Hajde da sednemo u neki dobar auto…dajem gas i odvrćem muziku do daske. Krećemo da đuskamo u ritmu muzike za ples, iako smo u kolima.
Selfie stick nameštam tačno ispod retrovizora jer džaba treska u kolima ako to niko sem nas neće da vidi. Takva su vremena. Šta ću?! Ni ja ih ne volim! Al’ ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. A i kamera nas voli! Pa što ne bismo iskoristili njena preimućstva?! Sve u cilju dobre zabave!
Jer krenuli smo na vikend putovanje, po prostranstvima Vojvodine. U potragu za dooobrim kulenom, a svi znamo da su se dvoje tako smuvali. Što ne bismo i mi?! Kad za ljubav već imamo sve što je potrebno. Dušu i Argeta lunch paket za piknik na travi jer ne samo što ljubav preko stomaka dolazi, nego i ograde, one koje sami sebi postavljamo, u strahu da ne budemo (opet) povređeni, lakše skliznu kad je tlo podmazano. Masnoćom. I to onom zdravom, koja nam je potrebna da posluži za transport vitamina A, D, E i K rastvorljivih u masnoćama.
Pored toga, masnoće su lanci ugljenikovih atoma za koje su pričvršćeni atomi vodonika. Samo, kontrolisano i sa dobrom merom. A dobar ukus naćićemo u kulenu. Kažu da je najbolji slovački, upravo zbog pomenute masnoće jer je ima najviše od svih ostalih koji se proizvode u Vojvodini – Bačkog, Sremskog i Banatskog.
Po ko zna koji put suočena sa najvećom devojačkom dilemom, kako odabrati pravog, rešena sam da probam sve redom, da bih sa sigurnošću mogla da se opredelim za Pravi. Jer na kvantitet dolazi kvalitet, rekla mi drugarica. Mada već znamo da Pravi ne postoji jer Pravi smo samo mi, i to u datom trenutku. A kad se trenutak promeni jer vreme je činilac podložan konstantnoj promeni, menjaćemo i gospodina Pravog i kulen. Bitno je da osećaj ispunjenosti i zadovoljstva, koji nosimo u sebi, svakim novim zalogajem, uvek plamti i nagoni nas na avanturu.
A mi ovu našu dvodnevnu započinjemo u Kovačici, prestonici srpske naivne umetnosti.
Pored stalne postavke rodonačelnika tog sasvim posebnog i jedinstvenog, mada, u nekim segmentima različitim slikarskim pravcima blizak, slikarskog pravca, koji je u svetu poznat i kao Kovačička naiva, posebnu pažnju posetilaca svakako zaslužuje Zuzana Halupova. Prva žena koja se osmelila da počne da slika jer je do nje slikanje bilo rezervisano samo za muškarce. Dovoljno da Zuzana postane jedna od mojih heroina, borkinja za ženska prava, koja je svojom smelošću i rešenošću otvorila put mnogim drugim ženama, čije ruke sada vredno oslikavaju, pored slikarskih platana, i razne druge upotrebne predmete, drvene stoličice, ramove za slike, pa i tikve, koje predstavljaju posebno zanimljivu umetničku poslasticu. Stoga, pošto je sezona svadbi, ako ne znate šta da kupite za poklon, nećete pogrešiti ako kupite oslikanu tikvu. Pored toga što divno izgledaju, originalne su i jedinstvene. Ne postoje dve iste. A cena prava sitnica!
Vesela, natrontana deca, promrzlih rumenih obraza na Zuzaninim slikama, dočaravaju posebno topla osećanja u meni i sećanje na bezbrižno detinjstvo. Sanjkanje, u dubokom snegu. Zvezdanu noć. Novogodišnju jelku, okićenu svetlucavim lampionima, sa bezbroj blještavo ukrašenih poklona. I poljubac u ponoć, al’ to već datira iz neke bliske prošlosti.
Sladoled iz obližnje poslastičarnice, domaći, rukom vlasnika zamešen, koje na vaše oči mesi već zastarela, metalna mutilica, jer na mikser ne liči, punog, mlečnog ukusa i bez dodatne boje, upotpunjava doživljaj na 35C u hladu. Selom vlada prepoznatljivi vojvođanski mir jer 11 je sati, vreme da se ruča, verovali ili ne. Ukućani su se već okupili, posedali za sto. Cela porodica je tu, i staro i mlado. I kreće vojvođanski voz, sačinjen od raznoraznih đakonija. Tu je i suvo meso. Već pomenuti slovački kulen, malo masniji, da se ne raspada, kao sremački, i malo ljući od svih ostalih, taman da razgali glad. Al’ nama vreme ručku nije. Dovoljno je što smo zamezili. Nismo mogli domaćine odbiti. Nije red da bude jed, jer red je red…kako kaže crnomanjasti, vojvođanski kantautor.
