Bez sumnje, velika je umetnost znati reći NE. Ništa manja, biti sposoban prihvatiti NE kao odgovor.

Žana Korolija Foto: Aleksandra Ostojić
Žana Korolija
Foto: Aleksandra Ostojić

Spremni su čak i da od sebe prave budale ne bi li došli do onoga što žele, mada im je jasno stavljeno do znanja da nema nikakve šanse da sprovedu što su naumili.

Moja prijateljica Helena nedavno je imala udvarača. Vrlo brzo, nakon dva susreta, postalo je jasno da nemaju ništa zajedničko, da među njima ne postoji osnova za dobru komunikaciju, da su intelektualno svetlosnu godinu udaljeni i da nema osnova za razvijanje ljubavne veze. To što se ona njemu dopadala pre 25 godina i što mu se i dalje dopada jednosmerni je osećaj oduvek bio.

I pored toga, dala je šansu i sebi i njemu, polazeći od premise da se svi mi vremenom menjamo, kao i naša percepcija. Ali ovog puta to nije bio slučaj.

Na vrlo fin način, prihvatajući svu odgovornost na sebe, kao samosvesna, odrasla osoba, dala mu je do znanja da je ne zanima.

Ali da bi se ljudi razumeli, moraju da pričaju istim jezikom i da obitavaju na istim nivoima svesti.

Ponekad naiđemo na ljude koji ne vide šumu od drveta. U dostojanstvenoj poruci nisu u stanju da pročitaju gorku istinu – ne sviđaš mi se, nikad mi se nisi ni sviđao i ne postoji šansa da će se to ikada desiti. Prosto, kao da nas mame na svoj teren, da probude u nama ono najgore, da se spustimo na dno i da svoje osećaje artikulišemo na način i rečnikom za koji nismo ni znali da postoji u nama ili ga bar ne koristimo često jer nije u domenu našeg lepog vaspitanja.

Zašto NE mora da bude mrsko, ružno i prostački izrečeno da bi ljudi shvatili poruku na pravi način, nikad mi neće biti jasno.

Sa druge strane, postoje ljudi koji ne znaju da kažu NE!

Ponekad, potpuno bespotrebno osećamo ogroman pritisak i suviše dragocenog vremena traćimo na stvari koje mislimo da bi trebalo da uradimo i koje neko drugi od nas očekuje, umesto na one koje hoćemo da radimo, samo zato što ne znamo da kažemo NE. Ne shvatajući da kada kažemo DA takvim stvarima, govorimo NE onima koje su nam stvarno važne.

I umesto da odmah jasno i glasno kažemo NE, skratimo muke i otvorimo prostor za druge mogućnosti i sebi i drugima, mi se radije kao škorpija zatvaramo u svoju ljušturu, stvarajući obruč oko sebe, nabijamo pritisak, stres i proizvodimo negativnu energiju, ubijajući sebe natenane, a čekanjem zarobljavamo drugu stranu.

Ovo znači da lakše biramo da razvijamo anksioznost umesto mira i radosti. Svesno uludo trošimo svoju energiju, razvijamo konfliktne odnose, postavljamo ograničenja i stvaramo teskobu.

Sa druge strane, osoba sa kojom smo u relaciji stvara negativan utisak o nama, koji nema veze sa pravim stanjem stvari i onim kakva ličnost, u suštini, jesmo ali jeste sasvim opravdan i realan, uzimajući u obzir naš međusobni odnos, na osnovu date situacije. Da se ljutimo možemo samo mi i to sami na sebe jer nemamo dovoljno razvijeno samopoštovanje da možemo slobodno da iskažemo svoj stav i otvoreno kažemo NE. Sve to proističe iz samodestrukcije i nerazvijene ljubavi prema sebi.

NE je sasvim kompletna rečenica, što vrlo često zaboravljamo.

Nema potrebe da stvaraš konfliktne odnose, ljutiš se, mrštiš lice i namičeš bore. Ne moraš ništa loše da radiš sebi samo da bi uspeo da izustiš NE. Jer to nije ružna reč. Samo ispoljava tvoj stav. Isto kao DA, samo suprotnog značenja.

Ne možemo svi uvek biti dobro raspoloženi i u prilici da pomognemo nekome. U redu je reći NE ako to znači da treba da žrtvuješ svoje potrebe da bi nekom nešto učinio, čak i ako osećaš krivicu. Uvek će nekome nešto trebati. Ponekad ćemo biti u prilici da pomognemo, nekad ne. Ali to ne znači da smo loši ljudi. Naprotiv! ’Nisam u prilici da ti pomognem u ovom trenutku’, sasvim je validan odgovor. Neće se ceo svet raspasti ako kažeš NE. I nema potrebe da bilo kome, čak ni sebi samom obrazlažeš svoju odluku. Dovoljno je reći NE.

