Svaki put kada se desi neki krvavi zločin među nama, svi se u čudu pitamo, otkud, kako i zašto!

Zato što je sramota imati psihološke smetnje! Zato što je sramota da idemo kod psihologa ili psihijatra! Zato što je najveća kletva u Srba da budeš psihički oboleo! Zato što bolesne skrivamo od očiju javnosti! Zato što se pravimo da ne vidimo! Zato što se pravimo da je sve u redu! Zato što se pravimo da ne postoji!
Žana Korolija Foto Aleksandra Ostojić
Žana Korolija
Foto Aleksandra Ostojić

Zato se krvavi zločini dešavaju, upravu tu, tik pored nas. U našoj najbližoj okolini, našem komšiluku.

I naravno da ćemo da kažemo da je bio fin, miran i povučen jer ako kažemo drugačije, potvrdićemo da smo sve vreme znali ili bar naslućivali da je psihički poremećen i da s njim nešto nije u redu. Priznaćemo da smo lagali i skrivali, okretali pogled u stranu, poričući da smo svesni neobičnog ponašanja našeg komšije, rođaka, poznanika ili brata. I svi će znati da smo, ne samo lažovi, već skrivanjem činjeničnog postajemo i saučesnici u zločinu. A to ne želimo!

Ne želimo da upiru prstom u nas jer mi ništa nismo krivi. Uvek je neko drugi kriv. Kao da on nije deo nas, kao da nismo jedno. Zato poricanjem otresito spiramo tragove krvi na svojih lica, praveći se da ništa nismo znali, videli, čak ni naslutili.

Niko ne postaje zločinac preko noći. Postoji čitav niz okolnosti, radnji i ponašanja koji vode do sudnjeg dana.

Lakše nam je da posle zločina upiremo prstom, tražeći pravdu jer nam se čini da tako postajemo pravednici. Oko za oko, zub za zub! Tako nas učiše od malih nogu. Partizanski duh i dalje živi u našim žilama. Slobodarski!

To što se pravimo da ne vidimo, neće spasiti svet. A ni nas od greha pomisli loše, ni saučesništa u krvavom piru. Upravo suprotno, pokazivanjem prisutnosti, da smo tu, za druge, a time i za sebe, da vidimo šta se dešava i da smo svesni situacije i mogućih posledica, jedini je način da pomognemo i predupredimo katastrofalne posledice.

Ljudi biraju da žive u poricanju, širom raširenih prstiju preko očiju, sklanjajući pogled od sveta, praveći se da ne postoji to što se nazire. Tek kad eskalira, onda smo spremni da upiremo prstom, osuđujemo, grdimo, iskaljujemo bes, koji smo sve do tada uspešno skrivali u sebi. Time samo pokazujemo ko smo u svojoj suštini. Spremni na zločin slične vrste. A šta time postajemo, no zločinci?! Samo što umišljamo da ako je sa opravdanjem, onda je, kao, u redu. E, pa nije, dragi moji. Čak ni loša pomisao u glavi, ne umanjuje naš greh.

Ne možemo zatvorenih očiju da izađemo iz mraka. Potrebno je da ih otvorimo da bismo pronašli izlaz.

Ako nisi sposoban da oprostiš, nisi kadar ni da voliš.

Svet možemo da menjamo samo delujući iz ljubavi, ne iz besa ili mržnje. Ta osećanja nas drže zarobljenima, u ravni sa zločincima, koji su takvima postali upravo zbog nedostatka ljubavi.

Oprost ne opravdava zločin. Oprostom oslobađamo sebe besa, agresije i svega onoga što, inače, dovodi do zločina. Ljubav se ljubavlju vraća. Bes besom. Izaberi ljubav, i širi je nesebično, ako hoćeš da spaseš i sebe i svet.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.