Kada bi ti neko rekao da sve što treba da uradiš da bi se čovek tvog života u tebe zaljubio je da se pred njim pojaviš, u kom izdanju bi se pred njim pokazala?

Žana Korolija
Foto Srđan Bosnić

Da li bi imala smelosti da se pred njim pojaviš sa svim svojim manama i nedostacima kao na otvorenom dlanu serviranim, i to, nakon celog dana provedenog na žarkom, avgustovskom Suncu, bez suncobrana i njegove sene koja bi tvoju kožu poštedela mogućih opekotina i neprijatnog crvenila, i valjanja po užarenom kamenu koje se drobi pod zracima istog izvora vreline, kože onako blage boje mladog Burgundca, zategnute ali ne od ubrizganih filera već poludnevne nepomične kontemplacije stresa na suncu izazvanog napornim putovanjem do morske obale, od čega verovatno noćas i nećeš baš najbolje spavati jer će te žariti pri svakom pokušaju da promeniš položaj, uvaljane kao sardine u mešavinu morske soli, guste kreme za sunčanje sa visokim zaštitnim faktorom jer što je faktor zaštite veći, to je krema gušća i teže razmaziva, a time vidljivije i teže odstranjivo njeno k’o tutkalo belilo po celoj koži tela, uključujući i lice, koje vrlo često zna da bude presudno u ostvarenju prvog kontakta sa drugom osobom, lepljivog znoja, sada već poprilično odurnog vonja, da ne kažem, smrada i viševekovne izdrobljevine kamena na kome si se ceo dan čvarila, gotovo u formi peska, iako ga nema mnogo, ima ga taman dovoljno da se samozacementiraš u egipatsku, ali ne kraljicu Kleopatru, već mumiju, formu u kojoj ista kraljica beše sahranjena ili lepše rečeno, sačuvana od večnosti, al zamalo, bez push up podupirača tvoje uzvišene ženstvenosti, koji lukavo podižući tvoj prednji trap nagoni čitavo telo da se zanosno ispravi, onako zmijski vispreno, kao kad životinja iste vrste spazi izazovni plen, a zadnji (trap) isturi, taman dovoljno da na njega može da se stavi čaša do vrha napunjena već pomenutim Burgundcem, bez rizika od kapi prolivanja, struk usuče, onako spiralno, da njegova ruka koja bi ga nehotice nežno obuhvatila zavedena naprečac ostane, tako da zanavek tvojim delom tela postane, već potpuno ispuhanog dekoltea, ulubljenog od iscrpljenosti i umora, u staroj, izbledeloj haljini za plažu, a kose, tvoje grive raskošne, što ti snagu kao Samsonu daje i stuba oslonca tvog samopouzdanja i ponosa, raščupane, na sve četiri strane sveta, u froncle izmašćene od iste one fatalne cementne mešavine (znoj + morska so + krema za sunčanje + pesak + po koja buba ili nedobog, kraba), poduprte sunčanim naočarima, od kojih još više u šreh ide, dok ti posred nosa lice krase naočare za vid, uveličavajući ti oči, pa izgledaš kao mlada muva CC u pokušaju parenja, bez trunke šminke i omiljenog ti crvenog karmina od kog se bolje misli, pritom, u potpuno ravnim papučama, za plažu, naravno, iz kojih vire od toplote nabrekli prstići, k’o mladi krompirići, i to, prženi, doduše, regularno crvenim lakom namazani, bar nešto, kakvu te rođena majka nije videla još od poslednjeg zajedničkog letovanja u Baškim Vodama, u prošlom veku, tik posle Tita?!

Naravno da ne bi! Pa ko bi normalan takvu ženu primetio i za nju se pogledom, kao super lepkom, zalepio?!

Jer svi smo mi ljudi i obično se zaljubljujemo u najsavršenije moguće aspekte ličnosti jedni drugih. Ali ima tu jedan trik. Svako može da bude privučen najlepšim delovima bića onog drugog i da ih zavoli. To je bar lako! Pitanje je kako da održimo pažnju što je lepota izazvala, nakon pet minuta kad ista počne da popušta po šavovima.

Da li ste kadri da prihvatite mane druge osobe? Da li ste spremni da je vidite u svoj njenoj nesavršenosti, kakvu opisah i da zdušno, punog srca i otvorene duše takvom je prihvatite i u nju se zaljubite i volite je ljubavlju za koju granice, vreme, udaljenost (i ostalo) ne postoje?

Jer lepe stvari uvek će biti lako dostupne i naprečac privlačiti našu pažnju, al šta ćemo kad ostanemo sami sa ogoljenim bićem ispred sebe, kad spadnu svo blještavilo i lažni sjaj koji ga krase?

Što bi rekla stara poslovica, riba i ptica mogu da se zaljube jedno u drugo, ali gde će da žive.

Dozvoliti drugoj osobi da te vidi onakvom kakva jesi i da te bez obzira na sve anomalije i nedostatke, takvom prihvati, zaljubi se u tebe i zavoli, gotovo na neviđeno, ravno je nadčovečanskoj žrtvi koja se graniči sa ludilom.

E, to je moja vrsta ljubavi, ona prava, zdrava, zrela, koja miluje sede vlasi i na istom termoforu prozeble, stare kosti u Staračkom domu greje, a nije zasnovana na opčinjenošću lepotom već prisustvu duha i energije napojene sa elektromagnetnog polja, uspostavljenog među dve duše brzinom svetlosti, kad su im se pogledi prvi put sreli, i kad je među njima prostrujala naizmenična, dvosmerna struja, ona koju Tesla još davno beše definisao, a čije postojanje, i to na višem, ljubavnom nivou, njih dvoje svojim prisustvom sada potvrdiše. Nazvala bih je Tesla vrstom ljubavi. Jer ja mogu da budem samo ono što jesam, a u jednom trenutku, to mora da bude dovoljno.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.