Bojim se da pobornici pozitivnog razmišljanja prenebregavaju jednu bitnu činjenicu. A to je poricanje postojanja negativnog.
I te kako nastaviće da živi svojim podmuklim životom, sve dublje prodirući u pore našeg bića, bez obzira na to koliko ga mi zanemarivali i mislili da ćemo ga pozitivnim afirmacijama raspršiti kao kad duvamo u paperje maslačka.
U normalnom ljudskom procesu suočavanja sa bolom i problemom, poricanje nije ništa drugo do faza kroz koju prolazimo na putu konačnog razrešenja. Jer ništa se ne dešava preko noći. Sve ima svoj put razvoja, napretka i okončanja.
Sasvim je normalno što, recimo, žene nakon zlostavljanja, poriču da je ikakav zločin nad njima počinjen. Najpre ide šok i neverica. Potom, poricanje. Nakon toga se povlačimo u sebe i počinjemo da osećamo krivicu i grižu savesti. Sledi tuga, a posle nje bes. Ljutnja.
Pročišćenju i dosezanju svetlosti. Tek nakon prolaska kroz ceo taj mračni tunel suočavanja sa svojim problemom, možemo da kažemo da smo stvari razrešili. Teka tada može da usledi ružičasta, ‘pozitivna’’ faza života. Sve drugo je puko zavaravanje.
Znam ženu koja živi u poricanju čitavu deceniju. Uporno odbija da prihvati da postoje nepremostive i nepomirljive prepreke između nje i njenog muža.
Iako svi znaju, o čemu i on sam otvoreno i javno priča, da je njihov odnos mrtav, da više ne žive zajedno, da se on davno iselio, ima svoj stan, kroz koji tutnjaju rasne galoperke kićiperke, da se zbog toga što ne može da je se otarasi i konačno raskrsti sa njom udaljava od ćerke jer ona koristi svaku priliku i manipuliše detetom ne bi li ga namamila i privolela da joj se vrati, ona se pravi da je među njima sve u najboljem redu.
Čak i pred svojim najboljim prijateljicama, od kojih su neke čak i odgalopirale po koji krug. Živi život sazdan od laži. Od njihovog odnosa ostala je još samo drška od maslačka. I poslednja paperjasta čestica davno je već oduvana.
Ali ona se i dalje ponosno drži za to Ništa. Ide na razne seminare, kurseve pozitivnog razmišljanja, mantra&tantra ne bi našla ventil kroz koji bi mogla da udahne dašak energije njihovom odnosu. I pored toga što joj ne ide, čvrsto rešena nastavlja da živi u poricanju, kao najvećem blaženstvu.
Šta god da ne možeš da priznaš sebi i prihvatiš kao činjenično stanje, guta tvoj doživljaj stvarnosti kao živi pesak. Nagoni te da se pretvaraš u noja, sa glavom zakopanom u zemlji, odbijajući da priznaš istinu o određenoj situaciji ili osobi.
Raspolućuješ se. Popreko. Rasporavaš sebe sabljom po sred stomaka. Ovo podeljenost tvog bića postaje životna snaga ovisnosti, od suštinske važnosti za njeno napredovanje, rast i preuzimanje kontrole nad tvojim životom.
Sakupljeno od nepodnošljivih okolnosti, poricanje je sazdano od iskrivljenih komada naše psihe koji nas ubeđuju da minimaliziramo, opravdavamo i racionalizujemo stvarnost. Ponekad, ove komponente poricanja, štite nas od neprihvatljivih okolnosti, užasnih sećanja, tuge i bola.
Ono što može da započne pod maskom mladalačkog eksperimentisanja, može da dovede do zasićenja, pa čak i zavisnosti, dok jednog dana ne shvatimo da je mogućnost da izabremo rešenje kao ishod davno nestala i da okovi kojima smo se zaštitili manifestuju neku neprepoznatljivu osobu.
Sve što osećaš u tom trenutku je praznina, batrganje, prepuštanje slučaju i nasumičnoj vodenoj struji bez pravca i grandiozne ideje o tome šta bi voleo da postigneš, kakav čovek da postaneš ili sa kakvom osobom u vezi da budeš. Udaranje o dno, što vrlo često izgleda kao nedopustivo ponižavajuće ili blizu smrti iskustvo, obično je potrebno da se desi bi se čovek probudio iz obamrlosti poricanja.
U nekim slučajevima, to znači da mora da se okonča toksični odnos u kom si zapetljan. Suočavanje sa usamljenošću ili prazninom koja proizlazi na površinu zajedno sa stvarnošću predstavlja samo sledeći korak na putu isceljenja. Sledi povlačenje u sebe jer je predmet želje nestao i bol iz prošlosti sada izlazi na površinu. Zaranjanje u bol i hvatanje u koštac sa njim, ovde i sada, jedini je put koji vodi isceljenju i prelasku na pozitivnu stranu života.
Ne smemo negirati negativnu stranu naših života. Potrebno je da je stavimo u odgovarajući kontekst kao čudotvorno seme našeg rasta. Jeste, deluje čudno, zastrašujuće, odbojno i previše bolno ali to je jedini način. Vrlo često može da nam se desi da na putu ličnog i duhovnog razvoja upadnemo u zbunjujuću zamku i pomešamo ‘pozitivno mišljenje’’ sa ‘pozitivnim poricanjem’’.
Jer pozitivno poricanje može da bude veoma destruktivno. Dok pozitivno razmišljanje može da bude veoma korisno. Poslednja stvar koju želimo da uradimo je da zabijemo glavu u pesak kada se pojavi problem i da ‘pozitivnim razmišljanjem’’ upadnemo u poricanje i još veći problem.
Tako da umesto da uvek ‘budemo pozitivni’’, sa usiljenom i lažnom pozitivnošću, potrebno je da prihvatimo i negativne činjenice. U stvari, tek kad damo glas negativnim mislima, osećanjima i situacijama, počinje proces isceljenja i tranformacije našeg života. Tek kad odlučimo da se suočimo sa negativnošću i bolom, prihvatimo ih kao lekcije, počinjemo da se uzdižemo nad problemom i menjamo.
Moramo ih poštovati i prepoznati ali ne smemo se njima zarobiti. Toksičan odnos je negativan. Ali kada pogledamo pobliže naše odluke, počinjemo da sagledavamo kako smo doprineli razvijanju toksičnog odnosa i kao rezultat kako smo uneli u svoj život tu negativnost i toksičnost kojom smo se zatrovali.
Na ovaj način počinjemo da učimo iz negativnih i toksičnih ishoda, a zatim menjamo svoje ponašanje. Ovo se da primeniti u svim oblastima našeg života.
Strah, toksičnost i negativnost možemo da preokrenemo u pozitivan i srećan ishod samo kada shvatimo i prihvatimo ih kao životne lekcije i učitelje, a ne kao finalno odredište.