Uspomene u telefonu, zaborav u glavi: Zašto nas opsesija fotografisanjem udaljava od stvarnog života
Nikada u istoriji čovečanstva nismo imali toliko mogućnosti da sačuvamo uspomene, a istovremeno se čini da ih nikada brže nismo gubili.
Fotografišemo jutarnju kafu, zalazak sunca, ručak u restoranu, kartu za avion, selfije iz svih uglova i porodična okupljanja, uvereni da ćemo se jednog dana vraćati tim dragocenim trenucima. A onda se dogodi nešto paradoksalno: većinu tih fotografija više nikada ne pogledamo. One ostaju zakopane među hiljadama drugih slika, u beskonačnom skrolovanju galerije telefona ili negde u oblaku digitalne memorije.
Pročitajte i ovo: Zašto nam se neki ljudi iznova vraćaju u život?
Zašto imamo potrebu da zabeležimo gotovo svaki trenutak svog života? Zašto nas hvata nelagoda pri pomisli da obrišemo fotografije koje nikada nećemo pogledati? I kako je moguće da što više fotografišemo, sve manje zaista pamtimo?
Psihologija ima veoma zanimljive odgovore.
Zašto fotografišemo svaki trenutak svog života, a onda ga zaboravimo? Psiholozi otkrivaju šta se krije iza naše opsesije uspomenama
Svakog dana širom sveta nastane oko pet milijardi fotografija, što predstavlja oko 50 petabajta podataka. Prema istraživanjima, samo u Italiji se svakog minuta napravi i podeli više od 3.000 fotografija. Ipak, različite analize pokazuju da više od 70 odsto fotografija sa pametnih telefona nikada više ne bude pogledano.
Paradoks savremenog života postaje očigledan. Nikada nismo imali toliko načina da sačuvamo sećanja, a nikada se nismo osećali zaboravnije i mentalno preopterećenije.
Pročitajte i ovo: Ključni sastojci ljubavi – bliskost, strast i odanost + onoga koga volimo duže gledamo
Između skrinšotova, računa koje čuvamo „za svaki slučaj“, deset verzija istog selfija i stotina fotografija sa putovanja, galerija telefona polako se pretvara u haotičnu fioku koju mnogi gotovo sa nelagodom otvaraju.
Psiholozi ovaj fenomen nazivaju digitalnim gomilanjem ili digitalnim skupljanjem uspomena.
Nekada smo pažljivije birali uspomene
U vreme analognih foto-aparata svaki snimak imao je svoju cenu. Filmovi su bili ograničeni, razvijanje fotografija je koštalo, pa su ljudi pažljivo birali trenutke vredne porodičnog albuma.
Danas je kamera postala produžetak naše ruke. Pametni telefoni su uvek uz nas, a prostor za čuvanje fotografija deluje gotovo neograničeno. Nestao je strah od „trošenja filma“, a nastao novi obrazac ponašanja: fotografiši sada, odluči kasnije.
Pročitajte i ovo: PRELJUBNIK: U vezi ili braku, a NEVERAN!?!
Posledica toga je da mnogi u svojim telefonima imaju desetine, pa čak i stotine hiljada fotografija. Među njima se nalaze dragocene uspomene, ali i mutne slike, duplikati, slučajni snimci ekrana i fotografije koje nemaju nikakvu vrednost.
Stručnjaci upozoravaju da ovakvo digitalno gomilanje stvara mentalni umor i dodatno opterećuje mozak.
Strah od zaborava tera nas da pritiskamo okidač
Jedan od najvažnijih razloga zbog kojih stalno fotografišemo jeste strah od zaborava.
Fotografija nam daje iluziju da smo sačuvali deo života i da ćemo mu se jednog dana vratiti. Međutim, psihologija otkriva nešto sasvim drugačije.
Poznata studija psihološkinje Linde Henkel pokazala je da ljudi često lošije pamte detalje događaja koje fotografišu, upravo zato što mozak podsvesno „prebacuje odgovornost“ na kameru.
