Autizam – razbijena slika majčinog oka

Često spominjemo filozofa Emmanuella Levinasa i njegovu filozofiju etike po kojoj je druga osoba od neizrecive važnosti za naš život. Možemo reći kako je Lice Drugoga za nas važnije od vode i hrane, i bez vazduha možemo nekoliko minuta, ali bez druge osobe, ni sekunde.

Možemo se upitati, kada smo prvi put upoznali Lice Drugoga, kada smo prvi put spoznali važnost druge osobe? Ukratko, kada smo prvi put ušli u dijalog sa svetom.
Još do pre četvrt veka verovalo se da dete prepoznaje majku tek nakon više nedelja ili čak više meseci po porođaju.

Danas znamo kako je novorođenče svesno majčinog lica već u prvom satu života. Ako majka pokaže jezik svojoj bebi, ona će učiniti isto. Ako majka ispruži prst, beba će ispružiti svoj. Već u drugom danu posle porođaja novorođenče može razlikovati lice svoje majke od lica stranca. Može razlikovati glas svoje majke od glasa stranca.

Takođe, novorođenče može razlikovati svoj glas, svoj plač, od plača drugih beba oko njega. I uz sve to, svako novorođenče na licu svoje majke uvek traži i prepoznaje ono najvažnije – majčino oko!

To je slamka spasa za koju se hvata svako dete, od trenutka kada prvi put otvori oči. Već u prvom satu po rođenju, pa sve do kraja svog života.

Kakvu to magiju krije majčino oko, da smo ga postavili za središte svog života, da više ne možemo bez njega?

A šta kada ga nema?

Autizam, genetika, biološki poremećaji

Verujem da je autizam manjak prepoznavanja, prihvatanja, ogledanja deteta u svojoj majci već prvih nedelja ili meseci života.

Manjak svega onoga što obično zovemo – sjajem u majčinom oku.

Nažalost, ta teorija nije popularna, ne želi se prihvatiti, njeni su neprijatelji brojni. Nema roditelja koji neće osetiti otpor prema tvrdnji da svoje dete ne vidi kao celinu, da možda nema dovoljno empatije!

O tome se ne razgovara!

Zato nas ne čudi da su popularne one teorije o autizmu koje ne spominju taj kontroverzni “ljudski faktor”.

U medijima i na internetu često čujemo kako je autizam posledica genetskih ili bioloških poremećaja.

Je li to zaista tako, šta kažu istraživanja? Evo nekoliko primera!

– Pokazatelj rasta postotka autizma u populaciji u poslednjih četvrt veka za Kaliforniju, (10% godišnje), pokazuje geometrijsku progresiju. Kako je istraživanje sprovedeno u samo četvrt veka, što nije dovoljno za promenu u genetskoj strukturi populacije, možemo isključiti genetski uzrok autizma.

– Kod blizanaca, što podrazumeva istu genetsku strukturu, obično jedan od njih ima autizam, a drugi ne. Prema tome, autizam je posledica uticaja okoline posle porođaja.

– Postoji velika korelacija između novorođenčadi sa urođenim slepilom i autizma. Međutim, ako se majka trudi da nadoknadi vizualnu komunikaciju verbalnom ili taktilnom, ova će se korelacija smanjiti, dete će se s majkom povezati na drugom nivou.

-Velika je korelacija i među decom koja su odgajana u institucijama i autizma. Na primer, posebno je velika kod dece u rumunskim sirotištima. Ta su deca bila sasvim zapuštena od svojih prvih dana. Njih je gotovo većina imala problema s autizmom.

– Deca s paralizom očnog mišića, takođe, pokazuju veliku korelaciju u odnosu na autizam.

Veoma je popularna i teorija o toksičnim vakcinama kao uzroku autizma.

Međutim, znamo da deca u rumunskim sirotištima i ne znaju šta je to vakcina, a svejedno gotovo sva imaju neki oblik težeg ili blažeg autizma.

Ove tri poslednje grupe dece, slepa deca, deca u institucijama, i deca s paralizom očnog mišića, imaju zajednički problem – sva su lišena vizualne komunikacije s majkom, Licem Drugoga.