Put je prazan. Lenji, avgustovski dan do podne. Vlaga omamljuje vazduh, čija ustajalost sliva se nekontrolisano niz naša porozna tela. Kažu domoroci, ovakvo vreme dobro je za kilažu. Manje se jede, a više pije. Bar vina ravničarskog ima. Vinarije niču na svakom koraku. Ne zna se koja je od koje lepša i ”autentičnija” Spremaju se kažu za berbu grožđa, već sutra, ako kiša ne padne. A neće valjda, jer dug put uživanja je pred nama.
Policije na putu nema. I oni su u debelom ladu. Čekaju oni nas na kraju puta, da zaslade nam doživljaj, kao ušećerena trešnjica na vrhu slasne pite s orasima, s kuglom sladoleda od vanile po sredi i dve tučenog vrhnja, s obe strane po jedna. Takozvani, vojvođanski triptih. Jer Vojvodinom još niko nije proš’o, da kaznu za prekoračenje brzine nije platio. And the living is easy tako ovde dobija svoje pravo značenje.
https://www.instagram.com/p/BJap0n8At7J/?taken-by=sitoireseto
Jer red je red.
Za sve one koji Ne-odustaju-od-ljubavi, dvorac Ečka je prava destinacija. Jer Every girl wants a magic, a life changing kind of love.
A ja sam ta! Čuj, ta! Napisala celu knjigu o tome! A sad se i slikala sa njom u pravom ambijentu. Htedoh mladi da poklonim primerak koji sam ponela sa sobom, al’ odustah na primedbu moje prijateljice da kako koju priču u knjizi pročita, tako otkači po jednog frajera. Pa da ne bude od venčanja, džaba ste krečili.
Tako da nije ni čudno što sam se ja ovde našla. Prava Ja, na Pravom mestu. Nedostajalo je još samo da trenutak bude Pravi, al’ nekom jeste. Jer dvoje su se na naše oči venčali. Da požive zajedno u sreći i veselju, do kraja života, nazdravili smo im uz čašu domaćeg, belog vina i Kazanova odreskom. Kulen nije izostao. Banatski. Malo previše stišnjen i suv za moj ukus. Al’ torta što je dobra bila! Prava banatska, debelo sečena. Onako, bogato, kao da sam njihova. Nije svadbena. Toliko baš nismo mogli dugo posedeti. Mada, jesmo se poprilično dugo izležavali u božanstvenom parku, koje okružuje ovo, nekada, nepregledno vlastelinsko imanje. Argeta ćebence, koje su mi za puta spakovali, dobro mi je došlo, da s’ izujem i malo prstiće promrdam i na travi raz’ladim.
Posebnu zanimljivost predstavljala je izložba rumunskih rukotvorina, domaćih snaša iz komšiluka. Bilo je tu svega, i vezenih, lanenih bluza, dubokog dekoltea, kako muških, tako i ženskih. Nošnji, ćilima, sve do oslikanog lika Leonarda di Kaprija na goblenu, rukom vezenog jer valja ići ukorak sa svetom. Ponešto za svakog, za svakog ponešto. Nisam mogla da odolim da nešto ne pazarim. Bar podmetač za šerpe, grizom peskiran. Al’ za stolnjak, za koji sam se uhvatila, rekoše mi da ću morati sama da se pobrinem da ga izvezem. Nije na prodaju. Jer miraz se drugačije ne sprema. Svaka snaša za sebe ga sprema. S ponosom i radošću. Bogami, moj će se načekati. Možda je to presudno što još nisam Prava.
I ko će se sada dići od stola?! Kafu namerno preskačemo da bismo što pre krenuli i u Zrenjaninu je popili. Kad tamo, k’o da je bomba pala, boktemazo. Nigde žive duše. Pet popodne je. Sunce već u silaznoj putanji. Al’ vlaga ne jenjava. Sparina me obliva. K’o kuvana noga sam. Lepljiva, skoro se u želatin pretvorila. Zato, daj duplu kafu, da dođem što pre sebi. Ne pomaže ni crni, gazirani sok, koji pijem samo u kriznim situacijama, kao što je ova, kad su stomaci prepuni, a volja za pokretom teško dostižna.
