Najlakši način da zadržiš dete na zemlji, da ne odleprša u susret nestvarnim snovima je da u njemu probudiš osećaj odgovornosti.

Moja mama je to znala. Kad god bih poželela da uzletim, budila bi crva odgovornosti, koji bi rovario po mojoj krhkoj svesnosti, sve dok gravitacija ne bi učinila svoje. Đavolski dobro uspevala je u tome. Nikad nisam previše uzletela. Možda čak ni koliko je trebalo i koliko u meni snage i talenta ima ali ono što je sigurno je da je uspela u svojoj nameri. Da ne dopusti da uzletim predaleko, da mi Sunce ne bi spržilo mlađahna krila, da me zadrži čvrsto na zemlji i nauči da snosim odgovornost.

Žana Korolija Foto: Aleksandra Ostojić
Žana Korolija
Foto: Aleksandra Ostojić

Jer odgovornost nije nasledna. To je izbor koji svako od nas pravi ili ne, u nekom trenutku u životu.

Kad zabrljaš, priznaj, suoči se s greškom. Budi čovek, a ne kukavica.

Kod moje mame nije bilo prihvatljivih izgovora. Ni vađenja, ni poređenja.

Ali nisam samo ja…kako on može, a ja ne mogu…te fore nisu prolazile kod moje mame.

Ne gledaj druge! Ne hodaš ti u njegovim cipelama! Gledaj sebe!

Pa i drugi su…

Neka su! Njihova stvar, a ne menja tvoju krivicu, niti ćeš izbeći odgovornost.

Greške se dešavaju. Sasvim normalna stvar. Ljudi smo, pravimo budalaštine ali prihvati odgovornost. Ustani, kaži, priznaj, do mene je, moja je greška.

Teško mi je padalo. Veliki je to teret za mala, nejaka pleća. Još teže mi je padalo što uspeh nije bio samo moj.

Pa, kako?!

Nisi sama na ovom svetu. Neko ti je pomogao.

Ali ja jesam sve to sama…

Nisi, neko te je prethodno podučio, usmerio. Pružio ti ruku.

Odgajila mama menadžera, a da toga nije bila ni svesna. A ni ja. Sve do trenutka kad sam shvatila da retko nailazim na ljude koji su kadri da prihvate odgovornost. Sopstvenu ili tima kojim upravljaju.

A nisu to loši ljudi, zli ili nepošteni. Naprotiv, dobri, pitomi ali jednostavno, fali im još koja stepenica, do vrha zrelosti. Nisu kadri podneti breme odgovornosti. Bi, trude se al’ snaga malena. Izda ih, kad tad.

A verujte mi, prihvatanje odgovornosti oslobađa. Daje moć. I to onu pravu, iskonsku, stabilnu. Ne nametnutu, već isklesanu, koja se ne može ničim narušiti.

Sa druge strane, to je bio razlog zašto sam htela što pre da odrastem. Obično, ljuta, govorila sam – jedva čekam da uzmem svoj život u svoje ruke. Ne znajući da će se tada desiti najstrašnija stvar na svetu – više neće biti nikog na koga bih mogla da prebacim odgovornost.

Dok smo deca, svesni smo ograničenosti svojih potencijala, usled nezrelosti i zrelo doba doživljavamo kao uslov za veću slobodu i otvaranje pregršt mogućnosti. Samo što ne znamo da veća sloboda, iziskuje veću odgovornost jer svako pravo ima svoju obavezu.

Postaješ jak, snažan, svoj, nezavisan, slobodan.  Samopoštovanje raste kao kvasac u tebi. Sve dok ne postaneš heroj. Širiš krila, kao soko. Spreman da poletiš u svakom momentu.

Baš zato, zrelost je najbolje doba naših života. Kad odlučiš da su tvoji problemi samo tvoji. Ne kriviš roditelje, državu ili globalno zagrevanje. Kad shvatiš i prihvatiš da je tvoj život samo u tvojim rukama i da to više ništa ne može da promeni.

