Ako misliš da nesrećni ljudi zaista ne znaju da pronađu izlaz iz spleta nesrećnih okolnosti u kom se vrte u krug, grdno se varaš.

Iz najbolje namere, da im pomogneš da se izvuku iz nesreće, pružajući ruku spasa, umesto da se izdignu van ambisa, može da se desi da te, ničim izazvano, povuku sa sobom na dno.

Žana Korolija Foto Srđan Bosnić
Žana Korolija
Foto Srđan Bosnić

Niko nije nesrećan po zasluzi već po sopstvenom izboru.

Drame. Smetnje. Zbrke. Zabune. Nesporazume. Pospreme nered u svojoj kući. Počiste smeće ispred svojih vrata. Jer šta bi se desilo kada bi sa sebe zbacili balast drame? Našli bi se na potpuno novoj i nepoznatoj teritoriji. Izgubili bi tačku oslonca. Apsurdno, ali istinito, koliko god loša i velika bila, njihova nesreća je samo njihova zona komfora, dobro im poznata i oni je baš takvu, kakva jeste, vole.

U fantastičnoj predstavi Irfana Mensura, ”Kako je Čehov Tolstoju rekao zbogom”, koja se igra u Bitef teatru, obrađuje se, upravo, tema ”drame drugih ljudi”

Bračni par, sa dugogodišnjim stažom, naizgled, srećan, a u suštini, duboko nesrećan, namamljuje mladi, naivni par u oklopnu mrežu svoje patološke mizerije. Sa uživanjem, naslađuju se gledajući kako se, doskora, srećni ljubavnici, upliću u tuđu dramu, koprcaju i bore za opstanak svog braka, sve dok ih ne dokrajče iskustvom, poganih, zlih, sopstvenom nesrećom, izvitoperenih ljudi.

Slično se dešava u svakodnevnom životu, mada toga nismo ni svesni. Bilo da se radi o prijateljskim, poslovnim ili ljubavnim vezama i odnosima.

Svi se mi nađemo uhvaćeni u drami drugih ljudi, u nekom trenutku u životu. Uglavnom, iz najbolje namere da pomognemo. Problem je u tome, što takvim ljudima pomoć nije potrebna. Drama je ono što im je potrebno jer predstavlja izvor njihove energije. Bez dnevne doze drame ne bi mogli da prežive.

Ne možeš spasiti druge od njih samih jer oni koji neprestano prave zbrku u svom životu ne cene ničije mešanje u drame koje su sami kreirali.

Niti im je potrebna ičija pomoć već samo svoju dramu predstavljaju na tako podao, snishodljiv i manipulativni način, da u tebi iznude potrebu da im se nađeš na usluzi i pokušaš da im pomogneš. Sve što je njima potrebno je tvoje saosećanje, pažnja i razumevanje, bez ikakve namere da se menjaju ili reše svoj problem.

Bez obzira na to u koliko dramatičnoj situaciji se našli, rešenje je da ostanemo mirni, u svom središtu, bez udubljivanja u zakulisne igre, ćutke prateći dešavanje, čekajući da se drama okonča. Jer kad njihovoj drami ponestane spoljnog dotoka energije, ljubitelji drame sami odustanu.

Stoga, ostaju u lošim brakovima i vezama, idući linijom manjeg otpora, bolje zlo koje znam, nego one koje ne znam. Jer ako se usude da izađu iz svoje zone komfora, ne znaju sa kakvim sve nepoznanicama mogu da se susretnu i šta ih sve čeka iza ugla.

Sa druge strane, može se desiti da ne/svesnim uplitanjem u tuđe drame izbegavamo bavljenje sopstvenim negativnim osećanjima i problemima.

Svi se mi svakodnevno nađemo uhvaćeni u tuđoj drami. Bez obzira na to da li se radi o porodičnoj, partnerskoj, prijateljskoj, komšijskoj, kolegijalnoj, političkoj, društvenoj, svetskoj ili tabloidnoj. Uglavnom, svodi se na bavljenje ljudima, koje ne poznajemo, niti nam bilo šta znače u životu, stvarima i problemima, koji nas ne dotiču i mestima, na koja nikada nećemo otići.