Biće da ista muka muči i sve ostale, koji su prelepi centar grada, u kom dominira velelepna Gradska kuća, bestraga napustili. A čistina ispred, kojom dominira Njegoš konjanik, iz kog razloga baš on, nismo uspeli da saznamo, sem što spada u pametnije žitelje ovog našeg balkanskog placa, sasvim je dovoljna da primi sve žitelje, čak i okolnih sela, ako požele da prirede svečani doček svojoj sugrađanki, olimpijskoj, bronzanoj dobitnici, Ivani Španović. Al’ neki drugi put, očigledno. A i Ivana hita u Cirih.
A mi hitamo u Bečej jer moja je želja bila da romantičnu noć provedemo u najpoznatijem dvorcu u Srbiji, kako princezama i dolikuje.
Dakle, Fantast! Za fantastični zalazak Sunca. Uglavnom, u kukuruzu jer suncokretu je došao kraj. Al’ za nas, koji ne odustajemo od ljubavi, našlo se parče placa, donekle još uvek svežim suncokretom ovenčanog. Bar za slikanje i dugo pamćenje. Jer boravak u dvorcu samo takav i može da bude. Kako drugačije?!
Sve je tu, kao u romanima sestara Bronte. I ogromna, teška, gvozdena kapija, i monumentalna građevina, koju je nemoguće ugrejati, u hladnim, zimskim danima, i kupole, u koje se penjem uskim, vrtoglavo visokim, spiralnim stepeništem, dok mi se ramena gotovo obijaju o zidove istog. Jer malo sam jača u ramenima, od onih kilo, dva viška. I na pamet mi pada kako Hercegovci opisuju ‘’malo jaču’’ građu ženske čeljadi – ma znaš je sigurno, lijepa, simpatična, onako, malo jača, uz prikladnu gestikulaciju, u vidu podizanja ramena i širenje ruku. I grohotom počinjem da se smejem, sve teže probijajući se i sve više obijajući se o zidove uske kupole, k’o za menekenke iz Milana građene.
Al’, ipak, ne zaboravljam sirotu Džejn Ejr. Zamišljam je kako trči uz stepenice. Nikad stići do vrha kupole. Dok jednom rukom pridržava dugu haljinu, u hiljadu slojeva skrojenu, a drugom sveću noseći. I pada sveća, plamen zahvata haljinu, podsuknju, nadsuknju i sve ostale slojeve. Ona se brani, mahnito mašući i udarajući rukama po sebi. Borba s vatrom pretvara se u magnovenje, sve dok se nije pojavio izabranik srca njenog, nepredvidivi i mračni Ročester, s upadljivim ožiljkom na levom obrazu. Pritiče njoj bespomoćnoj u pomoć. Hvata je u naručje, snažno, potezom jedne ruke, onako, već od gustog dima onesvešćenu, i odnosi u smiraj dana.
Ili Hitklif beše?! I Orkanski visovi?! Sve sam priče pomešala i kreirala neku novu, svoju dok se nisam do vrha kupole popela. Al’ vredelo je! Pogled koji se pruža na imanje u čijem središtu je dvorac, nekada famoznog vlastelina Dunđerskog, zaista je veličanstven. Da je Lorka video nepregledna zelena polja koja se prostiru u nedogled, Zeleno, volim te zeleno, bilo bi još zelenije.
Imanje je toliko da ga ne mo’š sagledati sve i da se popneš na sve bundeve koje poljem nađeš. Al’ najjači utisak je tišina koja nadmoćno vlada imanjem. Zaglušujuća tišina prirode, od koje ne čuješ ni otkucaje srca svog. Jer stalo je. Zastalo na tren da uživa u lepoti trenutka sadašnjeg.
I tralalo bi to doveka da sova, našim nečujnim koracima ne bi preplašena, te se katapultirala iz krošnje guste tuje, ili bar se meni tako učinilo usred ove dvorske tišinčine teške.
I ne zna se ko bi više preplašen, sova il’ ja, jer i konji zarežaše od moje cike, vriske i poskakivanja. Trebalo nam je svima po kocka šećera i vode. Bar toga u dvorcu ima jer konji, kako mi rekoše ljubazni konjušari, zaista vole šećer. Ono što je dobro, ne smeta im zdravlju, što se za mene ne bi reklo. Ne znam kako sova stoji s tim. Al’ konji baš vole slatko. Stotine kila najkvalitetnijih jabuka njihovi ponosni vlasnici kupuju za njih svako malo. I to one najkrupnije, slatke i sočne. Kažu, konji takve najviše vole.