U nepisanom rečniku opšteprihvaćenih društvenih pojmova stoji:

Odgovornost je odvojiv teret, koji je lako prebaciti na pleća Boga, sudbine, sreće ili bližnjeg.

Za mnoge, odgovornost nema pozitvnu konotaciju. Lice im se ne ozari radošću kad se suoče s njom. Naprotiv! Usne im se otrembese. Glave i ramena ka zemlji vuku. Neka turobna težina odmah ih spopadne, toliko da bi najradije u zemlju propali.

S dobrim razlogom!

Kao što sama reč kaže, kada je razložimo, odgovor-nositi. Potrebna je posebna snaga i sposobnost da bi se odgovor mogao poneti na plećima.

Kad sam odrasla, shvatila sam da treba da budem zahvalna mojoj mami jer je u meni iznedrila osećaj da je odgovornost unutrašnji poziv na akciju, a ne, kako to izgleda sa strane, autoritativni mandat spoljašnjeg sveta.

Veliko je pitanje kako da uspešno naučimo da preuzmemo na sebe plašt odgovornosti, bez prisvajanja sumorne liste poslova i represivnih pridika. Za početak, potrebno je da jasno razlikujemo odgovornost od dužnosti i obaveza.

Jer prava stvar i težak izbor, obično idu ruku pod ruku. Biti odgovoran znači posedovati umeće da glasno kažeš ”da” i stojiš iza svoje odluke.

Takođe, odgovornost znači da jasno kažeš ”ne” zahtevima drugih ljudi, koji maskiraju svoje ultimatume i mutna potraživanja. Odgovornost je stati uspravno iza svog tima kad pobeđuje, a naročito kad gubi. U dobru je lako junak biti. Na muci se poznaju pravi junaci.

Kada čovek poseduje ličnu snagu i sposobnost da preuzme odgovornost na sebe, za svoje misli, dela, postupke svoje i svog tima, nesvesno čini i pokroviteljski dopušta svojim saradnicima da se osećaju dovoljno zaštićenima i osnaženima da mogu da prihvate deo svoje odgovornosti na sebe, bez preteranog straha i bojazni.

Kao što lav, neprikosnoveni kralj prašume, trenira svoju mladunčad.

Vrlo je lako razlikovati odgovornu od neodgovorne osobe. Prva kaže, treba da uradim ovo, a druga, ovo treba da se uradi.

Ostalima, kojima je potrebno da imaju iza koga da se sakriju, suđeno je da provedu život u senci. Od slabih i nejakih, koji često ne mogu da podnesu ni teret sopstvenog bića, obično pretovarenog egom i sujetom, ne možeš da očekuješ da budu kadri da podnesu odgovonost za svoje postupke.

To su isti oni što su u prvom Osnovne, vikali – nisam ja, on je mene prvi udario! Kao da je to bitno, a ne razlog što su se potukli i kakve su posledice.

Svaki pokušaj vađenja, kakav god bio, nije dovoljan. Bedan je. Vodi sve dublje u propast. Igrarija za nezrele, nedorasle pokušaje od ljudi.

Ako si odrastao, preuzmi odgovornost. Ako nisi, idi u pesak, igraj se. Radi što ti se kaže i ne talasaj previše jer će te neminovno, u nekom trenutku talas preklopiti.

Život nije video igrica da možeš da je prekineš i restartuješ ako ti se ne dopada ishod.

U krajnjoj liniji, odgovornost prizivamo u naš život, koliko i erotiku i radost, jer se takva stanja ne mogu isforsirati ili veštački proizvesti. Ili imaš potencijal da ga iznedriš iz sebe ili ne. Jednostavno, svi fenomeni su spoljašnji simboli naše unutrašnje stvarnosti.

Ako si kokoška, znaćeš da kokodačeš. Ako si orao, znaćeš da letiš.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.