Nisu nikada izgradila simbol za majčino oko, odnosno, majčino je oko bilo razbijeno već na samom početku života.

Majčino oko kao izvor života

Čovek je neverovatno složeno, kompleksno biće. Poseduje izuzetno složen nervni sistem, njegove reakcije na spoljni svet i nadražaje toliko su raznolike da ih ne možemo predvideti.

Usled te silne složenosti svog bića, čovek ne može sam dovesti u red svoje percepcije, osećaje, afekte. Ne može sam odrediti koji mu osećaji, afekti ili percepcije pripadaju, koji su njegovi, a koji pripadaju svetu i ljudima oko njega. Ne može sam odrediti gde prestaje on, a gde počinje drugi čovek.

Drugim rečima, čovek ne može svoja iskustva sam organizovati u smislenu celinu, za to mu je potrebna empatija, a još i više briga druge osobe.

Dete ne zna šta da radi s bolnim osećanjima koja se moraju javiti odmah po rođenju.
Možemo li zamisliti veće katastrofe od rođenja, ako ga promatramo iz perspektive deteta? Iz sigurnog i zaštićenog sveta majčine utrobe, gde su mu sve želje bile ispunjene čak i pre nego je to tražilo, dete je bačeno u svet u kojem niko i ne zna šta ono zaista hoće. To su stotine i stotine bolnih iskustava, bolnih osećanja i doživljaja.

Dete ne može da zna šta da s njima radi, jesu li to stvarno njegova iskustva, je li to zaista njegovo telo? Možemo reći da je dete bačeno iz potpunog reda u potpuni nered, haos, ono se nema za šta uhvatiti.

Majčino je oko prvo i poslednje uporište koje dečji svet dovodi u red, organizuje.

Majčina reakcija na dečje afekte, njegova osećanja i misli, znak su detetu da njegove misli i osećanja pripadaju baš njemu, da ono postoji, da je živo.
Drugim rečima, majka odražava svoje dete, isceljuje ga svojim pogledom, dete živi u njenim mislima. Majčino oko simbol je prepoznavanja i prihvatanja deteta kao celine, stoga je u svim kulturama i u svim religijama uvek bilo simbol života.

U narodu postoji verovanje kako razbijeno ogledalo, taj slomljeni simbol oka, znači sedam godina nesreće. To je autizam!

Život bez lepka

Autizam se javlja kod deteta koje nije imalo prilike da stvori ni da zadrži simbol oka kao lepka za svoja brojna iskustva, misli, osećanja, percepcije.

Za takvo dete, simbol oka će uvek biti, manje ili više, izvor velike frustracije i konflikta, ono će imati problema da gleda ljude “u oči”. Nažalost, upravo zbog te averzije prema oku, ono ima manje mogućnosti da se organizuje, da se iscieli.

Ono će možda pokušati da svoju osobenost organizuje oko neživih objekata, ili možda još češće, oko samog sebe.

Reč “autizam” skraćeni je oblik reči “autoerotizam”, koju je prvi put upotrebio Frojd početkom ovog veka. Oblik tog autoerotizma je i narcizam, gde je osoba stvorila postojani simbol oka, i koristi ga za organizaciju svog sobstva. Međutim, ipak nije u stanju da doživi majčino oko odvojenim od sebe, centrom sopstvene inicijative, kao Drugog.

Hoće li osoba razviti pravi autizam, ili možda Aspergerov sindrom ili narcizam, zavisi od toga kada je, u kojoj razvojnoj fazi deteta, došlo do traumatskog razočaranja u simbol majčinog oka.

Ako je do razočaranja došlo relativno rano, tada će simptomi autizma biti:

– potpuni nedostatak neverbalne komunikacije, kao što je pogled oči u oči.

– manjak facijalne ekspresije, držanja tela, i svih onih gestova koji služe socijalnim interakcijama.

– nedostatak zanimanja za spoljni svet.

– nemogućnost razlikovanja među osobama.

