Kako zamišljate pretnju koja se nenajavljeno uvlači u vaš dom i odnosi vam najmilije? U Evropi zaraženoj kugom, odgovor je bila skeletna figura sa kapuljačom i kosom u ruci – Mračni kosač (Grim Reaper). Prvi put se pojavio u 14. veku, u vreme Crne smrti, kada se talas za talasom infekcije širio kontinentom i ubio polovinu njegovog stanovništva.

Tačan oblik ovog sablasnog bića razlikuje se od zemlje do zemlje – „Smrt“ može biti mlada ili stara, muško ili žensko, obučena u belo ili crno – ali većina folklora kroz istoriju predstavlja bolest i smrt u ljudskom obliku.

Nakon doba prosvećenosti i napretka nauke, pomislili bismo da ćemo prestati da prirodnim fenomenima pridajemo ljudske osobine i svesnu nameru, ali i letimičan pogled na slike kojima smo opisivali kovid 19 ukazuju na to da se nismo oslobodili tog poriva.

Koronavirus smo opisivali kao neku opaku pošast koja ima svesnu nameru da uništi čovečanstvo, crtali smo ga sa rukama, nogama i zlim osmehom, a tadašnji predsednik SAD Donald Tramp o njemu je govorio kao o „izdržljivom i pametnom“. Neki naučnici su čak počeli da mu daju različite varijante nadimaka inspirisane mitologijom.

Naši odgovori na ekstremne vremenske prilike otkrivaju istu tendenciju. Dajemo uraganima i olujama ista imena koja bismo mogli da damo svojoj deci i opisujemo njihove postupke humanizujućim jezikom gneva i osvete. To čak možemo da vidimo i u našim ljutitim reakcijama na probleme sa aparatima – svaki put kada proklinjemo svoje računare ili se ljutimo na svoje pametne telefone, demonstriramo automatski poriv da antropomorfizujemo nežive objekte.

Prema nedavnim naučnim istraživanjima, ova naša sklonost je prirodna ljudska reakcija na nepredvidive događaje, i mada je uglavnom bezopasna, ponekad nas može navesti da prenaglašavamo stvarne rizike situacije. Sve zavisi od specifičnih likova koje stvaramo i karakteristika koje im pridajemo.

Omiljeni trougao

Osnove ove naučne teorije mogu se pratiti do škotskog filozofa Dejvida Hjuma. „Postoji univerzalna tendencija među ljudima da sva bića smatraju sebi sličnima i da na svaki predmet prenesu one kvalitete sa kojima su dobro upoznati i kojih su svesni“, napisao je on u Prirodnoj istoriji religije, delu objavljenom 1757. „Ljudska lica nalazimo na Mesecu, vojske u oblacima; i prirodnom sklonošću, ako je ne ispravimo iskustvom i razmišljanjem, pripisujemo zlobu i dobru volju svemu što nas boli ili raduje.“

Hjum smatra da je to način da se izborimo sa neizvesnošću sveta – „stalnom neizvesnošću između života i smrti, zdravlja i bolesti, izobilja i oskudice, koji su raspoređeni među ljudskom vrstom tajnim i nepoznatim uzrocima“. Zamišljanje ljudskog uma koji stoji iza događaja može biti iracionalno, ali sprečava paniku koju bi izazvalo prepoznavanje naše čiste nesposobnosti da razumemo šta se dogodilo i da predvidimo verovatnoću budućih događaja.

Sve do 20. veka, Hjumove tvrdnje su bile čisto filozofske. Tokom četrdesetih godina, međutim, poznati eksperiment je potvrdio njegovu teoriju i otkrio da je potrebno iznenađujuće malo da bi se um prevario da vidi nameru nalik ljudskoj.

Fric Hajder i Marijana Simel sa Koledža Smit u Masačusetsu pokazali su učesnicima eksperimenta animirani film sa geometrijskim oblicima – velikim trouglom, malim trouglom i krugom, koji se kreću po ekranu. Nije postojalo ništa više na slici osim osnovne kutije sa poklopcem. U jednom trenutku, mali trougao i krug ulaze u kutiju i poklopac se zatvara.

Nema izraza lica, nema lica i znakova govora tela u ovim čisto apstraktnim figurama – ali većina učesnika je ponudila veoma antropomorfan jezik da opiše ono što su videli, i često su davali osobine ličnosti različitim oblicima.

Kako su trouglovi postali rivali u osvajanju kruga

Oni su to videli kao ljubavnu priču, na primer, u kojoj se dva trougla bore za krug – i na kraju se bore za njenu naklonost. Veći trougao je proglašen za „nasilnika“ ili „zlikovca“; on (većina se složila da je muško) bio je „agresivan“ i „lukav“; jedan učesnik je tvrdio da je veliki trougao bio „zaslepljen besom i frustriran” kada je njegov ljubavni rival pobegao sa krugom (koji je proglašen za žensko).

