Kada kamera postane štit: šta nas tera da snimamo tragediju dok ona guta živote
U trenucima kada bi instinkt trebalo da viče „beži“, sve veći broj ljudi instinktivno poseže za telefonom. Požar noćnom klubu, u švajcarskom skijalištu Kran Montana, u kojem je život izgubilo više od 40 ljudi, ponovo je otvorio jedno uznemirujuće pitanje savremenog doba: zašto, suočeni sa neposrednom smrtnom opasnošću, neki ljudi biraju da snimaju umesto da spasavaju sebe (i ljude oko sebe)?
Pročitajte i ovo: Da li je zavisnost odgovor na traumu? Najviše nas boli ono što nismo mogli da promenimo!
Ova reakcija, na prvi pogled sumanuta, nelogična i hladna, zapravo ima duboke psihološke, neurološke i društvene korene — i govori mnogo više o svetu u kojem živimo nego o pojedincima koje osuđujemo.
Požar u Kran Montani nije samo tragedija sa smrtnim ishodom; on je ogledalo našeg vremena. Svedoci su kasnije opisivali kako su pojedini ljudi ostajali na mestu događaja, izvlačili telefone i snimali plamen, dim i haos, dok su sekunde odlučivale o životu i smrti. Umesto bekstva — snimak. Umesto instinktivne reakcije — dokumentovanje.
Pročitajte i ovo: Kako da se odnosite prema onima koji vas ogovaraju
Psihološki, ovakvo ponašanje nije znak bezosećajnosti, već često upravo suprotno: znak preopterećenja. Kada je ljudski mozak suočen sa ekstremnim stresom, aktivira se amigdala — centar za preživljavanje. U tom trenutku, racionalni deo mozga se povlači, a ponašanje postaje automatsko. Dok kod nekih ljudi to znači bekstvo ili borbu, kod drugih se javlja tzv. „zamrzavanje“. Telefon tada postaje sidro, poznat predmet u nepoznatom, haotičnom trenutku.
Pročitajte i ovo: Znaci koji ukazuju na to da ste u vezi sa psihopatom
Savremena psihologija ovu pojavu sve češće naziva „posredovano iskustvo stvarnosti“. Godinama smo trenirani da stvarnost doživljavamo kroz ekran. Katastrofe, ratovi, nesreće i tragedije ulaze u naše živote kao video-sadržaji. Kada se takav događaj desi uživo, mozak ga ponekad ne prepoznaje kao realnu pretnju, već kao još jedan „prenos“. Snimanjem, osoba nesvesno pokušava da se distancira od straha, pretvarajući realnost u sadržaj.
Postoji i snažan društveni faktor. U kulturi u kojoj se vrednost meri vidljivošću, svedok postaje važniji od učesnika. „Ako nisam snimio, kao da se nije desilo.“ Ta logika, duboko usađena društvenim mrežama, briše granicu između lične bezbednosti i digitalne potvrde. U kriznim situacijama, želja da se ostavi trag, da se bude „onaj koji je bio tamo“, može nadjačati osnovni instinkt samoodržanja.
Pročitajte i ovo: Previše dobro da odem, premalo da ostanem
Ne treba zanemariti ni fenomen kolektivnog ponašanja. Kada ljudi vide druge kako stoje i snimaju, njihov mozak dobija signal da opasnost možda nije neposredna. To je klasičan primer difuzije odgovornosti: ako niko ne beži, možda nema razloga da bežim ni ja. Nažalost, u požarima i sličnim katastrofama, upravo ta pogrešna procena odnosi najviše života.
Pročitajte u ovo: Žene se zaljubljuju u junake, a muškarci u sfinge
Važno je naglasiti: ovo nisu „loši ljudi“. Ovo su ljudi uhvaćeni između biologije, tehnologije i kulture spektakla. Tragedije poput ove pokazuju koliko nam je potrebno obrazovanje o kriznim reakcijama, ali i kolektivno preispitivanje odnosa prema tehnologiji. Telefon može da zabeleži istoriju — ali ne može da spasi život.
Pročitajte i ovo: Popularna psihopatija – kako da prepoznate psihopatu u svom okruženju
Kran Montana nas podseća na surovu istinu: u trenutku opasnosti, kamera ne sme biti brža od nogu. Jer nijedan snimak nije vredan života.