– jezik se neće koristiti za govor, za komunikaciju, a kad se i govori o sebi, govori se u trećem licu.

Ako je do razočaranja došlo kasnije, govorimo o Aspergerovom sindromu koji, najvećim delom, određuje manjak prepoznavanja složenih emotivnih stanja na licu drugog, odnosno, osoba ima problem da “čita iz očiju”, da se tako izrazim.

“Dobro” i “loše” oko

Ako je majka uvek prisutna, pozitivno fokusirana na dete, ako ga uvek gleda sa smeškom i prihvatanjem, ono će s vremenom poverovati da majka misli na njega čak i kad ga ne gleda, čak i kad nije tu.

To je naš pravi ideal, pravi superego – pounutreni smešak!

Ako se majčino oko nije pounutrilo, ako je u srcu deteta praznina, ono će čitavog života biti u potrazi za dobrim, svevidećim okom.

Svi ljudi, svih vremena, na svim kontinentima, crtali su taj simbol u nadi da će se desiti čudo, da će ih neko videti.

Jedan od simbola dobrog oka je i voda.

Većina dece voli da se kupa i pliva, što predstavlja njihovu čežnju da se “kupaju u majčinom pogledu“. Voda se u mnogim kulturama smatra metaforom majke. Čak se i mitološki Narcis ogledao u odrazu vode. Heinz Kohut često spominje iskustvo svojih klijenata u trenutku kada su doživljeni celinom kao, po njihovim rečima – kupanje u toploj vodi.

Zato je Ortogenetska škola Brune Bettelheima bila krcata kadama s toplom vodom u kojima su deca uživala i osećala se celovito, živo.

Znamo za veliku privrženost dece s autizmom domaćim životinjama, posebno psima i konjima. Životinje nas ne procjenjuju, ne kritikuju i ne sude. One uvek prihvataju s odobravanjem.

Najbolji primer toga je delfin kojeg takva deca obožavaju, jedino s njima ostvaruju pravu povezanost, privrženost, bliskost, što nije čudo jer se delfin baš uvek smeje.
Ipak, od svih sisavaca, ljudsko je oko najveće, odnosno, ima najveći kontrast između beonjače i zenice, kako bi se lakše odredio smer pogleda – Gledaš li me ili ne?
To je osnova neverbalne komunikacije među ljudima.

Kritično oko je “loše” oko!

To nije oko koje prihvata i iscjeljuje, ono fragmetira i ubija.

Simbol “lošeg” oka često je pauk u svojoj mreži. Naime, pauk u svojoj mreži vizuelno podseća na “loše”, “zlo” majčino oko. Žrtva se zaplete u mrežu, a pauk tada isiše i posljednji trag života iz žrtve. Mreža nije ništa drugo nego naša potreba da nas neko vidi i prepozna, naša neizlečiva čežnja za Drugim, ali umesto prepoznavanja može uslediti dugogodišnje kritikovanje i odbacivanje. To je proždiruće oko, oko koje ubija.

Mnoga autistična deca stoga beže od pogleda u pokušaju da zadrže i ovo malo celovitosti što im je preostalo. Njihov se strah može opisati rečima – Bojim se da ćeš me prihvatiti samo na kratko, a posle ćeš izgubiti strpljenje i odbaciti me!

Čovek koji je uložio najviše truda u izučavanje problema autizma, baš kao i truda da takvoj deci pomogne, svakako je psihoanalitičar Bruno Bettelheim.

Kako je i sam preživeo koncentracione logore Dachau i Buchenwald, mogao je povezati stradanja logoraša sa životom dece u nekim porodicama.

Po njegovim rečima, život dece ponekad je veoma sličan sudbini zatvorenika u koncentracionim logorima.

Inicijativa se takvog deteta-zatvorenika ne prepoznaje, njegova se volja slama. Iz perspektive čuvara ili vaspitača, on je stvar, neživi predmet, i bolje bi bilo da ga nema!

