Žana Korolija: Šaputanje na jastuku

’’Kažeš da voliš kišu ali nosiš kišobran. Kažeš da voliš Sunce, a bežiš u hlad. Kažeš da voliš vetar, a zatvaraš prozore kad duva. Zato se plašim kad kažeš da me voliš.’’ Šekspir

Lepotu kiše mnogi propuste dok prolaze kroz život. Čak i oni koji imaju oštro oko za prepoznavanje ključnih trenutaka lepote življenja.

Kiša poseduje neku čudesnu punoću koja čini da se osećam sigurno i zaštićeno. Obgrljeno. Milo. Nežno. Podseća me na buđenje. Jer budi u meni emocije. I to one romantične! Kiša ima neko zaceljujuće dejstvo na mene. Leči rane. Briše tugu. Potapa je. Pruža utehu i nadu. Unosi mir i spokoj u moje biće.

Ali ne, nije mi dosadna. Jer ima jasan ritam. Prija mi njena promenljiva jačina zvuka. Zovem je milozvučnom tišinom.

Pravi sam ljubitelj kiše. Uživam u njoj duboko u sebi koliko zemlja uspeva da je duboko upije.

Mnogi mešaju vedrinu sa toplinom. Otuda im se kiša čini hladnom.

Ne postoji loše vreme samo različite vrste lepog vremena. Jer vreme je uvek lepo za nekog ili nešto.

A ko se ne raduje kiši znači da ne voli život. Volim ljude na čije raspoloženje ne utiče promena vremena. Volim ljude koji se smeju kad pada kiša.

Kiša jedino smeta mojoj frizuri. Ali i tu sam se opustila. Ne brigam više. To je prednost zrelog doba. Daje ti sigurnost koju mladost nije u stanju da podnese. Usput budi rečeno, ne biste verovali ali postoji ta neka čudna perverzija kod muškaraca da vole rasčupane i pokisle žene.

Briše sve pred sobom. Donosi osveženje. Kiša kao da poseduje neku veličanstvenu nadmoć nad prirodom. Priroda je nemoćna pred kišom. Predaje joj se. Svi oni koji čeznu za ludim provodom, a ne znaju šta da rade sa sobom u kišno nedeljno popodne, mogli bi isto da urade. Da joj se prepuste. Jer tu nema opiranja.

Ne vredi da se braniš.

Smenjuju se dobri i loši periodi, a ti ne možeš ništa da uradiš da ih preduprediš, sem da sve promene podneseš što bolje možeš. Naučiš gradivo koje ti život servira.

Ne donosi kiša crne oblake već obrnuto. Kiša je olakšanje. Ona odnosi oblake.

Posle kiše dolazi Sunce i sve zablista punim sjajem. A duga dođe kao oprost za svu turobnost koja je prethodila.

Joi de vivre!

Do gole kože. I to na motoru! Kako kažu, hladno je kad pokisneš sam ali kad pokisneš sa nekim koga voliš, to je avantura. Al’ nećemo sad o tome.

Obožavam da zaspim uz zvuk kiše.

Zato ovih dana spavam uz otvoren prozor. Ne smeta mi vlaga koja se noću uvlači u sobu, dok kiša pada. Samo me nagoni da se više sklupčam i ušuškam toplinom čula koje kiša budi u meni. Jer ako hoćeš paletu boja u svom životu, moraš da doživiš kišu.

Muzika dolazi spolja, kroz otvoren prozor.

Nekada prija i neko jače piće. Recimo, konjak. I laptop u krilu, kad pišem. I njegov sako oko golih nogu, kad ga skine sa sebe, da mi prsti ne bi promrzli.

Kiša ima svojih nepobedivih čari. Budi čula. Zbližava. Stvara bliskost među ljubavnicima. Kiša mami na vođenje ljubavi.

Idealno, delimo više od kože u krevetu.

Delimo našu istinu. Način na koji smo povezani nakon vođenja ljubavi, kroz lepršavo i nežno šaputanje na jastuku, predstavlja dodatni aspekt erotike u našoj ljubavnoj vezi.

Uključuje i nezaobilazno gugutanje, maženje i milovanje. Suptilna igra dvoje odraslih u ljubavnom zanosu. Kada se ljubavnici osećaju potpuno slobodno, uživajući u uzajamnom prisustvu, ne skrivajući obožavanje i divljenje jedno prema drugom, često izgledaju kao deca kada brbljaju, kada se osećaju bezbrižno i voljeno.

Šaputanje na jastuku uopšte nije tako bezazleno, kao što bi moglo da izgleda. Na ovaj način sa ljubavnikom gradimo naš poseban, stvarni uzajamni jezik i način korespodencije koji nam omogućava da slobodno i bez ustezanja vodimo otvorene i duboko smislene razgovore međusobno. Na ovaj način razvijamo zajedničku svest. Svaki odnos raste, razvija se kroz određene faze, baš kao i svako od nas.

Što više šapućemo na jastuku, uz uzajamno poverenje i uvažavanje, to naša ljubavna veza dobija svoj smislen i preoznatljiv jezik.

Spona ovog  jedinstveno uspostavljenog jezika neprestano regeneriše, čisti i unapređuje odnos među ljubavnicima.

Naročito ’’…dok dobuje kiša, u ritmu tam-tama u noć, ja ljubavi našoj ne vidim kraj da će doć…’. Ljubavne oluje postaju blage uz šaputanje na jastuku.

Samo neka pada!