Draga moja, što ti je lepa nova kujna! Al’ da ti kažem, onako, u poverenju, muž te vara!

Pa, zamisli da ti tako nešto sruči prijateljica u lice dok ispijate kafu, koju si joj maločas skuvala na tvom novom šporetu, koji, maltene, sam kuva. Istom onom što ti muž kupio za godišnjicu braka da te uveseli i život olakša. Il’ još gore, da ti to vidi u šolji kad je naposletku obrnete. To stvarno ne bi bilo fer.

Žana Korolija
Foto Aleksandra Ostojić
Haljina: Mates

I gde baš sad kad treba da idemo na letovanje da istresam prljav veš?! Šta ako ga ne očistimo? Jeste da pravi odnos počiva na otvorenosti i poverenju ali šta ako on ne misli kao ja. Ako poželi drugačije? Koliko bi me njegova iskrenost povredila? Da li bih mogla to da podnesem? Gde bi me to odvelo? Šta ako izgubim sve što sad imam? Ko sam ja bez njega?

I ne odemo na letovanje? Na Ibicu. Nego budem prinuđena da idem sama kod tetke u Sutomore. A tako bih volela da odem u tu Španiju. Već sam u mislima tamo. Dobro, prećutataću sad, ali kad se vratimo ima sve da mu saspem u lice! Pa neće on meni tako. Ko da ne vidim da se promenio! I to što je odjednom tako veseo kad dolazi kući! I što odjednom sve može – da trošim kol’ko hoću, da ne žurim kući s posla, kupim cipele koje su prošlog meseca bile preskupe.

Pazi, majku mu, k’o da ja ne znam otkud sve to. Al’ baš me briga. Ipak sam mu ja žena! Ima decu sa mnom! On se na kraju dana uvek meni vrati. I mene vodi na novogodišnji party u firmi! Ja se vozim u njegovim velikim kolima na prednjem sedištu!

Pa, kao da ti to i sama ne znaš. Kao da nisi osetila kad je zahladnelo u odnosima među vama; kad si mogla mačem da sečeš nastalu tišinu; kad se unezvereno vrpoljio kad god je kasnio s posla; kad majica s tenisa nije bila natopljena znojem; kad riba na Dunavu nije grizla; kad su klijenti nagrnuli na poslovne večere, a službeni putevi učestali; kad mu je bilo u redu da ideš sa decom kod majke za vikend; kad su se odužili sastanci koje nije bilo moguće prekidati telefonskim pozivima; kad su svi zaćutali kad si ušla u prostoriju; kad je prestao da te gleda u oči, dodiri počeli da izostaju, a noću ga bolela glava.

Uostalom, ko sme da se meša u naše odnose?! Pa i ga vidim na ulici kako se ljubi i vaćari sa drugom ženom pitanje je da li bih mogla u potpunosti da budem sigurna da sam videla baš to što sam mislila da sam videla. Čak i da ga čujem da joj kaže da je voli, ne bih mogla da se zakunem da nije izvučeno iz konteksta.

Svi mi vidimo i čujemo samo ono što želimo i što nam odgovara u datom trenutku. Sve drugo odbijamo da prihvatimo. Radije ćemo biti slepi i gluvi nego da dopustimo da nešto naruši uspostavljeni ritam koji nam omogućava da sigurno plovimo kroz život.

A bura što nailazi?

Koga briga? Što ne vidim i ne čujem znači da se ne dešava. Bitno je da se  fokusiram na dati trenutak. Pa iovako svi samo pričaju o tom uživanju u datom trenutku. Pusti me, nemoj da mi kvariš!

Nije potrebno biti virtuoz u tumačenju znakova neverbalne komunikacije, kojima se, potpuno nesvesno, svi odajemo. Potrebno je samo da naučimo da čujemo i vidimo. Kada nekog dobro upoznamo, sasvim spontano, vremenom savršeno ovladamo veštinom tumačenja znakova pored puta. Tad svaka promena rutine jasno nagoveštava da se nešto iza brda valja. Ukoliko želimo to sebi da priznamo, znaćemo i u čemu je problem.

Kad okusimo nešto gorko, pljunemo. Shvatimo da je verovatno otrovno i da može biti pogubno za nas ako progutamo do kraja. Reakcija je instinktivna jer naš organizam sam aktivira odbrambeni mehanizam kada smo ugroženi.

Prevara u vidu preljube među partnerima smatra se krajnjim vidom izdaje u međuljudskim odnosima. Znajući pravu prirodu našeg bića, pitam se kako je moguće da je žena u stanju da proguta čašu žuči kojom je njen sladak bračni život zagorčen i da potpuno protivprirodno odreaguje kada je narušeno sve ono što je smatrala svojim svetom.

Ako zanemarimo decu, kao prvi stub odbrane braka i najbedniji izgovor za ostajanjem u istom, ekonomsku krizu (šta ću-kud ću-gde ću-kako ću-s čim ću), zavaravanja (ne mogu sama, nikada neću naći drugog, potrebna sam mu, proći će ga, svi su oni isti) ostaje da je društveni status udate žene (i oženjenog muškarca, vice versa) ono čega se grčevito drži po svaku cenu i ne želi da napusti. Zarad statusa, svesno ostaju u odnosu koji ih ne zadovoljava i ispunjava.

Osećaj pripadnosti muškarcu je ono što pruža ženi sigurnost i utočište. Ulogom udate žene dobija identitet koji očigledno nikada pre braka nije imala. To je njena najstabilnija tačka oslonca koje nipošto ne želi da se odrekne. Ulogom majke i supruge obezbeđuje sebi status, poštovanje i ugled u društvu.

Sasvim je u redu ostvariti se u životu kroz partnerski odnos ali biti nečija supruga ili majka ne bi trebalo da je najsnažniji identitet žene (ili obrnuto, muškarca – ne zaostaju ni oni mnogo). Čovek bi trebalo da se u životu primarno ostvari kroz ono što jeste, pod svojim punim imenom i prezimenom, a ne ono čime se bavi ili odnosom.

Baš iz tog razloga mnogo zaboli kad se takav odnos raspadne. Ne zbog osećanja prema supružniku već zbog gubitka identiteta i načina života koji odlazi sa tom osobom.

Ljudi više vole da su neiskreni i licemerni prema sebi nego da budu sami. Ali zar nije najbolnija samoća u dvoje?

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

1 KOMENTAR

  1. Jos uvek je drustveno prihvatljivo u zemlji na brdovitom Balkanu biti sam u dvoje. Puno vode ce proteci ispod mostova dok se ne “osvesti” bice kome je bitna sloboda misli i zadovoljstvo svog izbora.Veliki pozdrav za Zanu.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.