”Zajedno smo 12 godina, a ja i dalje ne znam da li me voli – i to mi je postalo normalno.”
Svaka treća žena u Srbiji živi u tihoj emocionalnoj gladi.
„On je dobar čovek“ – ali da li je to dovoljno?
Piši anonimno u komentarima ili DM ako si i ti gladna ljubavi.
Objavićemo najjače ispovesti.
Jer ovo nije normalno.
Ovo je patnja koju zovemo brak.
Zamisli ovo: svake večeri sedite na kauču, on gleda utakmicu, ti skroluješ telefon. Dvanaest godina ste zajedno, imate decu, zajednički kredit, a ti i dalje ne znaš da li te voli.
Nikad ti nije rekao „volim te“ posle svadbe. Nikad te ne zagrli prvi. Nikad ne pita „kako si danas, dušo?“.
Kad si bolesna, donese ti čaj – ali bez reči. Kad plačeš, ćuti pored tebe. A ti si naučila da je to „njegov način“. I najgore od svega – postalo ti je normalno.
Ovo nije samo tvoja priča. Prema istraživanjima psihoterapeuta u Beogradu, svaka treća žena u Srbiji u dugogodišnjoj vezi ili braku živi u tihoj emocionalnoj gladi.
Partner je „dobar čovek“ – ne vara, ne pije, radi, plaća račune – ali otvorenog pokazivanja ljubavi nema. Nema nežnosti, nema pažnje, nema onog osećaja da si viđena. A ti ostaješ jer „gde ću sad sa decom“, „bolje iko nego niko“, „bar me ne tuče“. I polako postaješ nevidljiva čak i sebi.
Zašto ostajemo? Jer smo odrasle uz „muškarci ne pokazuju emocije“, „glavno da je dobar domaćin“, „ljubav se pokaže delima“. Ali dela bez topline su samo obaveza. A obaveza nije ljubav.
Ti si postala njegova navika, ne izbor. I najstrašnije – navikla si se da budeš gladna.
Gladna za zagrljajem, za „kako si“, za „nedostajala si mi“. I kad ti neko drugi to pruži, osećaš se krivom jer „on je ipak dobar čovek“.
Prave ispovesti koje sam čula:
„Posle 15 godina braka shvatila sam da nikad nisam čula ‚volim te‘ iz njegovih usta. Kad sam ga pitala, rekao je‚ pa zar nije očigledno?‘.“
„Kad sam bila u bolnici posle porođaja, doneo mi je stvari i otišao na posao. Niko me nije zagrlio. Plakala sam sama.“
„Svake godine za rođendan dobijem novac na račun. Nikad cveće, nikad poruku. Kažem sebi‚ bar nije zaboravio‘.“
Postoji izlaz, ali je bolan.
Prvo priznanje: „Zaslužujem da budem voljena, ne samo podnošena.“
Drugo – razgovor koji menja sve ili prekida sve: „Osećam se nevidljivo. Da li me voliš?“
Ako odgovor bude „pa naravno“, a ništa se ne promeni – to je odgovor.
Treće – terapija (parovima ili sama). Jer gladna ljubav nije ljubav.
Ako si u vezi 10+ godina i i dalje ne znaš da li te voli – to nije veza.
To je navika.
A ti zaslužuješ više od navike.
Zaslužuješ da te neko voli glasno.
I da ti to kaže svaki dan.
Jer ti nisi „dobra žena“.
Ti si žena koja voli.
I zaslužuješ da ti ljubav bude uzvraćena na način koji ti voliš.
