Rekla sam nešto što nije trebalo. Htela sam da napravim foru. Međutim, nije razumeo šta sam htela da kažem. Jednostavno, nismo se ukačili u tom trenutku. Dešava se, ali prepala sam ga. Osetila sam to još u njegovom dvosekundnom smišljanju odgovora. Ka’ soko, u letu uhvatila sam njegovo oklevanje.

I da ne bih upala u zamku objašnjavanja šta sam mislila, šta rekla, a šta htela da kažem, jer to obično odvede na krivi put, rešila sam da pređem preko toga. Al’ svakom sledećom rečju, u pokušaju da izgladim stvar, sve sam više tonula, a on, sve više povlačio. Jaz među nama postajao je ogroman, kao posle tektonskog poremećaja u trenucima nastanka Zemlje, u ovo obliku u kom je sada poznajemo. Pretvorio se u okean među nama. Nastavili smo da plivamo u njemu. On kao početnik, neplivač, a ja kao da se davim i za slamku hvatam.

Žana Korolija Foto: Aleksandra Ostojić Haljina: MATES, Beograd
Žana Korolija
Foto: Aleksandra Ostojić
Haljina: MATES, Beograd

Krenula sam da postavljam što više pitanja da bih razbila učmalu atmosferu i postala naporna, kako mi je skrenuo pažnju. I više ništa nije bilo isto. Bar ne kao juče. Krenula sam da prekorevam i okrivljujem sebe. Preispitujem pitanjima – kako sam mogla, šta mi je ovo trebalo.

Zbunjeno počela da dumam šta sad da kažem. Merila svaku svoju reč. I to više nisam bila ja, već neka druga Žana, po meri. A opet, ni svojoj, ni njegovoj, jer njegova je bila ona neumerena, od prethodne večeri.

Držao me je taj osećaj krivice ceo naredni dan. Stiskalo me u grudima. Sve do jednog trenutka kad sam konačno uspela da se istrgnem iz klupka straha u koje sam se sama uplela.

Pa ko sam ja da nemam pravo da grešim?! Ljudsko sam biće, jedinstveno i savršeno u svojoj nesavršenosti i imam sva prava na ovom svetu da grešim, pravim gluposti i budalaštine. Sa jedne strane da se igram, a sa druge da učim, razvijam se i napredujem.

Uostalom, zašto nije rekao da ne razume?! Pa ne moramo baš sve na ovom svetu da razumemo onako kako je neko drugi mislio, i to u svakom trenutku! Niko od nas nije savršen niti bi trebalo da pred sebe postavlja takve nemoguće ciljeve.

Uostalom, pa šta i ako bismo se posvađali?! Ne bežim više ni od konflikata i svađa. Čak im se radujem jer kroz sposobnost da ih prevaziđem spoznajem koliko unapređujem svoje biće.

Umeće prevazilaženja konfliktnih situacija predstavlja odličan pokazatelj koliko nam dobro ide u životu, na kom smo nivou svesnosti i kuda idemo.

Sa druge strane, ima li šta bolje od seksa pomirenja?!

Nisu naše greške ono što nas sputava već naš osećaj koji nas progoni tim povodom. Najveću grešku činimo kad izneverimo sebe. To naš um varalica pokušava da nas odvede na krivi put. Ne kaže se džabe da je um kao loš deo grada u sred noći – ne želiš tamo da ideš sam. Ne možemo da promenimo sve sa čim se suočimo, ali, sa druge strane ništa ne možemo da promenimo dok se ne suočimo sa tim. Najbolji put ka izlazu je uvek kroz.

Zdrav osećaj krivice tera nas da promenimo svoje ponašanje, ponekad, čak, i okolinu. Ali osećaj krivice koji ne možemo da zaboravimo i svarimo je simptom većih problema. To je imperativ da utvrdimo šta izaziva gnevno žaljenje.

Naš um ponekad nas odvede do ne baš tako privlačnih predela u našoj glavi zbog neprocesuiranih trauma od davnina. Iskrivljene, nekontrolisane misli mogu čak da nas dovedu do zavisnosti od tog osećaja. Nekog vida retraumatizacije. Ako smo od ranije naviknuti na samodestrukciju, odsustvo ljubavi prema sebi, sumnju u sebe i osećaj da nismo dovoljno dobri, ovisnici u oporavku uvek dolaze do zaključka da nikada nisu u celosti bili u kontaktu sa svojim osećanjima i potrebama. Partneri ovisnika često osećaju da ne mogu da probiju blokade iznikle iz traumatskih scenarija, a time i da ne mogu u potpunosti da veruju partneru.

Kako da uspostavimo poverenje u sebe?

Tako što ćemo da budemo tu za sebe kao što smo za druge, drage nam, kad prigusti. Da poguramo entuzijazam i veru u sebe u trenucima nenadanog potopa. Da držimo svoj integritet u jednom komadu, kao što nam tesne farmerke, visokog struka, skupljaju salce koje nam se rasipa na sve strane. Tako što ćemo da volimo sebe i kad posrnemo, i kad smo loši, grešimo, lupamo gluposti i pravimo budalaštine. Sve je to proces promene u nastanku. Bitno je da vežbamo saosećanje prema sebi jer poverenje u sebe ne može drugačije da opstane. Tek kad uspemo da prodremo do poverenja u sebe, uz reparaciju neizbežnih grešaka na putu, možemo da izgradimo poverenje sa drugom osobom. Jer ne možeš da daš ono što nemaš.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.