Žana Korolija: Veruj sebi!

Celog leta loše sam se osećala. I svaki put kad bih to konstatovala, našla bih sasvim razumno opravdanje za to svoje stanje, sem onog iskonskog, da verujem sebi i svom osećaju.

Velikom vrućinom opravdavala sam mrzovolju.

Šta se do dešava sa mnom kad više ne podnosim vrućinu?! Što je težak teret starosti! Mislila sam u sebi.

Leto je oduvek bilo moje omiljeno godišnje doba. Volim vrućinu. Nikada mi nije teško padala. Naprotiv, više volim da se kuvam na vrućem asfaltu nego promrzlim prstima nabadam po njemu, kakve god čizme bile. Ionako nisu moj omiljeni deo outfita. Sandale su. Što otvorenije, sa što više kaiščića. Pa nek se i urežu duboko u kožu jer noge na vrućini otiču, zar ne?!

Ali ovog leta nisam oticala, kao obično. Samo više nisam mogla da podnesem vrućinu. Jedva sam dočekala da za’ladi.

I bila sam umorna. Odem sa prijateljicom da popijem kafu, vratim se kući mrtva umorna. A nije me smorila! Bezrazložni umor opravdavala sam lenjošću.

U džepu neljubavi prema sebi još uvek mnogo toga može da se zagrabi gramzivom šakom samokritičnosti.

Popnem se peške na treći sprat, kako inače radim jer koristim svaku priliku da vežbam, ako me već mrzi da idem na fitness, bez daha ostanem i preznojim se kao da me bezobzirni komšija sa petog punom kofom vode polio.

Opet ta jeziva vrućina, koja ne jenjava!

Mora da je to taj klimaks, iako me ginekolog ubeđuje u suprotno. Šta drugo?!

Kako li tek pakao izgleda, kad je ovde furuna ovako nagarena?!

Prokuvavam. Pušim se kao tetkin Varburg iz ’72. Automehaničar bi rekao, otiš’o hladnjak, al’ meni ni više puta  tuširanjeu toku dana ne pomaže.

Po ceo dan radim za kompjuterom. Držim ga u krilu. Mora da je od toga. Džaba što klima uređaj piči po ceo dan punom snagom.

Bez problema se uvlačim u bele pantalonice, koje mi već par sezona služe samo za testiranje kilaže. Jupi! Presrećna sam.

I pored toga što sam smršala, nisam zadovoljna svojim izgledom. Kosa mi je postala tanka i slaba. Nokti krti, lako se lome.

Loše spavam. Ne mogu da zaspim. Budim se noću uznemirena, a da nemam direktnog povoda za to. Haotičan mi je ritam disanja. Mora da je od te nesnosne vrućine.

I hiljadu razloga nalazim. Opravdavam ih svojom lošom stranom ličnosti. Nikada mi nije bilo teško da pljunem na sebe. Od svih saveta koje dobijam, nijedan nije pravi. Sve dok nisam uradila kontrolni test na kardiotahometru (odlična sprava, toplo preporučujem! Holitimed) na kom se ispostavilo da mi je puls u 10 sati ujutro bio 100. Nakon sat vremena i ponovljenog testa, rezultati su bili manje više isti.

Tako je moja redovna jutarnja bezrazložna uznemirenost dobila svoje obrazloženje. Analizom krvi utvrđeno je da mi je povišen T4, hormon koji reguliše rad štitaste žlezde. I sve je došlo na svoje mesto. Moglo je i mnogo ranije, samo da sam verovala. Sebi.

I počinjem da se smejem. Sama. Sebi!

Iako znam da sve što želim leži na drugoj strani verovanja sebi, izdala sam sebe.

Uhvatila sam sama sebe u najgorem mogućem vidu izdaje. Samoizdaji. Nisam verovala sebi i svom autentičnom osećaju iako sam imala sve dobre razloge za to.

 Ako ne preuzmem odgovornost za svoje sopstveno dobro stanje i brigu o sebi, ne mogu da budem u stanju ni da vodim računa o drugima. Jednostavno, neću im verovati, kao što nisam verovala ni sebi.

Jednostavno, napustim brigu o sebi da bih se fokusirala na neke druge stvari ili ljude u životu, u nadi da će me to inspirisati ili učiniti da se osećam bolje. Kao da tražim posrednika za svoje dobro stanje.

Vreme je da shvatim da mi posrednik nije potreban.

Najbolje što mogu da učinim za druge je da vodim računa o sebi i svom zdravlju! Fizičkom, mentalnom, emocionalnom i psihološkom. Kad sam ja zdrava, velike su šanse da ću bolje služiti i drugima.

Mnogo je zamki u koje možemo da se upadnemo na putu ostvarenja ljubavi sa samim sobom. Može potrajati da naučimo da verujemo sebi i ne sabotiramo svoja istinska osećanja.

Veruj sebi.