– A, žena?!

– Ma, ne, mi smo više cimeri. Delimo gajbu i obaveze oko dece i sve je kul. U principu, svako ima svoj život. Poslednjih godina smo se i razdvajali. Živeo sam odvojeno godinu dana ali udarila kriza pa sam shvatio da mi se ovako više isplati. Besmisleno mi je da pored dvoje prelepe dece i cimerke, sa kojom nemam problema, plaćam troškove samačkog života, da bi mi se po stanu motale klinke, koje posle seksa grickaju Smoki i gledaju crtaće u tri ujutro.

Žana Korolija
Foto Srđan Bosnić

Statistički posmatrano, najopasnija osoba u životu prosečne žene je upravo muškarac sa kojim živi, što potvrđuje izjava mog nabusitog primerka.

Jedino što osetim, nakon ovako ”intimne i duboke ispovesti” jednog prosečnog, oženjenog muškarca su jad i beda. Ali me i dalje iznenađuje koliko su muškarci spremni nisko da padnu da bi došli do malo vanbračnog uzbuđenja i zadovoljstva kojim bi pothranili svoj muški ego.

I u blatu bi se valjali pre nego bi bili spremni da se suoče sa problemom koji imaju u braku i pokušaju da ga reše zajedno sa svojom partnerkom. Stoga, vredi ona narodna – ne bisere pred svinje!

Ima tu i nastavak: ’Ali ti si posebna i sa tobom je drugačije…!’

Ma, važi, mrmote! Idi to pričaj nekom drugom! Da sam ti ja žena, govnjivom motkom bih te poterala iz kuće. Što žene, koje drže do sebe i svog integriteta, pre nego društvenog statusa, i urade.

Po ovome bi se čak moglo reći da su muškarci duhovniji od žena jer je njihov način rešavanja problema blizak onom koji je Buda propovedao – ukoliko problemima ostavite dovoljno vremena i prostora, najčešće nestaju sami od sebe. Sa duhovnog stanovišta ta ideja mi deluje privlačno, mada u realnosti baš i ne deluje održivo.

Gledajući oko sebe, pre bih rekla da mnogi parovi ostaju na okupu samo zato što ne mogu sebi da priušte razvod. U današnje doba, velike ekonomske krize, brakom ovenčane od bankrota deli samo jedan korak – razvod.

I pored toga što će biti znatno ekonomski osiromašene i obeležene kao društveno nepodobne, žene su te koje donose odluke o razvodu, mnogo lakše nego muškarci.

Ima li goreg statusa za ženu od ‘raspuštenice’ u našem društvu? Možda jedino ‘kurva’, ali taj termin su smislile žene da bi oblatile jedna drugu i tako eliminisale konkurenciju.

Stopa razvoda u razvijenom svetu je skoro 50%, od čega samo 3% muškaraca se odlučuje na taj korak. Takoreći, statistička greška.

Imajući ovo u vidu, uopšte mi nije jasno kako su onda muškarci u poslovnom svetu prihvaćeni kao bolji menadžeri od žena, ako ih život na terenu demantuje.

Ako si menadžer, donesi odluku!

Svojom odlučnošću i spremnošću da donesu odluku od životne važnosti i preokrenu svoj život za 180 stepeni, sa rizikom javne osude, žene demonstriraju silu nepoznatu muškom rodu. Pokazuju nadmoć i viši nivo svesti, koji je muškaracima, u ovom trenutku, nedostižan.

Žene su te koje seku. Menjaju! Znaju šta hoće ili bar neće, što je za početak dovoljno. Spremne da pobede rutinu, što je najteže od svega i započnu novi život. Ko tu onda ima muda?!

’Jednom kad odeš predaleko, nema povratka nazad. Vrati se samo telo, tj. prazna ljuštura. Mozak i duša ostanu negde drugde. A ako izgubiš ono što si imao tamo, onda izgubiš sve osim te ljušture. Been there, done that. Still fighting.’, reči su mog prijatelja G, koji se, ipak, nije osmelio da prekine brak i pored toga što je njegovo srce pripalo drugoj ženi.

Kao i mnogi drugi muškarci, nastavio je da živi u laži i po principu – If you are warm and happy in a pile of shit, keep your mouth shut.

Uostalom, ako su tako dobri menadžeri kako se prikazuju (doduše, u svetu kojim vladaju muškarci, što svakako dovodi u sumnju njihovu objektivnu pozicioniranost), zašto tako olako pristaju da preplaćuju stvari u životu. Tržišnim jezikom rečeno, da za jedan dolar daju više nego što on realno vredi.

Postoji jedna zanimljiva igra, zove se ‘Aukcija za Dolar’, koju je osmislio ekonomista Martin Šubik i koja na najbolji način ilustruje iracionalnost naših životnih odluka.

Naime, radi se o igri koja je ilustracija eskalacije paradoksa u donošenju odluka i izbora koje činimo u životu. Apsurd je u tome da na kraju ove igre učesnici donose iracionalnu odluku na osnovu niza racionalnih odluka i principa. Iako igra zvuči suludo, nismo ni svesni koliko smo uvučeni u njene kandže i igramo po njenim pravilima u svakodnevnom životu, iz dana u dan suočavajući se sa besmislenim izborima i odlukama, redovno preplaćujući stvarnu vrednost željenog.

Sve počinje od pitanja koliko biste platili za dolar. Racionalno, bez mnogo razmišljanja i pameti svako bi rekao najviše 99 centi. Ali pod emotivnim pritiskom, uvučeni u igru nadmetanja, vrlo lako gubimo kontrolu i preplaćujemo realnu vrednost predmeta nadmetanja.

