Žana Korolija: Put do intimnosti često je popločan razdvajanjem

Koliko puta vam se desilo da partner, nakon vrlo intenzivnog perioda zajedničkog bivstovanja, sjajnog provoda, fantastične komunikacije i odličnog razumevanja, krene da se povlači iz odnosa?!

Takav vid ponašanja fakat može da bude vrlo bolan za drugu osobu, da je povredi, naruši njeno samopouzdanje, unese sumnju u vezu, nepoverenje, jer intenzivan odnos, bilo koje vrste, a naročito ljubavne, stvara značajnu vezanost, koja, sa druge strane, nema apsolutno nikakve veze s ljubavlju, mada ljudi vrlo često brkaju ta dva pojma.

Sa druge strane, kad partner želi prostor za sebe, bez obzira na to da li se radi o periodu za jednu noć, više nedelja ili duže, čime želi da potvrdi svoju nezavisnost, ponekad može da podupre lično psihološko zdravlje, od čega zavisi psihološko zdravlje svake partnerske veze.

Uglavnom, razdvajanja potiču iz želje pojedinca da dobije bolji uvid i perspektivu, što podrazumeva da je bar jedan od partnera u vezi postao ovisan o vezi ili drugom partneru, snishodljiv, previše naporan sa željom da drži kontrolu u svojim rukama. Obično, a da toga nije ni svestan. Tako da je imperativ da se tokom ovog perioda razdvajanja izbegnu pretpostavke ili čitanje misli jer, kako iskustvo pokazuje, nikada ono što se dešava u glavi žene ne podudara se sa onim što se istovremeno dešava u muškim glavama. Dva sveta, koji potpuno različito gledaju na stvari.

A mi žene jesmo sklone tome da pokušavamo da previše analiziramo, ulazimo u glave muškaraca, mučeći same sebe, ili najbliže prijateljice, u vidu prekog suda, pitanjima koja samo u propast mogu da nas odvedu. I to, sopstvenog mira i spokoja duše. A vrlo često i veze, koja nije imala naznake prekida, ali smo mi to uspele da isforsiramo svojom obnevidelošću i zaslepljenošću upravo vezanošću.

Al’ zašto onda partnerova želja da posmatra odnos sa strane, bez našeg učešća, stvara osećaj teškog pritiska i teskobe u našim dušama?!

Budi osećaj ugroženosti i opasnosti po vezu. Ili se nama samo tako čini?! Jer, opet ponavljam, ta različistost nikad ne jenjava i uvek stvara osećaj opasnosti i nesigurnosti među polovima.

Možda je to zato što smo svi doživeli bol lažne osude u detinjstvu, kada nas je voljeni roditelj, vaspitač ili učitelj pogrešno optužio ili nije prepoznao olakšavajuće okolnosti u našu korist. Čak iako smo potisnuli i duboko u sebi zakopali to bolno sećanje, ono se uvek iznova pojavljuje na sam nagoveštaj slične osude. Neke rane nikad ne zacele. Samo čekaju trenutak kad će neko da zagrebe po njihovoj površini da ponovo počnu da krvare, kao prvog puta. Stoga, nije ni čudno što razdvajanje ljubavnika pokreće ova osetljiva pitanja.

Drugi legitiman razlog za razdvajanje nastupa kad aspekti međusobnog odnosa treba da se promene.

Jednostavno, onako, kako je bilo, nije funkconisalo i potrebno je da oba partnera koriguju svoj ponašanje radi boljeg usklađivanja. Naravno, ukoliko postoji solidna baza za vezu.

Ako se razdvojeni ljubavnici ponovo spoje, bez načinjene promene u svakom od njih, to znači da se ništa nije promenilo i verovatno će se oboje opet suočiti sa istim problemima, kao i pre razdvajanja koje je usledilo da bi se došlo do rešenja na obostrano zadovoljstvo.

Ono što je mnogima nejasno je kako partneri mogu da naprave promene u vezi kada su razdvojeni. Zar ne bi trebalo da zajedno pričaju i diskutuju o problemimakoji ih muče i unose nemir u njihov odnos? Da ih raščlane na sitne komade i opet zajedno sastave u neku novu, bolju i srećniju celinu.

Jedan od načina na koji svako od partnera može da ispita svoje misli o onom drugom prilikom razdvajanja je kroz razmišljanje o tome da li u našoj vezi postoji mnogo projekcija, očekivanja i pretpostavki.

Vrlo često nismo uopšte svesni koliko svojih negativnih i podsvesnih programa projektujemo na partnera, čime ga sami od sebe odbijamo, dok imamo utisak da on odbija nas.

Setimo se, sve je do nas i naših kodiranih obrazaca ponašanja i modela ljubavi koje nosimo u sebi, utisnutih u naše biće, kao žigom, od najranijeg detinjstva. U takvim situacijama, bilo bi dobro da se i sami malo odmaknemo od sebe, da bismo uspeli bolje da sagledamo poziciju na kojoj stojimo i koja nas je uvukla u situaciju u kojoj se nalazimo. Da ne kažem, problem.

Znam, bolno je. Često potpuno neprihvatljivo da takvu pomisao sebi namećemo jer uvek je lakše da krivicu i odgovornost svalimo na nekog drugog.

Uvek, kad nam se čini da nas neko odbija od sebe, to samo znači da sami sebe odbijamo. Ne prihvatamo sebe, svoje biće, ljubav, jer osećamo, mislimo, ubeđeni smo da ne zaslužujemo. Da je nismo vredni.

Ali, probaj, izgovori – ja sama sebe odbijam. Već sama svesnost o tome i izgovaranje u etar stvara olakšanje u duši.

Svesnost o ovim navikama u ponašanju partnera mogla bi da otkrije gde je gorući problem u vezi i kako da ga rešimo.

Jer ako se odreknemo transformacije ličnih obrazaca, ako tražimo da budemo voljeni tačno onakvi kakvi jesmo, bez korekcije kursa, ne samo da smo odustali od veze sa partnerom, nego smo i odustali od našeg unutrašnjeg odnosa sa samim sobom.

Nasuprot tome, svaki put kad učimo kako da otvoreno razgovaramo o svojim granicama, potrebama i razmišljanjima, stvaramo zdravu atmosferu, bez koje ne možemo da dosegnemo pravu bliskost i intimnost u vezi.

Pusti, ako ti se vrati, tvoj je zauvek. Ako ne, nije vam vreme.