Hteli mi to da priznamo ili ne, najbitniji odnos koji imamo u životu je odnos prema nama samima.

Mi smo jedina osoba s kojom smo u svakom trenutku do kraja života. Upravo zato je važno da taj odnos bude lep, pun ljubavi, razumevanja, prihvatanja. Tek tada možemo da takve odnose gradimo sa drugim ljudima.

Vlado Ilić Foto: Slobodan Šušnjević
Vlado Ilić
Foto: Slobodan Šušnjević

Nije to samozaljubljenost, kao u mitu o Narcisu koga su bogovi kaznili da se zaljubi u sebe kada ugleda svoj odraz u vodi, i da tek tada shvati šta je to neuzvraćena ljubav. No, iz te priče možemo shvatiti da ni Narcis nije voleo sebe sve dok se nije ugledao ili možda, sagledao.

Da li ste skloni da sebe kritikujete i čak kinjite zbog svoje nesavršenosti? Kako se odnosite prema svom telu? Upravo o sagledavanju sebe i preprekama da se zavolimo razgovarala je Marina Jablanov sa terapeutom porodičnog rasporeda Vladom Ilićem, za Dnevnik.

Zašto mi sebe ne volimo?

– Postoji široka lepeza razloga zašto mi sebe ne volimo. Jedna od mogućnosti je i ideja da je egoistično voleti sebe. Da je to narcisoidno. Međutim, da bismo mogli voleti bilo koga, neophodno je prvo da zavolimo sebe. Osećaj da volimo sebe takvi kakvi jesmo je zdrav i to se ne može smatrati samozaljubljenošću, egoizmom ili narcisoidnošću.

Da li biste to potkrepili još nekim razlogom?

– Već je prihvaćeno da mi nismo samo telo, nego da smo i energija. Prema tome iako neko možda više ne postoji u telesnom obliku, njegova energija nije nestala. Tako da ponekad jedan od razloga može biti energija nerođene sestre ili brata, ako je naša majka imala spontani ili namerni pobačaj. Energetski oni postoje i ta energija se oseća neželjenom. Često deca u ranom detinjstvu preuzimaju tu energiju. To je onaj primer kada deca imaju nevidljive prijatelje, jer deca osećaju tu enegiju i komuniciraju s njom. Kada dete preuzme tu energiju ono često ima osećaj da nije voljeno, mada to objektivno nije tako. Dete ima osećaj da ga ne vole tata ili mama, pa kada krene u vrtić da ga ne vole deca, vaspitačica. To osećanje ostaje u njemu sve dok ne osvesti šta je razlog tome. Ako je to razlog, lek je veoma jednostavan – kada joj se da mesto u srcu, onda ta energija nema više tu vrstu moći da čini da se osoba oseća neželjeno, nego postaje podržavajuća energija.

red-631353_1280Kako doći do ljubavi prema sebi?

– Jedan od načina su i naši roditelji. Vrlo često osećamo otpor prema ocu ili majci, nekad su to nasleđeni otpori: možda je otac imao otpor prema svojem ocu ili majci i mi smo ih (nesvesno) preuzeli. Sada mi umesto da osećamo otpor prema dedi, mi ga osećamo prema ocu…pa ponavljamo tu situaciju ne znajući zašto. Ne mora uvek da to bude transgeneracijski, može da to bude deo našeg životnog scenarija. Tako da umesto da živimo u porodici koja bi trebalo da bude oaza sreće, ljubavi i izvor naše snage, bude baš suprotno: poprište patnje, nasilja i mi se još kao deca u sebi zakunemo da će biti sve drukčije kada mi budemo imali porodicu.

Da li biste nam to objasnili na nekom primeru?

– Možda će na primeru alkoholizma biti najilustrativnije. Ako je otac bio alkoholičar i zbog toga je bio grub prema svojoj porodici, jer je to preneo od svog oca, onda se dete pateći zbog te grubosti vrlo lako zaklinje da nikada neće ni liznuti alkohol. I to sebi dato obećanje lako ispunjava, ali ostaje problem suočavanja s tim očevim alkoholizmom, jer taj se problem nije rešio… Možda je deda pio zato što je izgubio svog oca, možda je poginuo u nekom ratu, možda je otišao bez traga, pa se ne zna ni gde su mu kosti i onda alkohol bude način da se prevaziđe taj veliki bol. Onda se taj bol prenosi transgeneracijski, pa i otac oseća taj bol, oseća da fali ljubav, da fali očinska energija. Kada se dete zarekne da neće liznuti alkohol, onda ono potiskuje problem, a kako je Jung davno otkrio to što je potisnuto izlazi na površinu kao sudbinsko.

mother-631347_1280Razjasnite nam to!

– Šta to praktično znači: to dete, neka bude ćerka, iako ima odbojnost prema alkoholu, ona će ipak privuči muškarca koji će iz ljubavi prema njoj da joj pokaže šta je to što je ona potisnula. Ona mora da se suoči sa tom tamnom flekom koja je bolna i koju ne želi da gleda. Kada shvati uzrok te traume kada to prihvati i oprosti, onda nestaje ta tamna fleka. Na sličan način nastaju i druge fleke. Sve ono što nam se recimo ne sviđa kod naše majke, jer majke često umeju da budu kontrolori, neke često zvocaju, možda i lažu, ili izgravaju žrtvu. Sve one osobine koje nam se kod naše majke ne sviđaju, mi se ne suočavamo s njima, već ih potiskujemo. One postanu tamne mrlje na nama i mi se sa tim mrljama pretvorimo u leoparda. To su tamni delovi našeg bića koje mi ne gledamo i ne želimo da gledamo i zapravo ne volimo u sebi. Na takav način mi ne volimo sebe.

Kako da to prevaziđemo?

– Pošto smo bića ljubavi, pokušavamo da to prevaziđemo. Ne volimo sebe, a čeznemo za ljubavlju, pa tražimo nekog ko će da nas voli. Obično tražimo osobu koja će da nas voli bezuslovno, što je ponovo velika zamka, jer na takav način uvek nađemo neku budalu da nas voli… Zašto je to tako: mi ne volimo sebe, a očekujemo da nas neko voli bezuslovno, a to može samo otac ili majka, dakle projektovali smo opet na tu osobu nekog od naših roditelja i to partnerstvo je u samom početku osuđeno na propast. Da bi nas neko voleo, da bismo mi voleli sebe neophodno je prihvatiti svoje roditelje onakvi kakvi jesu, zavoleti ih baš takve kakvi jesu, onda taj otac i majka koji borave u nama gube te tamne fleke. Hteli mi to ili ne, naši roditelji su deo nas, naše ličnosti i ono što nam se ne sviđa na njima, još više je potencirano u nama, ali je najčešće potisnuto.

i-741513_1280Da li metoda porodičnog poretka može pomoći u tim slučajevima?

– Da, ova metoda nam pomaže da to lakše sagledamo, da prepustimo ocu očevo, majci – majčino i na takav način se ne bavimo ispravljanjem njihovih krivih Drina. Pomaže nam da prihvatimo naše roditelje onakve kakvi jesu i da ih takve volimo. Tek kada smo to zavoleli u sebi, tada možemo da živimo život koji je naš, mi jesmo i naš otac i naša majka, ali smo mi i nešto mnogo više. Rešivši se one leopardove kože mi dozvoljavamo klici života u nama, koja kao seme u pustinji čeka vodu da dođe da bi procvetalo u divan cvet, tako i naša klica života počinje da raste u nešto novo, jedinstveno, naše. Ljubavlju prema sebi počinjemo istinski da volimo druge, a tada zaista postajemo bića ljubavi i bića svetlosti.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.