Žana Korolija: Mir u svetu

Sve donedavno, smejala bih se kad god bi neka novoizabrana lepotica izgovorila da je mir u svetu ono što najviše želi.

Sprdala bih se istom izjavom, kad god bi mi se ukazala prilika. Ne sluteći da bi moglo da dođe vreme u kojem bi mir u svetu mogao da bude ozbiljno ugrožen i da bi taj isti ‘mir u svetu’ mogao da predstavlja najveću želju, svih nas na planeti, za koju bismo se zdušno pomolili u božićnoj noći.

U ime mira, vode se ratovi kao da nikome nije jasno da se mir može postići samo razgovorom i razumevanjem, a ne nasiljem i borbom prsa u prsa.

Zašto ne bismo mogli da sednemo jedni preko puta drugih, otvoreno porazgovaramo o problemima, koji nas muče i nađemo adekvatno rešenje, koje ne bi ugrozilo ni jednu stranu u pregovorima?

Već naprotiv, bilo na opšte zadovoljstvo. Ali tako da se ne bismo vodili potrebama, željama i ponosom, već ljubavlju u sebi. Pritom, sve vreme, bivajuću ljubazni jedni prema drugima.

Život funkcioniše po vrlo jednostavnim principima, samo ih mi ljudi komplikujemo. Iz straha i nesigurnosti. Sumnjamo. Sami sebi ne verujemo.

Hm…nemoguće da je ovako jednostavno. Mora da tu ima neka začkoljica.

I onda lupamo glavu, tražimo, lutamo, zapetljavamo se, dok ne zamrsimo stvari toliko da se više ne sećamo ni odakle smo pošli ni gde smo krenuli. Srljamo, nošeni pohlepom, ambicijom, zavišću, besom i ponosom, sve dok ne izgubimo sebe.

Mir u svetu, koji počiva na miru u nama, predstavlja blagoslov za kojim svi mi tragamo i čeznemo u životu.

O miru maštamo, sanjamo, kujemo planove kako da ga dostignemo. Kad naučim azbuku, završim školu, zaposlim se, othranim decu, odem u penziju, kupim plac, jahtu, kuću na moru…konačno, nađem svoj mir i počnem da uživam. Jednom. Jednog dana. Uglavnom, sve svodimo na materijalno.

Posrne, izgubi snagu u ratu, koji, pre svega, vodi sa sobom. Potom sa svojim bližnjima, okolinom, neretko i celim svetom.

Nije čudno što svi mi toliko želimo mir jer mir je početna tačka u osvajanju slobode. Da bismo se osećali slobodnima, potrebno je da dosegnemo mir.

Pre svega, mir u sebi.

Sve dok se grčevito držimo stečene imovine, stvari, želja, prohteva i potreba, ne možemo pronaći mir u sebi. Zavaravamo se mišlju da nas srećnima čine uzbuđenja koja stvaramo i u koja, na životnom putu, ulazimo.

Jer kada smo uzbuđeni, nismo mirni. Istinska sreća zasnovana je na miru u nama. Mir nalazimo kad ga sklopimo sami sa sobom. Kada proteramo iz sebe ozlojeđenost, poganu, zlu energiju, agresiju, bes, pakost i ljubomoru. Kad pogazimo ponos, pohlepu, ambiciju i zavist. Kada se odreknemo ega i pronađemo ljubav u sebi. Tek tad možemo da uživamo u večnom miru.

Mnogo rizika spremni smo da preuzmemo na sebe pri ulasku u rat. Nije li vreme da preuzmemo rizik da bismo obezbedili mir?

Jer kako reče Džordž Karlin, boriti se za mir bilo bi isto kao da se *ebete za devičanstvo.

Istina je da suštinske razlike ne postoje među ljudima na ovom svetu. Svi smo mi isti, bez obzira na poreklo, da li bili crni ili beli, Pravoslavci ili Katolici, Jevreji ili Arapi, Srbi ili Hrvati. Razlikujemo se samo po tome da li nas vode pozitivne ili negativne emocije. Ljubav ili strah.

Prihvataš li mir ili ga narušavaš?! Držiš li se grčevito prošlosti, opirući se promenama ili gledaš u budućnost?! Prilaziš li drugima otvorenog uma, punog srca i raširenih ruku ili sužene, pomračene svesti, stisnutih usana i pesnica?!

Kad god se suočiš sa oponentom, razoružaj ga osmehom i nadigraj ljubavlju.

Prigrli svoje najplemenitije osećaje i želje k srcu i pogledaj šta se dešava u tebi.