Mnogi su mišljenja, kao i engleski poeta Aleksandar Poup, da je „grešiti ljudski, a praštati božanski”. Takav je i stav Vlade Ilića, terapeuta porodičnog rasporeda.
Opraštanje se provlači kroz mnoge životne sfere, ne samo religiozne. Najveće povrede često nastaju u porodici, između roditelja i dece ili u partnerskim odnosima. Zbog velike ljubavi i blizine dolazi do povreda i do ideje da bi se trebalo oprostiti. Međutim, praštanje ima suprotnu dinamiku: kada pogledamo religiozni kontekst – samo Bog prašta. Onaj ko prašta je dobar i nesvesno se uzdiže na božanski podest i postaje nedostupan, u svojoj dobroti postaje ohol i gord – kaže Vlado Ilić.
Foto: Slobodan Šušnjević
To se često može videti u partnerskim odnosima. Onaj ko prašta još više ljuti onog kome se prašta, jer mu se oduzima dostojanstvo i mogućnost za poravnanje.
Prema Ilićevom stavu, poravnanje je jedna od osnovnih kosmičkih dinamika koje se ogleda i u našem životu.
– Energija života se hrani od poravnanja – kada nam neko učini nešto lepo imamo želju da mu vratimo dobrim i dajemo malo više. To je način da ljubav ili neka fina emocija raste. Ali onaj ko dobija mnogostruko više često se oseća ugušen pažnjom. Izgleda paradoksalno, ali to se vrlo često dešava u partnerskim odnosima. Suština je da nekom damo samo onoliko koliko može da primi! – istakao je Ilić i nadovezao se – Sličan je proces i u negativnom smislu. Ako nas neko povredi, osećaćemo se sasvim dobro i potpuno u pravu ako toj osobi vratimo milo za drago. To je taj osećaj za poravnanje koji je duboko usađen u nama. Religijskim vaspitanjem nama se često servira ideja praštanja. Međutim, to tako ne funkcioniše.
Svima je dobro poznata izreka iz Starog zaveta „oko za oko, zub za zub“. To bi bilo poravnanje „na nulu“.
No, ako bismo se time rukovodili, mnogi bi bili krezubi i slepi i najverovatinije bi došlo do istrebljenja, jer osveti kraja nema. Na ovim balkanskim prostorima dobro je poznata krvna osveta. Ipak, razvojem civilizacije se došlo do spoznaje da jednako uzvraćanje i nije najbolji način način poravnanja, jer kao što ljubav raste, tako se i mržnja uvećava.
– Zato je važno da kada idemo energijom poravnanja, ne vraćamo istom merom. Vrlo je bitno da pre nego što mi uzvratimo, dozvolimo osobi koja nas je povredila da to poravna, da se iskupi, tj. da ponovo pronađe način da dopre do nas. Osnovno je da ne oduzmemo svojim gordim činom opraštanja osobi čast i dostojanstvo, jer to je nešto najgore što možemo da joj oduzmemo – naglasio je Vlado Ilić.
Taj osećaj časti i dostojanstva veoma je izraženo u japanskoj kulturi gde je pravilo da se ni najgorem neprijatelju nikada ne oduzima dostojanstvo.
Kada se čoveku oduzme dostojanstvo, on je onda spreman na sve! Zato smo upitali terapeuta porodičnog rasporeda kako oprostiti onom ko nas je povredio, a ne oduzeti mu dostojanstvo.
– Kada bismo se (samo) izvinili, shvatili bismo da to tako ne funkcioniše, prosto to nije dovoljno. Međutim, kada bismo rekli da nam je žao, onda bismo na takav način omogućili poravnanje. Drugi način je staviti osobi do znanja da vas je povredila i uzvratiti, ali manjom merom. Kada su u pitanju osobe koje volimo kao što su roditelji ili deca, onda je potrebno (simbolično) otići na mesto ljubavi i vratiti se pre te povrede. Kada dođe do poravnanja, vrlo je bitno spiritualno zaboravljanje, jer tako ulazimo u ravnotežu i bivamo slobodni. Nije dobro stalno se vraćati na mesto povrede, jer to bi bilo kao da stalno čačkamo ranu koja je tek zarasla – tada ne dozvoljavamo poravnanje – istakao je Vlado Ilić, terapeut metode Porodičnog poretka, u razgovoru sa Marinom Jablanov za Dnevnik.