Neko, na taj način, izbegava bavljenje sopstvenim brigama, a neko drugi nalazi utehu u tuđoj nesreći. Poistovećujući se sa glavnim junacima serija i tabloidnim zvezdama, utapamo sopstvenu bedu u njihove nesrećne životne priče, spoznajući da nismo sami i da se nesreća ne dešava samo nama.

Razmišljajući o tome zašto se takve stvari iznova dešavaju, dolazim do jednog i uvek samo jednog, jedinog razloga. Mnogo je sigurnije i jednostavnije baviti se tuđim životima i stvarima, koje nas, realno, ne dotiču, nego baviti se razvojem sopstvenog bića.

Voli da je gleda na ekranu. Potrebni su mu konflikt i akcija da bi rastao, jer svi se mi probijamo u životu kroz borbu. Samo što se ovog puta ne radi o našoj, već tuđoj.

Ako hoćemo da postignemo nešto vredno u životu, nipošto nam ne trebaju dodatne otežavajuće okolnosti, što bavljenje tuđim stvarima jeste. Bavljenje tuđom dramom nas koči. Iscrpljuje i troši preko potrebnu pozitivnu energiju i usporava nas na putu napretka.

Hajde, recite mi iskreno, šta je strašnije, bavljenje tuđim stvarima ili fokusiranje na unapređenje sopstvenog života?

Pokretanje novog posla, napuštanje raspalog braka, otpočinjanje ljubavne veze o kojoj maštaš, a nikada se nisi usudio da pokušaš da je ostvariš, da uradiš tu jednu jedinu stvar, koja te zastrašuje ali znaš da neizostavno moraš da je uradiš, ako hoćeš da pomeriš svoj život sa nulte tačke?

Možda je to odvikavanje od šećera, dijeta, početak aktivnog bavljenja sportom ili zatezanje lica. Ko zna?!

Mnogo je lakše baviti se dramama drugih ljudi ili dramama uopšte, nego posvetiti se sopstvenim snovima, težnjama i ciljevima.

Jer kada se posvetimo tuđim problemima i zaokupimo bespotrebnim dramama, vešto izbegavamo da preuzmemo svoj život u svoje ruke. Na taj način, ništa ne rizikujemo. Ne idemo napred. Ne istupamo van svoje zone komfora. Tapkamo u mestu. Di smo, tu smo.

Neko vreme, može biti zgodno skrivati se ušuškan u sopstvenoj ljušturi ali na duži rok, obesmišljava naš život. Sprečava razvoj našeg života u zamišljenom cilju, a progres i dostizanje životnih ciljeva je ono što čini da se osećamo živima. Šire nam krila, unose snažan zamah i radost u naše živote.

Bez obzira na to koji cilj sebi postavili, teško je ostvariti ga. Još ako si fokusiran na dramu drugih ljudi, a ne na svoj put, gotovo je nemoguće ostvariti napredak.

Briga o drugima može da nam pruži snažan osećaj lažne nadmoći jer istina je da je stavljanje sebe u službu pomoći drugim ljudima, jedan od najplemenitijih ljudskih poziva na svetu. Ali ako smo fokusirani na druge, u korist sopstvene štete, ne brinući o sebi i svojoj dobrobiti, na taj način niti pomažemo drugima, niti činimo sebi dobro.

Jer kad usporimo i uzmemo vazduh, ispod sve te zauzetosti kriju se emocije koje potiskujemo i izbegavamo da osetimo. To mogu biti emocije nemoći, krivice, stida ili bilo koje druge. Štošta može isplivati, kad se usudimo da zastanemo. I šta ćemo onda s tim?!

Možda će nam pomoći ako krenemo na jogu, časove norveškog, psihoterapiju ili bilo šta drugo što će doprineti da se okrenemo sebi. Jer ako stvarno hoćemo da podignemo kvalitet svog života na viši nivo i živimo bez kajanja, potrebno je da iz svog života očistimo sve ono što nam odvlači energiju, a to u velikoj meri uključuje i drame drugih ljudi.

Niti treba! Nikoga ne možemo dovoljno inspirisati rečima, pokaznim vežbama kako misliš da bi trebalo raditi, koliko svojim ličnim primerom.

***

Odlomak iz knjige Ne odustaj od ljubavi, Žane Korolije, objavljene i izdanju izdavačke kuće Laguna u Srbiji i Begen u Hrvatskoj.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.