Pročitajte i ovo: Recept za dobro raspoloženje – kako da popravite loš dan
Drugim rečima, kada sve prepustimo telefonu, naš mozak prestaje da se trudi da informacije zaista sačuva.
To objašnjava zašto mnogi sa putovanja imaju hiljade fotografija, ali se ne sećaju mirisa mora, razgovora ili sitnih detalja koji čine autentičnu uspomenu.
Fotografije su postale deo našeg identiteta
Psiholozi smatraju da fotografije danas više ne služe samo za čuvanje uspomena. One su postale sredstvo kojim svetu pokazujemo ko smo.
Naše slike predstavljaju svojevrsnu ličnu kartu. Kroz njih govorimo gde putujemo, sa kim se družimo, šta jedemo, kako izgledamo i koliko smo, navodno, srećni.
Mnoge fotografije nastaju sa mišlju o lajkovima, dok su druge posledica straha da ćemo biti izostavljeni iz kolektivne priče.
Pročitajte i ovo: TEST – proverite koliko zaista poznajete jedno drugo
Istovremeno, čuvanje svake fotografije stvara osećaj kontrole nad prošlošću. Čak i kada znamo da nikada nećemo pregledati hiljade slika, sama činjenica da su „negde tu“ pruža osećaj sigurnosti.
Ali kada arhiva postane prevelika, sigurnost se pretvara u stres.
Zašto nas puna galerija telefona čini anksioznim
Sve više ljudi opisuje neobičnu vrstu anksioznosti pri pomisli na galeriju prepunu fotografija.
Znaju da se u telefonu nalaze važni trenuci njihovog života, ali sama pomisao da bi trebalo pregledati desetine hiljada slika izaziva zamor i osećaj krivice.
Psiholozi smatraju da problem nije u samim fotografijama, već u tome što smo izgubili sposobnost izbora.
Pročitajte i ovo: Ove strane nikada ne bi trebalo da tolerišeš partneru (jer to nije ”normalno” ponašanje)
Nekada su albumi pričali priču. Danas se uspomene nalaze u beskrajnom digitalnom skladištu koje retko ko posećuje.
Kako ponovo naučiti da pamtimo
Stručnjaci savetuju da pre nego što posegnemo za telefonom zastanemo na nekoliko sekundi.
Da oslušnemo zvuke oko sebe, pogledamo ljude pored sebe, udahnemo vazduh i zapitamo se:
„Zašto želim ovu fotografiju?“
„Da li ću je zaista pogledati za godinu dana?“
Pročitajte i ovo: Ako ste u ovakvoj vezi, počnite da pakujete kofere – znaci koji ukazuju na to da vaša veza nema budućnosti
Već ta kratka pauza vraća trenutku autentičnost koju često gubimo u želji da sve dokumentujemo.
Jednom mesečno korisno je pregledati galeriju i obrisati duplikate, mutne fotografije i sve ono što nema stvarnu vrednost. Psiholozi preporučuju da od deset sličnih fotografija izaberemo jednu najbolju, jer sećanje ne živi u količini, već u značenju.
Pomaže i organizovanje jednostavnih foldera poput „Porodica“, „Putovanja“, „Prijatelji“ ili „Posao“, umesto haotičnog skladištenja hiljada nepreglednih slika.
Sećanja ne žive u telefonu, već u nama
Mnogi ljudi veruju da će brisanjem fotografije izgubiti i uspomenu. Ali psiholozi postavljaju jednostavno pitanje:
„Šta bi se zaista promenilo kada bi ta fotografija nestala?“
Odgovor je često – gotovo ništa.
Pročitajte i ovo: Volite li one sa kojima živite? Kako se osećate dok ste kod kuće sa partnerom?
Jer najvažniji trenuci ne žive na serverima, u oblaku ili memoriji telefona.
Oni žive u nama.
Tehnologija, pa čak i veštačka inteligencija, mogu pomoći da izdvojimo najlepše fotografije, ali njihov pravi smisao nije u količini podataka, već u pričama koje pričaju.
Možda je upravo zato najveći luksuz savremenog čoveka ne imati još jednu fotografiju, već imati trenutak koji će pamtiti bez potrebe da ga sačuva.