A kakve su to životinje! Umilno pitome i zastrašujuće moćne. Gospodari ravnice. Uglavnom, trkački, iz svih krajeva sveta. Najviše je Engleza. Čistokrvnih, što za trke, što za priplod. Jer to je novi hobi srpskih bogatuna. Konjarstvo, trke. Mada, u čemu draž kad ti sam svog Vranca ne timariš?! Ročester bi to sigurno sam radio. A i Hitklif! Sa njim bih bolje prošla, svaka princeza koja svog princa na belom konju traži. A na ergeli bar svakojakih konja ima. Za početak, dovoljno.
Samo je violina za večerom falila, pa da doživljaj u dvorcu bude potpun. Beskrajno romantičan i očaravajući. Ljubavlju, omamljujući.
Mada, i to smo nadomestili već sutradan, kod Buce na Salašu. Dobili smo Zvonka Bogdana za dve osobe, jer sem nas nikog drugog u tom trenutku na salašu nije bilo.
A salaš, presladak! Onako, pravi laloški, bački nakinđuren. Deca bi se veselila i mnogo radovala boravku ovde, sigurna sam, jer pored raznih domaćih životinja, sve do mangulice i Mage magarca, ima pregršt igračaka i sprava za zabavu. A vi odrasli nemojte da se plašite po koje zmije, ako naiđe. Nisu otrovne, to su one naše, domaće. Za kaiš, kažem ja. Oni se smeju. Al’ ipak, gledam okolo, širom otvorenih očiju, jer vrag ne spava, iako voli da nosi Pradu.
Bačkom kulenu kod Buce nisam odolela, iako nije daleko potrajalo od doručka. Al’ šta ću kad sam ješna i volem sve da probam?! Ne valja odbiti ljude, tako prijatne i ljubazne domaćine. Razgovorljive. I sve natenane. Lagano. Nikud se ne žuri. Pa Vojvodina je to! Sećate se, and the living is easy.
Bi rano za vino, mada ga Zvonko Bogdan vabi onoliko, uz kulen, naročito, zato nastavismo dalje put Bačkog Gradišta i još jednog dvorca po imenu Bisernog ostrva. U mnogo lošijem stanju od dva prethodno viđena. U svakom slučaju, nezaboravno je putovanje do lokaliteta, koje vodi preko drvenog mosta, nad nabujalom Tisom i uskog tucanika, jedva za jedna kola utabanog. I baš tu, tada, in the middle of nowhere, naš’o se umirovljeni američki gastarbajter, u raskalašnim kolima, američkih tablica, a znamo svi koliko su široki američki putevi i kolika kola zahtevaju. I ajd, sad, vi se zaobiđite, a da avantura ne poprimi svoj pravi smisao. I bi avantura! Doduše, bez većih posledica. Samo blato do kolena.
Očistismo ga na Salašu 137, jer današnji dan tako smo zamislili. Kuliranje po salašima, od jednog do drugog, nigde lada nema. Potom, levo, desno, oj, ulice i ti si pijana!
Dobro je da je samo ulica jer vikendaško kuliranje, kroz potragu za dobrim kulenom, u #ArgetaLove fazonu, lako se pretvorilo u pravo hedonističko uživanje, u većim razmerama. Sva sreća, bez većih posledica.
Povratak u grad teško mi pada i ovog puta. Upravo zato jer čar života za mene predstavljaju putovanja, a ne destinacije. Putovanja različitim ukusima, bojama i zvucima. Putovanja jer spajaju ljude i bude emocije.
Sa svakog putovanja vraćam se ispunjenog srca, preplavljena ljubavlju i ushićenjem. Putujem putovanja radi. To je afera u koju se uvek rado upuštam. Bez zaštite. Ne pitam gde, ne pitam s kim. Samo da putujem, jer sve dok putujem srećna sam i neumorna. Čim stignem, umor me savlada, toliko da danima glavu s jastuka ne mogu da dignem. I nije mi jasno što kažu da jet leg postoji samo nakon putovanja s velikom vremenskom razlikom, kad se ja ne mogu odlepiti ni od ovog dvodnevnog, vikendaškog puta, kao da sam se tutkalom za blatobran automobila uhvatila.
Putovanje me uvek ostavlja bez daha, al’ nakon svakog imam sijaset priča. To je moje najveće bogatstvo. Ovo je jedna od njih. Srećno putovanje vam želim! S ljubavlju!
