Ustajem od stola. Sitnim koracima napuštam trpezariju. Trudim se nečujno da uteknem i ostavim iza sebe osećaj krivice, koji narasta u meni, kao kvasac.

Žana Korolija Foto: Aleksandra Ostojić Haljina: MATES
Žana Korolija
Foto: Aleksandra Ostojić
Haljina: MATES

Ružna senka nadvija se nadamnom i samo čeka da pokleknem pred njenim teretom, da me zgrabi svojim čeljustima i proguta celu. Kao da je nisam sama kreirala. Kao da nije produkt mog sopstvenog uma, koji je i ovog puta uspeo da nadvlada moje emocije.

Moglo bi se reći, urođena, jer cela moja porodična loza obožava kolače. Prosto se davimo u njima, rukovođeni nutricionističkom strategijom mog strica Milutina – jedi dok možeš, kad ne budeš mogao, kajaćeš se.

Zanimljivo je da emocije postojano prevlađuju moj racio, sve dok ne smažem poslednji zalogaj omiljene mi torte. Tek tada, kad odložim tanjir, počinje da kuva u meni zli osećaj krivice. I nisu poslastice te ka kojima je moja krivica upućena, već ja sama.

Mada, kad malo bolje razmislim, što bih?! Život je jedan i meni je kao takav vredan. Da mom biću nisu potrebne sve te slasne delicije, ne bih ja to jela. Ne bih ni potrebu osećala. Ovako, bez obzira koja vrsta gladi bila u pitanju, emotivna, na oči naje’te se ili istinska, meni je svejedno, sve dok mi je lepo, dok uživam u njima, svim svojim čulima.

A posle ću se pozabaviti koje i kakve to emocije u meni žude za slatkišima. Jer konstruktivne i pozitivne sigurno nisu. Znam, čista destrukcija, svesna sam ja toga ali nekada treba i dušu pomilovati, zaceliti je, dopustiti joj da se primiri, utešiti je pa tek onda, tako osnažena, krenuti u razračunavanje sa tom samodestrukcijom.

Jeste da važem više no ikada za svog veka ali očigledno da moje stanje duha, u ovom trenutku, zahteva baš ovakvo telo da se u njemu prikazuje.

Kad moj duh zatraži drugačije i ja ću se tada u drugom obličju prikazivati. Do tada, dajem sebi oduška. Gledam da se odreknem osećaja krivice.

A šta će mi to?! Kao da malo problema u životu imam, na koje ne mogu da utičem?! Samo mi još treba da sama sebe krivim za ono u čemu beskrajno uživam!

Osećaj krivice uvek je stvar racija. Bez obzira da li bila kriva ili ne, uvek ću pokleknuti pod njenim teretom.

Nekih dana, kaže mi komšinica Ruška, oseća se neverovatno sebičnom osobom. Samo zato što daje sebi oduška da radi stvari koje voli, koje neguju njenu dušu i oživljavaju joj duh. Ali zbog osećaja krivice, koji je proganja, ne može ni da se opusti, nit uživa.

I besna je, sama na sebe, što dozvoljava da njeno lično zadovoljstvo ide ruku pod ruku sa krivicom.

Sama sebe tereti, niko drugi zlo joj ne nanosi. Samo zato što je naučena da veruje da je vrhunac sebičluka, dekadencije i samoljublja kad radi stvari koje voli.

I dok uživa, u retkim trenucima kad je sama kod kuće, uz šoljicu kafe, ležeći na otomanu, visoko podignutih nogu preko stola i piljeći u Nothing Hill, po stoti put, u malom joj mozgu ne prestaje da vršlja million drugih stvari, koje oseća da bi trebalo da radi u tom trenutku.

Čim se spustila na krevet, osetila je kako je prekriva paučina, kao u filmu strave i užasa, koja je nadleće iz gornjeg, levog ćoška na plafonu. Osećaj olakšanja, pri prekrštanju nogu podignutih na stolu, odmah je smenio osećaj postiđenosti i srama jer to rade samo bahati pijanci. Već drugi gutljaj kafe podsetio je da je zaboravila da plati račun za struju, koji je ostao na kuhinjskom stolu. Valjda je neće iseći do posle praznika.

I tako svaki put, kad pokuša da da sebi oduška.

I nismo Ruška i ja jedine.

Koliko puta niste otišli na fitnes jer je iskrslo nešto bitnije?

Koliko puta ste ležali u kadi, punoj tople vode i mirišljave soli, prebrojavajući slajdove za sutrašnju prezentaciji? Koliko puta ste prekinule prijateljicu u sred priče, rekavši da morate da žurite jer vas On čeka?

Zanimljivo koliko možemo da budemo puni ljubavi i saosećanja prema ljudima koji nam znače u životu, dok smo prema sebi vrlo restriktivni, ne dozvoljavajući sebi da radimo stvari za koje znamo da će nam prijati i dobro činiti. Izgleda da mnogo lakše upravljamo stvarima koje nam zadaju nevolje u svakodnevnom životu od onih koje bi mogle da nas usreće.

Bez obzira šta radili od onoga što smatramo da ne bismo smeli, sve vreme, u dubini naše podsvesti, džangriza glasić koji nas sprečava da se u potpunosti predamo.

Njihov saživot primio se duboko u mom biću. Nekako se i blaženstvo na svog pratioca priviklo pa retko izlazi samo u provod.

Iako ne činim ništa loše, u nekom trenutku, ispunjavanje želja sopstvene duše čini se zločinom.

Kada se osvrnemo na naše živote na kraju puta, da li će ikome od nas biti drago što mu je stan blistao ili platio račune na vreme?

Ili će biti zahvalan za svaki trenutak zadovoljstva?

Kada bismo svakog dana dali sebi oduška i vremena da uradimo bar jednu stvar koja nas čini srećnima, smatram da bi ovaj svet bio mnogo bolje mesto za život. Jer sve osećaje koje nosimo u sebi delimo sa drugim ljudima u našoj okolini. Pa neka to onda budu osećaji ispunjenosti, sreće i zadovoljstva.

Odreci se osećaja krivice! To što si se udala i rodila decu ne znači da si svoj život prodala i postala robinja  savršeno zdravim ljudima, koji mogu sami da ispeglaju svoje košulje.

Uradi danas nešto za sebe, što ti srcu drago! Zaboravi na sve što bi ‘trebalo da uradiš’ jer nigde neće pobeći ili ‘ne bi trebalo’, samo zato što drugi tako zapoveda. Zalupi krivici pred nosom vratima.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.