Žana Korolija: Postavljanje granice u odnosima

Postavljanje granica, u odnosima sa drugim ljudima, od suštinske je važnosti za očuvanje zdrave pameti i duha, ako hoćeš da preživiš ovaj život u miru i veselju.

Svako će sebi dati za pravo da sruči na tebe svu svoju agresiju, najpoganije emocije, najluđe želje, glupe fantazije, sebična htenja ili bezobrazna nadanja, ničim izazvano, na pasivan ili vrlo direktan način, nabijajući ti pritom osećaj griže savesti i dovodeći te u suludu situaciju da se preispituješ da li je s tobom sve u redu. Počinješ da hvataš sebe kako se koprcaš iz gomile pravdanja za stvari koje te uopšte ne dotiču, niti ti bilo šta u životu znače.

Posebno danas, u eri neslućene međusobne dostupnosti i potpuno lažne bliskosti, u koju nas je uvela online komunikacija i prisustvo na društvenim mrežama.

I sve to bez ikakve zadrške, poštovanja, ograde i uvida u tvoje trenutno emotivno, mentalno i fizičko stanje i mogućnosti.

I dok pokušavaš da budeš fin, uljudan i korektan, trudeći se da što je ljubaznije moguće odgovoriš na njihove zahteve, koje ispaljuju prema tebi, kao mašina za izbacivanje teniskih loptica na treningu tenisera osrednje klase, oni su već i zaboravili na to, okrenuli se i otišli u nekom drugom pravcu, prema nekoj drugoj svojoj žrtvi, jer, zapravo, to i nije bila njihova istinska potreba, bez koje ne bi dočekali sutra, već samo jedan od njihovih hirova, pomisao koja ih je okrznula u letu, a ti se baš zgodno nacrtao tu pred njihovim nosem i učinio im se zgodnom prilikom za istovarivanje njihovog tereta, kakav god on bio, dok ti ostaješ zatrpan istim, daveći se u gomili tuđih govana, koje su nehajno istovarili na tebe, boreći se za vazduh.

U međuvremenu, uvrediće se i ljutiti na tebe jer, Bože moj, kako možeš da ih odbiješ. Pa zar ti ne postojiš na ovom svetu radi njih, da bi udovoljavao njihovim potrebama i hirovima, kad oni to požele?!

I hvatam sebe kako konstantno tolerišem stvari u odnosima sa drugima, sitnice, koje posle stotinu ponavljanja više sitnice nisu, već su se otele kontroli i pretvorile u pravu lavinu koja se ostrvljuje na mene i preti svaki čas da me pregazi, tako da počinjem da mrzim sebe zato što ne uspevam da izustim ono što mi smeta samo da ne bih uznemirila drugu stranu, možda, povredila je i narušila naš odnos ili sliku o sebi.

Ali vreme je da zaustavim tu lavinu koja se pretvara u samodestruktivni bes u meni i odmah danas, ovog trenutka iskreno i otvorenog srca, kažem sve što mi je na duši.

Ovo me tera da dobro razmislim o svakoj osobi u mom životu sa kojom treba da postavim granice u odnosu. Bez obzira na to da li se radi o šefu ili kolegama na poslu, porodici, prijateljima ili partneru.

Šta je sve to što sam do sada izbegavala da kažem, zarad nekog trpnog stanja, zvanog mir u kući, i što me je sprečavalo da postavim granice u odnosu?!

Vredi razmisliti i o najboljem načinu da artikulišeš te reči, kažeš na najbolji i prihvatljiv način za obe strane. Jer nije cilj da se posvađamo već, jednostavno, nađemo srednju tačku oslonca u odnosu za obe strane. Naći pravo vreme za tako nešto još jedna je od ključnih poenti, jer timing is everything.