Kao i za svaku igru, potrebno je najmanje dvoje zainteresovanih učesnika. Tačka preloma nastupa kada ponuđena cena dostigne 50 centi i nadmetači shvate da svaka viša ponuda znači da će akcionar zaraditi. Situacija uzavri kada se dostigne cena od 100 centi, što zapravo znači da daješ dolar da bi dobio dolar. Apsurdno, zar ne?! Međutim, ko hoće da pobedi u igri nadmetanja, primoran je da ponudi bar jedan cent više. U ovakvim trenucima obično misliš, pa dobro, ne gubim mnogo ali vrlo često igra se tu ne zaustavlja. Nego mahnito srljamo dalje u propast nudeći sve što imamo zarad kapi veselja, sve dok ne izgubimo svaku predstavu o tome zašto smo uopšte i ulazili u ovako bezizlaznu igru.

Iako toga nismo ni svesni, mi se u životu konstantno suočavamo sa samoporažavajućim životnim okolnostima, kojima pridajemo više značaja nego što one zaista vrede. Princip aukcije za dolar mnoge ljude zadržava u nezadovoljavajućim životnim okolnostima i lošim brakovima.

Na kraju, kad sve saberemo, samo tri stvari postaju bitne u životu – da li smo dobro živeli, istinski voleli i znali da pustimo kad treba.

Možda najbolji prikaz toga zašto ljudi ostaju u nezadovoljavajućim vezama dao je Vudi Alen, u završnoj sceni filma Eni Hol.

Ode tip kod psihijatra i kaže:

-Doktore, brat mi je lud, misli da je kokoška.

– Pa, dobro, zašto ga ne odvedeš u ludnicu?

– Ma, odveo bih ga ali mi trebaju jaja.

Veze su potpuno iracionalne, lude i apsurdne ali ljudi uporno ostaju u njima jer im trebaju jaja.

***

Iz knjige Ne odustaj od ljubavi, Žane Korolije, objavljene u izdanju Lagune, u Srbiji, 2015, i Begen, u Hrvatskoj, 2016

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

6 KOMENTARI

  1. ako cemo sovinisticki kao spisateljica,moze istina da izgleda i ovako.
    pre braka spavate sa vasom ljubljenom,vi se otkrijete a ona vas pokriva celu noc.
    kad se uda,ona svo cebe povuce sebi a vi ste goli.zenama je brak pokrice.

  2. Tekst je pogled iz ugla nezadovoljne zene, I ne moze da se odnosi ne sve muskarce nego samo na pojedince koji su u njenim ocima predstavnici svih muskaraca. Bolje da se posveti resavanju svojih unutrasnjih problema nego da nezadovoljstvo, bes, srdzbu upucuje na adresu svih muskaraca.
    Da citiram nekog “bice nam bolje kad budemo bolji”.

  3. Prosto ne znam odakle bih krenuo pošto se ne slažem sa gore napisanim tekstom. Iskreno već mi je muka od ovakvih i sličnih tekstova koji blate muškarce ili nam dele savete šta mi sve to treba da radimo da ženu učinimo srećnom i zadovoljnom.
    Kako se vi ponašate prema svom muškarcu da bi ste dobile sve što mi navodno treba da ispunimo kako bi vas učinili srećnim???
    Kroz moje iskustvo upravo suprotno, potpuno ste zaboravile da budete žene dostojne prave iskrene muške ljubavi, jer istu odavno više ne poštujete niti vas to zanima. Da ne dužim navešću samo jedan primer: u društvu (bivša, njena drugarica i ja) sa svojom bivšom voljenom povela se priča o poznaniku koji je u neku ruku ženskaroš, taj njen sjaj u očima i osmeh na licu uz govor tela mi je odmah stavio do znanja da je vreme da okončam tu vezu bez obzira što sam je voleo. Prosto je treperila i upijala svaku reč koja se odnosila na dotičnog, to je zaista bilo toliko jadno i ponižavajuće, a sa druge strane ta ista osoba je govorila da su za nju vernost i poverenje u partnera najbitnije stvari. O tome da žene znaju šta hoće tek ne vredi polemisati i da su spremne da seku nisu, koliko ih samo poznajem tužnih i nesrećnih sa svojom vezom ili brakom ali im ne pada na pamet da napuste isti. Pre nekoliko nedelje u jednom baru upoznam devojku, odmah je među nama nešto proradilo, ovlaš sam je čak i poljubio, elem kada je došlo vreme da se za to veče rastanemo, upitah je da se vidimo ponovo, na šta je ona rekla: izvini ne mogu, imam muža i dvoje dece…

    Sve u svemu nemate apsolutno nikakvo pravo da blatite muškarce kao ni mi žene jer u realnosti ima svega i svi imaju što se kaže putera na glavi, što je zaista tužno.

    Pravih odnosa je sve manje, onih u kojima su partneri svesni da savršen/a ne postoji niti takva veza postoji, već se na tome radi tokom iste ako ti je do svog partnera stalo i ako ga iskreno voliš.

    Ono što me isto pogađa je izjava “barem imam decu”. Užas. Da, decu voliš tu izbora nema, ali sam duboko uveren da je ljubav prema partneru gde je postojala mogućnost izbora daleko dublja i kompleksnija ako je doživiš.

    Pozdrav

    • U pravu ste.Ne treba generalizirati, nikada reći:”Svi su muškarci ili sve su žene iste”. Slomljenih srdaca ima na obje strane.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.