Motivacija efekta

Da li bi učesnici stvarali tako maštovite narative, pune namera i emocija, da su oblici delovali predvidljivije? Prema Hjumu, odgovor bi bio ne; kada su u pitanju prirodni fenomeni, on je tvrdio da ih antropomorfizujemo kako bismo razumeli stvari koje inače ne bi imale smisla. Psiholozi ovo opisuju kao „motivaciju efekta“ antropomorfizma – a istraživači poput Adama Vejca sa Univerziteta Nortvestern u Evanstonu, u Ilinoisu, sada su pronašli dobre dokaze za tu ideju.

Vejcovo istraživanje prvenstveno je ispitivalo našu sklonost ka antropomorfizaciji tehnologije. U prvoj studiji ispitivali su ljude o njihovim računarima. Morali su da procene koliko često su se suočavali sa problemima sa uređajem i koliko se puta im se činilo da se „ponaša kao da ima svoju volju i želje“. Rezultati su bili upravo onakvi kako je i pretpostavljeno: što su uređaji učesnika bili manje pouzdani, to su ih oni više ocenjivali kao da rade po sopstvenoj volji.

Ljudska lica pronalazimo svuda oko nas

Svi sledeći eksperimenti tima otkrili su isti trend. Zamolili su učesnike da razmotre različite tipove uređaja, na primer, one koji su bili pouzdaniji od drugih. Na primer, za jedan sat im je rečeno kako će kada pritisnu dugme za zaustavljanje zvona, sat pobeći ili skočiti na njih. Nepredvidivost njegovog ponašanja značajno je povećala ocene učesnika o očiglednoj „slobodnoj volji“ ili „svesti“ uređaja, u poređenju sa sličnim uređajima kojima je nedostajao ovaj element iznenađenja.

Antropomorfna pristrasnost je registrovana i pri MRI skeniranju mozga. Kada su saznali o nepredvidivim uređajima, učesnici su imali pojačanu aktivnost u ventromedijalnom prefrontalnom korteksu i prednjem cingularnom korteksu. Ove oblasti za koje se već znalo da su uključene u „mentalizaciju“ – to jest, stavljanje u kožu drugih ljudi i pokušaje da razumemo njihove motive. Istraživači zaključuju da „sagledavanje stvari kao da ima sopstveni um možda nije samo metafora“ – naš mozak pokušava da razmotri ponašanje uređaja kao da je bukvalno druga osoba.

U svom poslednjem eksperimentu, Vejc i njegove kolege su direktno testirali da li antropomorfizam uspešno smanjuje osećaj neizvesnosti – i da bi to učinili, vratili su se na verziju filma koju su Hajder i Simelova koristili u svojoj klasičnoj studiji iz sredine četrdesetih, sa geometrijskim oblicima koji „trče“ po ekranu.

Ovog puta, istraživači su želeli da aktivno podstaknu ili obeshrabre antropomorfizam da izmere njegove posledice, pa su ispitanike podelili u dve grupe koje su dobile različita uputstva. Pre gledanja klipa, jednima je rečeno: „Kada gledate ove oblike, želimo da pokušate da uđete u njihove umove i razmislite o njima na isti način na koji biste mislili o drugim ljudima“. Drugi su dobili uputstvo: „Kada gledate ove oblike, želimo da razmišljate samo o vidljivim pokretima koje oni izvode i razmišljate o njima kao o bilo kojim drugim nepoznatim objektima.“

Nakon toga, od učesnika je zatraženo da ocene koliko razumeju akcije oblika i koliko mogu da predvide buduće ponašanje. U skladu sa idejom da antropomorfizam proizlazi iz motivacije efekta, uputstva da se „uđe u umove oblika“ povećala su obe ove ocene.

S obzirom na ove rezultate, personifikacija kovida 19 je možda bila prirodna reakcija na ogromnu neizvesnost pandemije, sumnja Vejc. „Želja za smislom u veoma nepredvidivoj situaciji navela je ljude da antropomorfizuju bolest“, kaže on.

Gospođica Sreća i gospodin Koronavirus

Osećaj kontrole može ponuditi korisnu prijatnost. „Naš rad je pokazao da ljudi imaju osećaj predvidivosti i razumevanja stvari koje antropomorfizuju“, kaže Vejc, „pa bez obzira na to da li zaista razumeju te stvari, to pruža osećaj psihološkog olakšanja“.

