Sve što je htela u životu bilo je da se pred njom pojavi čovek kome će se predati i prepustiti, bez volje za opiranjem.

U njenom životu više nije bilo mesta za slučajne prolaznike i emotivne invalide, u vidu nedovršenih izdanaka muškog roda, koji nisu bili u stanju da prihvate ono što je imala da ponudi i odgovornost za vezu na duge staze, već samo izvesno vreme obigravali oko njenih nogu.

Predaja za nju nije bila kukavički čin već velika unutarnja snaga da, kao stari, izanđali kaput, sa sebe skineš ogroman teret ličnih ograničenja, u cilju ostvarenja veće snage, radi potpunog životnog ispunjenja. Zbog ratničke prošlosti naše kulture, taj plemeniti čin predaje bio je povezivan sa slabošću i kukavičkim ponašanjem, koje ugrožava integritet i ugled, pre svega, muškarca.

Žana Korolija Foto: Aleksandra Ostojić Haljina: MATES, Beograd
Žana Korolija
Foto: Aleksandra Ostojić
Haljina: MATES, Beograd

Kao po pravilu, oni koji su najmanje sposobni da se predaju, obično su oni čije je detinjstvo bilo obeleženo zlostavljanjem ili zanemarivanjem i koji su zbog toga pretrpeli duboke psihičke i fizičke traume. To su bili oni koji su se predali i robovali sopstvenom strahu.

Pročitajte i ovo: Za jedan dan desilo se trista – ljubavna priča #1

Velika je zabluda da treba da uradimo nešto, da bismo zaslužili da nam se stvari dese. Sve što je potrebno je da se predamo svojim osećanjima. Samo onaj ko se preda može da oseti snagu potpune, bezuslovne ljubavi.

Pročitajte i ovo: Došao sam da ti kažem da te volim – ljubavna priča #2

U tom trenutku, desilo se nešto neverovatno. Sedela je pored njega, kao začarana njegovim pogledom. Iako na pristojnoj udaljenosti, mogla je da oseti njegov dah na svom licu, otkucaje srca i toplinu tela koja se širila i stapala sa njenom. Osetila je kako se predaje. Iako do tada nije imala spoznaju o tome šta to zapravo znači i kako se to radi, umela je da prepozna osećaj. Njeno telo preplavilo je olakšanje, upravo kao da je sa sebe skinula onaj stari, izanđali kaput, koji je pritiskao njena umorna ramena. Iz njega, kao brod iz boce, koji je godinama lutao morima i okeanima, tragajući za sigurnom lukom, isplovila je ljubav. Po prvi put u životu, osetila je ljubav, u svom izvornom obliku. Obuzimala je bliskost, koja se nezadrživo, kao pijavica tornada, stvarala među njima.

Pročitajte i ovo: Da li je gore pogrešiti ili nikad ne probati? – ljubavna priča #4

Od tog momenta, više ništa nije bilo isto. Svet za koji je znala, prestao je da postoji. Topio se i prelivao sa njegovim. Kada je svojom uzdrhtalom rukom dohvatio njenu, postali su jedno. To je bilo to. Znali su da povratka nema. Više nije bilo sile koja bi mogla da razbije snagu njihove ljubavi i da ih razdvoji.

Pročitajte i ovo: Hoćeš li me voleti i sutra? – ljubavna priča #5

Čudesne stvari se dese kada se dovoljno otvorimo i prepustimo svojim unutarnjim osećajima, koji negde duboko čuče i tinjaju u nama, čekajući svoj zvezdani trenutak.

Nije bilo plana sem da zajedno prožive trenutak sadašnji, u kom su bezgranično uživali. Prepustili su se novootkrivenim emocijama i suze su, kao provala oblaka, krenule da teku niz njihova lica. Dvoje odraslih ljudi, u ozbiljnim godinama, plakali su kao mala deca. Nisu vodili računa ni da li ih neko gleda niti gde padaju maramice, kojima su brisali uplakana lica.

Pročitajte i ovo: Ljubav na seoski način – ljubavna priča #6

Kada je konobar nečujno, gotovo na prstima, prišao njihovom stolu i spustio kutiju punu papirnih maramica, shvatila je da je ipak bilo dobro što su se našli u hotelu. Samo osoblje objekta tako visoke kategorije obučeno je da prepozna i ne remeti delikatnost trenutka u kom se njihovi gosti zateknu. Sem toga, hotelski restoran je verovatno bilo jedino javno mesto u gradu, u ovom trenutku, gde su mogli da budu sami.

‘Ko drugi, normalan, ide u hotel da ruča, a da ne odseda u njemu. Samo dođoš iz provincije’, rekla mu je. Već su imali svoju prvu, zajedniču anegdotu, koju su kasnije prepričavali. Smejali su se naglas zajedno. Opet do suza i nazad do smeha na sav glas.

Pročitajte i ovo: Tuga dolazi kasnije  – ljubavna priča #7

Konačno, sve kockice su se spojile i došle na svoje mesto. Njen život je mogao da počne. Princ na belom konju se pojavio. I šta sad, kada se ostvarilo ono što je oduvek htela?!

U tom trenutku, uzavrelost njenog tela počeo je da smenjuje hladan znoj. Pojavio se neobjašnjivi strah. Krenula je da je obuzima panika. Tresla se celim telom. Zbunjenost je preovladala i počela da je steže, kao tesan obruč. Više nije mogla da diše. Ponestajalo joj je vazduha. Ne mogavši više da izdrži nadošlu emotivnu napetost, koja je počela da je guši, naglo je ustala od stola i uz par reči pozdrava, istrčala iz hotela.

Ni sama nije bila svesna kako je došla do kuće kolima. Tek tad je prvi put pogledala na sat i shvatila da su zajedno proveli više od tri sata, a činilo joj se kao da je to samo jedan trenutak bio. Reči među njima je bilo dovoljno tek za 15-tak minuta susreta, al’ zato emocija, za život ceo! Nisu bili čuli ni kad je vojni avion probio zvučni zid, od čega su se tresla sva stakla u centru grada, što je saznala u Vestima to veče.

Tu noć je probdela, prevrćući se po krevetu. Oka nije mogla da sklopi. Nije znala gde udara. Više ništa nije znala što je dan pre toga mislila da zna. Samo belina, bez ijedne misli u glavi. Prestala je da robuje uvek nemirnom umu, kad je najmanje očekivala. Prazna tabla, spremna za ispisivanje novog poglavlja, kako bi on rekao.

‘Ne znam’, kroz ridanje od suza, bilo je sve što je ona uspela da izgovori, kada je ujutro prvi put pozvao telefonom. Danima nakon njihovog susreta ‘ne znam’ i ridanje su i dalje bili sve što je iz nje izlazilo.

Nastaviće se.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.