Mogućnost da kažeš NE, otvara ti još veći prostor za bolji odabir onoga čemu bi trebalo da kažeš DA.

Oni koji imaju problem da izuste NE, imaju prolem sa samim osobom i time koliko sami sebe vole, poštuju i cene. Svako od nas bi trebalo da sebe voli dovoljno da može da donese odluku i kaže DA ili NE, u zavisnosti od svog osećaja, htenja i namere u datom trenutku. Nije problem ni ako se predomislimo. Daleko je bolje doneti pravu odluku nego se kajati i fušeriti.

Nemati hrabrosti reći NE može da bude vrlo iscrpljujuće, stresno i iritirajuće za obe strane. Vrlo često u poslu susrećem se sa situacijom da ljudi nemaju smelosti da kažu NE. Što predstavlja nonsens jer radim u domenu komunikacija i sarađujem sa ljudima koji bi trebalo da su dovoljno obrazovani i osposobljeni da vladaju osnovnim komunikacijskim veštinama, u koje ubrajam davanje negativnih odgovora. NE izrečeno na pristojan i prihvatljiv način ne narušava odnos već ga održava uspostavljenim na duge staze i obostrano zadovoljstvo.

Najlakši način da prepoznaš dobrog menadžera je po tome da li je sposoban da donese odluku, kaže NE i na koji način to radi.

Malo je onih koji mogu da je kažu u lice na pristojan i ljudski način, izostavljajući ružne reči i uvrede, koje su obično sastavni deo negativnih odgovora.

Zanimljivo je da ljudi najčešće pribegavaju ignorisanju, kao negativnom odgovoru, smatrajući da je to suptilnija tehnika. Kupuju sebi vreme. Prave se mrtvi dok opasnost ne prođe. Kao deca kad se igraju, što sasvim jasno govori na kom nivou svoje ličnosti funkcionišu u životu. Samo, deci je oprošteno da žmure dok opasnost ne prođe ali odraslima, jednostavno, NE.

Očigledno, nemajući nikakvu svesnost o tome da je ignorisanje najteži oblik agresije u komunikaciji. Time što nekoga ignorišemo dajemo mu do znanja da obezvređujemo njegovu ličnost i poričemo njegovo postojanje. Otvoreno mu govorimo da on za nas ne postoji.

Mada, mnogo više govorimo o sebi. Na koji način komuniciramo, kakve reči biramo i poruke šaljemo, šta pritom kazujemo, pre svega, govori o nama. Mnogo manje o osobi kojoj su naše reči upućene.

Ima i onih koji odlažu izgovaranje te neprijatne reči tako što kažu – ajde, čujemo se! Javiću ti se…i nestanu u nepoznatom pravcu.

Kao da su u šaht upali.

Većina nas odlučuje se za pisanu komunikaciju jer mislimo da nam je tako najlakše. U principu i jeste jer stvaramo distancu sa sagovornikom i izbegavamo mogući emotivni odron sa druge strane. Poznata taktika – ako neprijatelja ne vidiš, znači da ne postoji. Samo, zaboravljamo jednu stvar, koja je, inače, najčešći problem pisane reči. A to je da se u pisanoj komunikaciji ne čuje ton. Što samo pogoršava situaciju jer moje NE, koje pišem, ne mora da bude NE onoga koji ga čita. A sve je do boje glasa i tonaliteta. Bitnije je kako se nešto kaže, a ne šta se kaže.

Znam da ima onih koji će reći – ma nemam ja vremena da odgovoram na svakojake upite, ali to, jednostavno, nije prihvatljivo. Naročito zbog toga što smo danas  prenatrpani informacijama, nikada nije bilo važnije reći NE. Na taj način krčimo sebi put do tog toliko željenog i voljenog DA.

Takođe, povećava naš osećaj vrednosti, samopoštovanja i dostojanstva. Da bismo opstali u svetu u kome živimo treba da znamo da kažemo NE.

Pola nevolja u svom životu mogli bismo preduprediti kad ne bismo tako često govorili DA, umesto NE.

Kao i sve u životu i reći NE da se naučiti. Pedagoškinja Jelena Holcer, nedavno je objavila knjigu ‘Kako reći NE’ koja može umnogome da nam olakša muke i unapredi sposobnost komunikacije. Jelena kaže da NE nije ružna reč ako je izrečena i pokazana argumentovano, već često jedina moguća i neophodna da bi se izbegla najrazličitija iskušenja. ‘Upravo je ova reč, kao simbol nepristajanja na najrazličitije nepravde ili agresivna ponašanja drugih, postala šifra opstanka u savremenom svetu.’

 

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.