetak emotivne veze možemo mnogo da naučimo o sebi i tome kako volimo.

Da li dajemo ili kontrolišemo? Da li smo vođeni maštom nad realnošću? Da li smo sebični ili nesebični? Gde nam je tačka pucanja? Ili se uzdržavamo?

Raskid ljubavne veze odlična je pokazna vežba, kroz koju dolazimo do spoznaje ko smo mi, zapravo.

Ne skraćuj svoj proces učenja, ulaskom u novu vezu, pre nego što obaviš solidnu emotivnu obdukciju svog poslednjeg ljubavnog odnosa.

Na kraju krajeva, bio si ili si mislio da si bio, u ljubavnom odnosu sa tom osobom, u nekom periodu svog života. Poštuj sebe i svoju odluku i osećanja, ukoliko ne poštuješ svog partnera.

Kada se osećaš dobro sam sa sobom, u vezi svoje prethodne romanse, emotivno čisto i oslobođeno i kad osetiš da si imao odgovarajuće zatvaranje emotivnog ciklusa sa svojim bivšim partnerom, što znači da u sebi ne zadržavaš nikakva negativna osećanja, besa, ljutnje, ozlojeđenosti ili razočaranosti, kad ostane samo ljubav i dušu ti ispuni zadovoljstvo što je bio deo tvog života, tada i samo tada, vreme je da kreneš dalje sa novim partnerom.

Ako si nedavno raskinuo s nekom osobom, daj sebi dovoljno vremena da odboluješ i eliminišeš iz sebe sve negativne emocije, pre nego što kreneš dalje, u novu ljubavnu avanturu. Nema propisanog vremena za ovo. Znaćeš u svom srcu, ako pažljivo budeš slušao sebe.

Ako si okončao vezu i odmah uskočio u novu, zapitaj se da li još uvek u sebi zadržavaš bes, nezadovoljstvo ili prezir prema svom prethodnom partneru. Ako je tako, po svoj prilici, znači da uvlačiš stari emotivni teret u novu vezu.

Daj sebi vremena da središ svoja osećanja i uradiš ono što je potrebno da bi zatvorio emotivni ciklus i krenuo napred mirne duše. Jer ako ostaviš repove za sobom, oni će te pratiti gde god da kreneš, s kim god da budeš. A dug jednom mora doći na naplatu. Pitanje je samo u kom vidu i koliki će biti ceh.