Kada sam bila devojčica za mene su često govorili da sam zlatna. Bila sam ćutljiva, a to se smatralo vrlinom koja se merila zlatnim polugama.

A kada je tiha voda breg proronila i kada se poraslo, ćutanje je postalo odlična stilska vežba strpljenja i snage. Ali tom času nisam prisustvovala do kraja. Izdalo me nestrpljenje.

Žana Korolija
Foto: Srđan Bosnić

Sada za mene uglavnom kažu da mi je jezik brži od pameti. Svejedno, mislim da sam, ipak, dovoljno snažna jer ćutanje nekada može biti znak mudrosti i izdržljivosti, ali često zna da zabašuri i pokrije duboke korene neznanja i neimanja pravog odgovora. Neretko i laž!

Naročito kada se nešto bitno dešava. Tada se ćutanje može protumačiti kao veliki kukavičluk. Zanimljivo iritantna činjenica je da se ćutanje vrlo retko dešava u tišini. Obično je izbezumljujuće glasno i zato predstavlja najveću agresiju od svih. Ako znamo da je izvor svake agresije strah onda je sasvim jasno do čega ovde dolazimo – do straha od suočavanjem sa sopstvenim emocijama. A najlakše je pred njim ustuknuti i zaćutati!

Opredeljeni na ćutanje su zarobljeni u vrtlogu straha, odakle nije lako naći put nazad.

Iz straha da ne pogrešimo, opredeljujemo se za ćutanje. To nas dovodi do udaljavanja koje nam značajno smanjuje šansu za prevazilaženjem nesporazuma jer ćutanje se tako lako da pogrešno protumačiti.

Jedino klizaviji teren od ćutanja je pričanje u šiframa. To je ono kad ”znam da veruješ da si razumeo šta misliš da sam rekla, ali nisam sigurna da si shvatio da ono što si čuo nije ono što sam mislila”. Najveći problem u tome je što učesnici u pričanju u šiframa vrlo retko imaju isti šifrarnik pred sobom na raspolaganju za dešifrovanje britkih i pakleno sarkastičnih reči, misli i izjava onog drugog. A svaka sledeća je veći biser od prethodno izrečene, na kojim bi im pozavideli Dučić i Njegoš zajedno.

I šta se sad dešava?!

Iz vrtloga straha upadamo u vrtlog tzv. nadjebavanja. Na trenutak nam se učini da preuzimamo kontrolu nad igrom i da je protivnik lak plen.

Nevolja je što i onaj sa druge strane isto to misli. Udobno se smestimo na vratima šesnaesterca naše sujete, spremni da je branimo do poslednjeg argumenta. Naoružani intelektualnim sabljama u vidu britkih misli i još oštrijeg jezika. Odašiljemo bolne strele jednu za drugom, džentlmenski dopuštajući naizmeničnu vatru sa protivničke strane, doživljavajući je kao izazov. Teramo se dok ne zaplivamo u krvi do kolena. A onda, vukući se u lokvama svoje kukavičke sujete, zapomažemo sa obe strane: ku-ku-le-le!

Tako iznureni, smoždeni, posramljeni, ogoljeni do sopstvene bestidne gluposti, dolazimo do nivoa igrice zvanog ”vađenje”: ”ti si se naljutila, a ne ja…ono kad sam rekla da sam…mislila sam…”

Ova kukavička igra vrlo lako može postati neverending story ukoliko se ne dozovemo pameti i preduzmemo par osnovnih koraka u uzajamnoj komunikaciji koja dovodi do srećnog zajedničkog života. Da nesreća bude veća, od samog početka smo znali da je osnov dobrog odnosa otvorena, iskrena, dvosmerna komunikacija kroz koju se suočavamo sa sopstvenim strahovima i raščlanjujući ih čineći da nestaju.

Ali, vrag ne spava. Svi mi imamo svoje slabosti ili bar loše dane kad nas strah na brzaka saplete i savata. Tragedija nije ako padnemo već ako i ne pokušamo da ustanemo. Nesporazumi mogu biti stimulativni. Njima započinje progres društva.

Moje predlog je da raščistite nesporazum pre nego što dođete do te tačke ako želite da izbegnete potvrdu teze da se sve velike ljubavi završavaju nesporazumom.

Ćutanje dobro ide jedino uz suze.

I zato ja više i ne čujem moju prijateljicu Jelenu sa druge strane stola, sa kojom čavrljam uz ručak, prebirući nedavna dešavanja. Od kad mi je sinulo da on to nije shvatio onako kako sam ja mislila, nestrpljenje me opet izdaje. Jedva čekam da prostrem svoje emocije pred voljenom osobom. Preskačem jogu jer i onako bih bila potpuno dekoncentrisana i jedva čekala da se završi. Jurim kolima kroz zakrčene gradske ulice što pre da se dočepam kompjutera. Pišem, razjašnjavam. Čekam odgovor.

Ljubav podrazumeva nezamislivu kombinaciju razumevanja i nerazumevanja.

***

Iz knjige Ne odustaj od ljubavi, Žane Korolije, Laguna, 2015

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

1 KOMENTAR

  1. To je lako iskazati ali je teško pokazati.
    Iskustvo me je naučilo da, tek kada dosegnemo mir u srcu i tišinu u umu, kada naučimo ” … da i u sebi ćutimo … ” (Ivo Andrić) tek tada možemo započeti govorenje u razgovoru koji je dijalog , iskren, razuman dobronameran. Razgovor onih koji vide, čuju i govore bez straha i drugih slabosti duše. Učini mi se ponekad kao da je sve oko nas i u nama okrenuto protiv ovakvog sagovorništva, kao da je negde zapisano :
    “I govorićete jedan drugom ali nećete se razumeti”

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.