Sa druge strane, biću spremna da saslušam i drugu stranu, koje su njegove potrebe i granice koje želi da postavi da bismo mogli da funkcionišemo na obostrano prijatan način, uz veliku dozu fleksibilnosti i volje za usklađivanjem u hodu. Kao kotači u sinhronom pokretu, koji, kada su dobro usklađeni, pokreću najbolje motore. Jer dobre granice prave dobre veze. Svakom kotaču u odnosu potrebno je da ima dovoljno prostora za sebe da bi mogao da diše punom snagom i nađe način da se na najbolji mogući način užljebi i prilagodi u odnosu sa drugim, sa kojim potom čini savršeni hod. Dobro podmazan, sa dovoljno slobodnog prostora za kretanje i manevrisanje pri ulasku u krivinu, da se ne bi desilo da pri ulasku u prvu,  jedan od kotača iskoči iz ležišta.

Svaki put kad ne uspem da postavim granice i držim ljude na pristojnoj, za mene bezbednoj udaljenosti, osećam se iskorišćeno i maltretirano, a to mi ni najmanje nije potrebno u životu.

Iz tog razloga, kada dara prevrši meru, dešava se da napadnem drugu osobu, tako da ona to oseti kao napad na njenu ličnost, što je daleko bolnije od skretanje pažnje na nečije ponašanje ili izbor koji načini.

Postavljanje granica spada u osnovnu brigu o sebi. Kao, na primer, kad si gladan, pojedeš sendvič, kad si žedan, popiješ čašu vode. Briga o sebi je kao maska za kiseonik u avionu, koju u hitnim slučajevima prvo stavljaš sebi, pre nego što je staviš nekoj drugoj osobi o kojoj vodiš računa, čak i kada se radi o sopstvenom detetu. Eto, toliko je važno postavljanje granica.

Ako ne preuzmemo odgovornost za brigu o sebi, to znači da onda stvarno nismo u stanju da brinemo o bilo čemu drugom.

Postavljanje granica u odnosima s drugim ljudima odraz je samopoštovanja i vrednovanja sopstvenog integriteta. Kada poštujemo sebe i postavimo dobre psihičke i fizičke granice sa drugima, mi za sebe obezbeđujemo zaštićeni prostor koji omogućava našim jedinstvenim sposobnostima i kvalitetima da procvetaju punim potencijalom. Ovaj oblik negovanja sopstvenog bića i brige o sebi, zauzvrat, poziva nas da volimo sebe i druge na siguran, jedinstven i funkcionalan način.

Mnogo puta, u naletu interakcije i žaru odnosa sa nekim drugim, a dragim ljudima, ta briga o sopstvenom biću nekako nesmotreno sklizne sa pladnja, nehajno prođe pored puta. Pogazimo je, a da toga nismo ni sveni. Sve iz te neke, obično, podsvesne želje da pripadamo stadu, da se ne izdvajamo, da budemo prihvaćeni, često se dešava da napustimo sebe. A bilo bi poželjno da na trenutak zastanemo, osvrnemo se oko sebe, napravimo stanku i dobro razmislimo pre nego što reagujemo.

Ponekad zapostavimo brigu o sebi da bismo se fokusirali na druge u nadi da ćemo na taj način biti inspirisani, blagosloveni ili da će nam ta osoba kojoj smo učinili to što je tražila, u nekom, nama bitnom trenutku, vratiti uslugu iz zahvalnosti.

Pa nisu međusobni odnosi trgovina i razmena dobara! Batali taj pos’o! Odmah se ratosiljaj te ideje!

Najbolje što možemo da uradimo za druge je da brinemo o sebi, svom fizičkom, mentalnom, emocionalnom i psihičkom zdravlju.

Kada se osećamo duhovno zdravo, velike su šanse da smo daleko sposobnjii da odredimo svoje stvarne ciljeve i potrebe. Istina je da može da potraje neko vreme da naučimo da verujemo sebi i ne sabotiramo svoje biće. Ali to je jedan od primarnih ciljeva koje treba da postavimo sebi u životu jer najvrednije smo svoje blago koje imamo u životu.

Moj sopstveni kapacitet za ljubav prema sebi je filter kroz koji doživljavam svet.