Međutim, dugoročne posledice će zavisiti od konteksta. U najgorem slučaju, antropomorfizam može pogoršati iracionalno ponašanje.

Na primer, kako gledamo na sreću i kako to utiče na naše finansijske odluke. Katina Kulov sa Univerziteta u Luisvilu i njene kolege su nedavno zamolile učesnike da ocene u kom stepenu su antropomorfizovali sreću tako što su na skali ocenjivali izjave poput: „U kojoj meri sreća ima namere?“ Ona je otkrila da je, što su više pripisivali ljudske karakteristike različitim slučajnostima, veća verovatnoća da će se odlučiti za rizičnije izbore kada se kockaju. To bi trebalo imati na umu kad god pomislimo da bi Gospođica Sreća (Lady Luck) mogla biti na našoj strani.

Ne treba se previše uzdati u gospođicu Sreću

Međutim, kada je u pitanju naše zdravlje, antropomorfizam nas može zaštititi od rizika. Čini se da personifikacija bolesti čini opasnost bližom i povećava osećaj ranjivosti ljudi, a to nas podstiče da preduzmemo odgovarajuće mere predostrožnosti, prema istraživanju Lili Vang i njenog tima sa Univerziteta Džeđang u Hangdžouu u Kini.

U ranim fazama pandemije kovida, na primer, učesnicima su dali jednu od dve poruke koje su nudile informacije o načinima da se izbegne infekcija. Jedina razlika između poruka je bio nivo antropomorfizma – da li se tekst odnosi na „koronavirus“ ili „gospodina Koronavirusa“, na primer.

„Gospodina Koronavirusa možete upoznati kroz kontakt sa zaraženom osobom kada kašlje ili kija. Takođe možete naleteti na njega kada dodirnete površinu ili predmet koji ima virus, a zatim dodirnete oči, nos ili usta“, stajalo je u obaveštenju. „Trenutno ne postoji vakcina koja će držati gospodina Koronavirusa na odstojanju, ali možete zaštititi sebe i druge tako što ćete držati ruke čistima, ne dodirivati lice, izbegavati bliski kontakt sa ljudima izvan svog domaćinstva i preduzimati druge zdravorazumske mere da ograničite svoje izloženost (npr. ostanak kod kuće).“

Uprkos relativno malim razlikama u sadržaju poruka, personifikacija virusa povećala je spremnost ljudi da se pridržavaju preporuka.

Da bi proverili ove rezultate, tim je sproveo slične eksperimente za niz drugih bolesti – i svaki put došao do vrlo sličnih rezultata. Bez obzira na to da li su učesnici ispitivali informacije o vakcinaciji protiv žute groznice, skriningu za rak dojke, kremi za sunčanje da bi se izbegao rak kože ili sredstvima za smanjenje visokog krvnog pritiska, poruke koje antropomorfizuju relevantnu bolest podsticale su veće poštovanje medicinskih saveta.

S obzirom na ove rezultate, Vang ukazuje na to da bi antropomorfizam mogao biti korisna taktika u kampanjama javnog zdravlja. Iako bi vizuelni znaci takođe mogli biti od pomoći, Vang kaže da je kod vizuelizacije teško postići pravi efekat. „Postoji opasnost da vizuelni znaci previše budu kao crtani ili ljupki da predstavljaju neku ozbiljnu bolest“, dodaje.

Mali bogovi

Osvrćući se na istoriju čovečanstva, neki istraživači su tvrdili da je naša antropomorfna pristrasnost možda rodila razna religijska božanstva. Te priče su mogle početi kao nejasne sumnje o ljudskim namerama iza neočekivanog događaja, a zatim su se vremenom razvile u složene sisteme verovanja. U mnogim slučajevima, oni uključuju detaljne opise određenih figura i njihove moći, zajedno sa tradicijama koje su osmišljene da ih umire.

Hjum je to naveo u Prirodnoj istoriji religije i savremeni naučnici se slažu sa tim. „Svakodnevna sposobnost prepoznavanja i zaključivanja mentalnih stanja drugih ljudi i predstavljanja ciljeva i namera takođe omogućava ljudima da predstavljaju, razmišljaju o različitim natprirodnim agensima i veruju u njih“, piše Vil Džervejs sa Univerziteta u Kentakiju u naučnom radu na tu temu. „Sposobnost predstavljanja bogova javlja se kao kognitivni nusproizvod ljudske sposobnosti da percipira umove“, dodaje Džervejs.

Dostupni dokazi podržavaju tu hipotezu. Osećaj neizvesnosti će verovatno povećati verovanja u religiozne ili paranormalne figure, na primer, a skeniranje mozga pokazuje da ova verovanja često dele iste neuronske osnove kao i drugi oblici antropomorfizma.