U zemlji gde svako osmo dete s 14 godina već ima seksualne odnose i gde je broj abortusa veći od broja porođaja, bilo je krajnje vreme da se u škole uvede seksualno vaspitanje.

Istovremeno mi je žao što će samo učenici 66 srednjih škola u Vojvodini imati priliku da nauče nešto što se direktno tiče njihovog fizičkog, psihološkog i emotivnog zdravlja jer je anketa, koju je sproveo Institut za javno zdravlje Vojvodine, pokazala da većina njih o seksu „uči“ od drugara na velikom odmoru ili kroz sadržaj na internetu.

Žana Korolija
Foto Srđan Bosnić

Uglavnom, pornografski, što vodi do potpune devijacije u percepciji seksa, seksualnosti i seksualnih odnosa, kao i katastrofalnih posledica po razvoj ličnosti mladih ljudi stvaranjem potpuno pogrešne i lažne predstave o seksu, seksualnosti, odnosu prema svom i telu partnera, seksualnom odnosu dvoje ljudi, intimnosti, zdravlju, kontaktu sa svojim telom i mestu koje seksualnost zauzima u emotivnom razvoju ličnosti.

Pošto smatram da su prošla vremena zabluda (da su deca glupa i da ništa ne kapiraju) i seksualne stigme (da je seks nešto pogano, prljavo, nemoralno i grešno) kada su se roditelji plašili da bi pričanje o seksu sa nastavnicima u školi podstaklo interesovanje dece za seksom i dovelo do buđenja seksualne želje, ne vidim razlog zašto se seksualno vaspitanje ne uvede u svim školama u Srbiji, i to od sedmog razreda.

Jer nastava seksualnog vaspitanja u školama trebalo bi da bude pravo mesto gde bi deca mogla da dobiju adekvatne i validne informacije o svojim telima, bez osuđivanja, nepromenjene i neokaljane od strane porodice, društva, crkve, industrije zabave i oglašavanja.

Seks je prirodan i sastavni deo života. Stoga, mladi ljudi trebalo bi da imaju demistifikovanu predstavu o njemu, kako bi došli do sopstvenih zaključaka o tome šta jeste ili nije zdravo ponašanje.

U otvorenom i sigurnom okruženju, bili bi motivisani da nastave sa unapređenjem svog seksualnog obrazovanja i u odraslom dobu, nastavljajući da se informišu i razvijajući svoju svesnost o seksu tokom celog života.

Zanimljivo je da studije pokazuju da deca koja prime znanja iz oblasti seksualnog obrazovanja kasnije stupaju u seksualne odnose, pobijaju grozničavu predstavu da jasna spoznaja o seksu vodi do srljanja u seksualne odnose. Umesto toga, znanje doprinosi sazrevanju i osnaživanju ličnosti, razvoju svesti i podizanju nivoa svesnosti o datoj oblasti.

Sa druge strane, ako dete bude izloženo stigmatizaciji, osuđivanju, nametanju osećanja srama, bestidnosti, nemoralnosti, prljavštine i drugim eksploatatorskim predstavama o seksu, vrlo je verovatno da će to izazvati duboke traume kod njega, koje dalje vode do represije, gušenja i suzbijanja svoje prave seksualne prirode i potreba.

Imajući ovo u vidu, plašim se da skoro da ne postoji osoba na svetu čiji seksualni život, kada bismo imali priliku da zavirimo u njegovu spavaću sobu ili pratimo na ekranu Velikog brata, ne bi izgledao kao tragikomični film strave i užasa i kao takav, izazvao salve smeha, suza i iznenađenja. Ali ako nismo stekli adekvatno seksualno vaspitanje u školi, to ne znači da ne treba da radimo na tome, da bismo osvestili taj deo svog bića. Nikada nije kasno da se počne sa učenjem! Jer učenje je doživotni proces.

Odnos koji osoba ima prema seksu i sopstvenoj seksualnosti pokazuje nivo njenog evolutivnog razvitka.

Zaostali na putu razvoja obično praktikuju seks na nivou pećinskog čoveka, stavljajući naglasak na polne organe, koji se svodi na puku stimulaciju genitalija i penetraciju, zanemarujući druge organe i čula. Šta god fizička energija akumulirala, otpušta se po kratkom postupku, dok se suptilne energije ignorišu i na sličan način proćerdaju, disperzivno se rasipajući.

Nemogavši da se realizuju na pravi način, bivaju potisnute. Vremenom postaju potpuno disfunkcionalne. Kao takve, odlaze u zaborav. Naša prava priroda guši se i umire. A to predstavlja veliki korak unazad za savremenog čoveka.

Spremnost da pričamo o sebi, svojim potrebama, strahovima i željama znak je zrelosti čoveka, što samo može dovesti do razvoja intimnosti, bliskosti i većeg užitka i zadovoljstva, kako nikada ne možemo da postignemo i osetimo ako smo preokupirani nedoumicama, ograničenjima i preispitavanjima sebe.

Koliko god neprijatno bilo otkrivanje da se plašimo nečega ili da ne znamo, toliko dolaženje u kontakt sa samim sobom, prihvatanje svojih autentičnih potreba i usvajanje novih spoznaja i saznanja može da nam donese olakšanje i mir.

Iskreno se nadam da seksualno obrazovanje, koje mladi ljudi treba da steknu kroz školsku nastavu, neće biti fokusirano na biologiji, bez ulaženja u psihološke aspekte seksualnosti, koji umnogome parališu razvoj ličnosti čoveka na pravi način. Umesto dosadnog kliničkog predavanja, seksualno obrazovanje moglo bi da izgleda kao uzbudljiva avantura.

Uostalom, zar nije svako od nas nastao kroz čudotvornu magiju međusobnog odnosa dvoje ljudi?!

Svi mi dugujemo svoje živote tom fascinantnom procesu, bez obzira da li smo hetero, homo, trans ili bi(lo) koje druge vrste seksualnosti i opredeljenja.

Bez obzira na to da li tek počinjali sa svojim seksualnim obrazovanjem ili popunjavali praznine u starijem dobu, učenje je uvek najbolje praktikovati kroz podršku, uvažavanje, razumevanje, ohrabrivanje, dobrotu, iskrenost, kreativnost, stabilnost i negovanje zdravih granica koje pobuđuju poverenje. Iste kvalitete koji čine zdrav seksualni odnos između dvoje ljudi.

***

Odlomak iz knjige Sreća je kad voliš, a ne kad si voljen, Žane Korolije, objavljene u izdanju Lagune, 2016

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.