Svaki ali svaki put kada se nekome, bilo da se radi o slavnima ili ljudima iz okruženja, desi nešto loše – dođe do nesrećne okolnosti, nepravedne optužbe, prevare, otkaza, lične ili porodične tragedije (kao što je to nedavno bio slučaj sa fudbalerom Savom Miloševićem), teške bolesti ili smrti, istog momenta, svi dušebrižnici ovog sveta stušte se nad glavom oštećenog, oplakujući njegovu tužnu sudbinu poznatim frazama – zašto je to njemu moralo da se desi kad je on tako dobar čovek?! Nikad ni mrava nije zgrazio! Dobri ljudi uvek najviše stradaju! Najbolji odlaze prvi! On to nije zaslužio! O, Bože, ima li te?! Zašto kažnjavaš dobre i dopuštaš da zlo prevlada? I tako u nedogled!

Žana Korolija Foto Aleksandra Ostojić Haljina: Mates, Beograd
Žana Korolija
Foto Aleksandra Ostojić
Haljina: Mates, Beograd

I svaki ali svaki put kad tako nešto čujem u trenutku mi se digne kosa na glavi, iznerviram se i zapitam da li je moguće da su ljudi toliko plitkoumni i da ne vide šumu od drveta.

Jednostavno, pitanjima, zašto se loše stvari dešavaju dobrim ljudima i kako je moguće da se dobre stvari dešavaju onima koji su zli nema mesta na ovom svetu.

Svi mi rađamo se potpuno nevini.

U kakvog ćemo čoveka izrasti, zavisi od više faktora – odgoja porodice, obrazovanja, životnih okolnosti, okruženja, društva i izbora koje činimo. I pored toga, niko od nas nije apsolutno dobar ili apsolutno loš. Uvek će biti onih kojima ćemo biti najbolji na svetu, kakvi god zlotvori bili i onih koji će nas mrzeti iz dna duše, bez da smo obraz ukaljali.

Uostalom, ko to, uopšte,  ima pravo da sudi ko je dobar, a ko ne?!

Čak ni onaj koga najčešće prozivamo u tim trenucima (Bog), nije baš sasvim siguran kako tu stvari stoje. Naime, u jednom trenutku u Bibliji kaže se da ono što poseješ, to i požanješ, dok već u sledećem navodi se da kiša podjednako pada po pravednicima, kao i onim lošim momcima. Istina jeste da je Sunce uvek iznad nas čak i kad kiša pljušti samo je među nama malo onih koji dosežu do tih visina (svesti) da mogu da spoznaju tu, priznaćete, kad malo bolje razmislimo, vrlo prostu činjenicu.

Sasvim sigurno, ovakav način rezonovanja ima svoju osnovu u narodnom verovanju da se dobro dobrim vraća. Problem je u našoj percepciji jer smo skloni da razmišljamo na kratki rok, o trenutnom događaju i efektima. Ako učinim neko dobro delo danas, onda sutra mogu da očekujem da se meni nešto lepo desi! Skloni smo razmišljanju da su dobre stvari isplative. I ako se ne desi da dobijemo posao za koji smo aplicirali, iako smo prethodnog dana prosjaku udelili kintu kroz prozor automobila, odmah tražimo krivca u nekom drugom. Opet je Bradonja prvi na listi prozvanih, dok ni u jednom trenutku ne pomislimo na sebe.

Da je tako, ne bi deca umirala u najtežim mukama, što je jedan od najmučnijih primera patnje nevinih. Sve nas, koji imamo i malo moralne osetljivosti i saosećajnosti u sebi potresa činjenica da neko pati. Ogorčeni smo zbog nepravde u svetu, kao što bi i trebalo da bude.

Ali, haj’te, molim vas, recite mi, koji bi to odgovor bio zadovoljavajući da bi s mirom mogli da prihvatimo patnju nevinih?!

Nema ga. jer je to nezamislivo! Jedino gore od patnje nevinih bilo bi da gledamo na njihovu patnju potpuno ravnodušno jer smo dobili racionalno objašnjenje.

Stoga, prekinimo sa traženjem odgovora.

Ne osuđujmo Boga ili bilo koga drugog zato što nedužni pate. Borimo se svojim dobrim delom bića protiv nepravde u svetu. To je naša svrha postojanja. Zato smo ovde.

Nemojmo paliti kamp prikolice azilanata. Pomozimo mučemim ljudima.

Svako od nas sam kreira svoj životni put.

Stvari se dešavaju onda kada smo spremni, kada im dođe vreme i na način koji je u skladu sa svim navedenim faktorima i celokupnim našim životnim putem, koliko god to nekada lepo, a nekad okrutno bilo.

Svima nama podjednako u životu dešavaju se i dobre i loše stvari.

Sve su to lekcije kroz koje napredujemo. Ako položimo, idemo dalje u nove izazove. Ako ne, ponavljamo, a gradivo zna da postaje sve teže jer se gomila (znate već?).  Nikoga od nas loše stvari ne slome već nemogućnost da nađemo izlaz iz takvih situacija.

Poenta je da se menjamo. Samo je promena stalna. Možda su baš dobre stvari, koje se dešavaju ’lošim’ ljudima, samo prilika da se promene. Na kraju, kad zvoni za kraj poslednjeg časa, svi smo na istom. Balans postoji, čak iako mi to tako ne doživljavamo (već rekoh da je naša percepcija problematična) jer je to ključna reč za opstanak života na ovoj planeti.

Ono što mi možemo da uradimo je da krenemo od sebe.

Od svojih misli jer one postaju reči koje izgovoramo i sa kojih prelazimo na dela. Naša dela prerastaju u navike, a navike postaju karakter. E, tu treba dobro voditi računa jer naš karakter je naša sudbina, a ne grumen kamena, klinom isklesan u trenutku našeg rođenja.

Delim stav da je čovek, pre svega, emotivno biće pa tek onda razumno. Dekart se malo zabunio.

Naše emocije su u korenu našeg bića.

Ako nama vlada strah, skrušenost, nemoć, ni naše misli ne mogu biti dobre, blage, široke. Već uskogrude, skučene, hladne, odbojne. Strah je u korenu svake agresije i zla. Na nama je da konstantno radimo na sebi, na oslobađaju svojih najdubljih emocija i otkrivanju našeg pravog, autentičnog bića. Da ponovo rodimo sebe, oslobođene trauma i ograničavajućih emocija kojima se tovarimo tokom čitavog života.

Nema potrebe da tragamo za srećom.

Dovoljno je samo da otklonimo barijere koje postoje u nama i stoje između našeg uma i unutrašnjeg izvora zadovoljstva. Pomerimo ih, budimo radost!

Pre nego što (uskoro) napravimo listu želja za Novu godinu, hajde da vidimo šta nas to ograničava i sprečava da se izrazimo u potpunosti i želje pretočimo u realan plan, koji ćemo zaista realizovati.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.