Kada mi je moja prijateljica Sofija rekla da je svog dečka upoznala potpuno gola, bila sam u čudu. Ne zbog toga što je bila k’o od majke rođena pri prvom susretu s njim. Oboje su bili. S obzirom na to da su se upoznali u spa centru, gde je taj nivo slobode tela jedino prihvatljiv za boravak u istom, taj deo priče sam razumela, mada mi sama pomisao na nelagodu golotinje nije baš prihvatljiva.

Za ne verovati mi je bilo da je u komunikaciju sa nekim muškim bićem (i to kakvim!) uopšte mogla da uđe potpuno ogoljena, sa svim svojim nesavršenostima. I što je najinteresantnije od svega, da mu pritom bude neodoljivo privlačna!

Žana Korolija Foto: Aleksandra Ostojić Haljina: MATES, Beograd
Žana Korolija
Foto: Aleksandra Ostojić
Haljina: MATES, Beograd

Kako je uopšte moguće da se jedna žena usudi na tako nešto, a da nije filmska zvezda ili top model?

Da stane pred muškarca sa svim svojim salom, stomakom, celulitom, flekama po licu i još po nekom bubuljicom i strijom, potpuno mokrom, prilepljenom kosom, bez šminke, napirlitane frizure, steznika i push-up brushaltera, vrtoglavo visokih potpetica i tesno skrojene haljine, kao svakodnevnih podupirača ženskog samopouzdanja.

Koliko god bila svesna da biti lepa znači biti svoja, prihvatajući sebe kakva jesam, sa svim svojim manama i vrlinama, ne nužno očekujući da budem prihvaćena od drugih, priznajem da zazirem od modne i kozmetičke industrije.

I ja sam samo žena, mada izgledam k’o boginja – volim da kažem, kad želim da zdravim humorom poduprem svoje samopouzdanje. To je jedan od boljih alata. Ne zahteva oštre zahvate, a čini da se osećam bolje.

Iako su tokom proteklih kišnih nedelja zlobnici sarkastično poručivali ženama da mogu slobodno da jedu jer leto ove godine neće doći, evo ga! Došlo je! Odjednom je nastupilo toplo vreme, koje nas, kako i svake godine, zatiče nespremne.

Verujem da nema žene koja se ovog vikenda nije zapitala da li je dovoljno vitka i zategnutog tela, stavši pred ogledalo u letnjoj haljini, koju će sutra obući na posao.

Priznajem, jedna sam od tih. Ali kad razmislim zdravim delom mozga, koji nije pod uticajem modno-kozmetičkog terora, sve mi to postaje smešno.

Kao poručena da nas dozove zdravoj pameti, u poslednjem trenutku, pred trošenje para koje nemamo za silne anticelulit tretmane i preparate, ovih dana netom kruži slika Skarlet Johanson u kupaćem kostimu. Na slici je prava ona, jedna od nas, u svoj lepoti svog jedrog tela, sa očiglednim viškom kilograma i butinama optočenim celulitom.

Slika govori sve – i ona je samo žena, mada u novinama i na fimskom platnu izgleda k’o boginja. I to nedostižna, koja nas tera da očajavamo i žudimo za nečim što nikada nećemo dostići i imati. Zaboravljamo da na toj savršeno obrađenoj slici ona predstavlja samo oruđe koje treba da proda određeni proizvod i da nema veze sa realnim stanjem njenog lica i tela.

Po svoj prilici, ovo je prava slika koju treba da zalepim na vrata frižidera, umesto foto-šopom savršeno oblikovanog tela Sindi Kraford, iz zlatnih 90-tih.

Iskreno, laknulo mi je kad sam je videla. Ne zbog toga što od sada više neću voditi računa o sebi i svom telu, već zato što će obuzdati neke moje strahove. Upravo one na kojima silne šuške zarađuju modna i kozmetička industrija.

Naravno da svi volimo da budemo lepi. To nije ništa loše. Naprotiv, jedan je od poželjnih i prihvatljivih načina izražavanja ljubavi prema sebi ali potrebno je odrediti pravu meru, kao i u svemu u životu, što očito predstavlja veliki izazov i umeće.

Živimo u doba tzv. ejdžizacije, okrutne diskriminacije starih i ružnih. Kako stvari stoje, danas više nema ružnih već samo siromašnih. Dehumanizacija društva uhvatila je nezadrživog maha. Koliko god želeli da zauvek ostanemo mladi, starenje je proces koji se ne može zaustaviti.

Društvo u kome živimo je zlo. Stalno nas tera da želimo više nego što nam zaista treba, što budi najgore porive u nama. Postajemo pohlepni, nezajažljivi, zavidni, ljubomorni, a time usamljeni i nesrećni.

Ali što smo usamljeniji, bolji smo potrošači kapitalističkog društva. Naše nezadovoljstvo je hrana kozmetičke i modne industrije. Zbog terora lepote i večne mladosti, koji sprovode nad nama, naše frustracije rastu i čine da se osećamo loše i nelagodno u svojoj koži. Čini mi se kao da nas održavaju u vakuumu da nikad nismo dosegle zadovoljavajući nivo. Nikad dovoljno lepe, zgodne, mršave, mlade ili stare.

Serviraju nam stereotipe, čiji robovi postajemo, što obilno hrani i produbljuje naše strahove, na kojima profitiraju. Na nama je da prepoznamo da smo otišle predaleko i osvestimo te naše strahove, što je veliki uspeh za početak, a potom i da ih prevaziđemo da bismo mogle da živimo slobodno svoje autentične živote.

Nije lako ali vredelo bi imati na umu reči nosioca Nobelove nagrade za medicinu, Drauzia Varele: ‘U današnje doba se pet puta više investira u medikamente za mušku potenciju i silikone za žene nego za lečenje Alchajmerove bolesti. Tako ćemo za par godina imati stare babe sa ogromnim sisama i stare dede s tvrdim penisom, ali se niko od njih neće sećati zašto je to dobro i čemu služi.’

Percepcija starosti se kroz razdoblja menja, a dostojanstvo starosti bi trebalo da ostane isto jer nosi kvalitete koji se stiču upravo godinama.

Uostalom, nijedan muškarac nikada nije odustao od seksa sa ženom, pošto je video golu, niti je rekao da se obuče i ode, na šta me podsetila moja prijateljica Monika. Jer ga nije briga! On je u sobi sa golom ženom i oseća se kao da je dobio na lutriji!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.