Kako kaže Bruno, nesvesna je poruka takvog vaspitača – Nestani! Umri! Dete će ispuniti želju svog vaspitača, učiniće sve što može da nestane, da ga ne bude. Tako nastaje autizam, dečja psihoza, šizofrenija, ADHD i svi ostali psihološki problemi.

Bruno Bettelheim u autističnoj je deci video decu roditelja bez potencijala za pozitivnu emotivnu reakciju. Takve je majke zvao “Refrigerator Mother”, kako bi bolje ocrtao manjak topline i empatije. Bettelheim je primetio kako takvi roditelji ne mogu s oduševljenjem gledati svoju decu, već baš suprotno, očekuju da ih sopstvena deca tako gledaju. Umesto da ih ogledaju, roditelji su hteli da budu ogledani.

Heinz Kohut tu pojavu zove – inverzno selfobjektno iskustvo.

Očeve smatra uglavnom odsutnim u životu autistične dece, što doprinosi problemu.

Godinama je bio direktor Ortogenetske škole koja se zasnivala na stvaranju čvrste privrženosti, attachment, i razumevanja, attunement, između dece i vaspitača, te na atmosferi empatije i brige za decu. Ortogenetska teorija autizam smatra jednom vrstom dehumanizacije.

Ta škola postoji još i danas, s veoma dobrim procentom izlečenja od 43%.

Pored toga, posebno se bavio tumačenjem i psihoanalizom dečjih bajki. Po njemu, čitanjem bajki dete stvara simbole za svoje sopstvene neugodne afekte. Simbolizacija tih neugodnih afekata, poput destrukcije, mržnje, straha, pomaže mu da ih lakše poveže s ostatkom sopstva. Strastveno je podržavao filozofa Hannu Arendt u njenom tumačenju prirode zločinca Eichmanna.

Delo Brune Bettelheima posebno je popularno u Francuskoj, gde se autizam leči psihoanalitičkim metodama, razgovorom, slušanjem, empatijom i pažnjom. Po nekim je istraživanjima procenat dece obolele od autizma i ADHD-a gotovo dvadeset puta manji u Francuskoj, gde je manji od 0.5%, nego u Americi, gde je veći od 8%. U Americi se ADHD nastoji lečiti lekovima i promenom ponašanja, kognitivo-bihevioralnom terapijom. Amerikanci zaziru od psihoanalize, nije im dovoljno brza i delotvorna.

Kako ja to vidim, Bruno je pogrešio u tome što je majke naglo i direktno upoznao s njihovom nesvesnom ljutnjom, s njihovom nesvesnom potrebom za uništenjem.

Mi znamo kako ta potreba postoji u svakome od nas, potisnuta ili poreknuta, te da je njeno prepoznavanje i prihvatanje, osvešćivanje, dugotrajan, dugogodišnji proces. Svi imamo sliku o sebi kao dobrih, brižnih bića, koja nikoga ne mrze.

Ako nam neko želi pomoći tako da nas suoči s istinom, s našim nesvesnim agresivnim fantazijama, svoju mržnju nećemo prihvatiti, već ćemo je usmeriti prema osobi koja nam želi pomoći.

Je li to poslednji tabu, roditeljska mržnja?

Frojd je započeo svoju psihoanalizu tabuom dečje mržnje koja pre njega nije smela da postoji. Nažalost, nije rekao, nije se usudio, kako je dečja mržnja uvek reakcija na roditeljsku, o kojoj se ne govori!

Bruno je uništio i taj poslednji tabu, zbog čega je zamalo stradao poput Giordana Bruna.

Za mene je Bruno Bettelheim ne samo genijalni psihoanalitičar, naučnik, on je verojatno i najhrabriji borac za prava dece ikada!

Ne znam ni jednog lekara koji se tako izložio gnevu i progonu besne mase, a da pri tome nije odustao od svojih ideala. Čak i danas, četvrt veka od njegove smrti, njega mrze i progone, spaljuju njegova dela. On se usudio da dirne u zabranjeno područje u kojem i roditelji osećaju ljutnju i mržnju prema svojoj deci.

Nažalost, roditelji nisu prihvatili te neugodne afekte, svoju netrpeljivost i želju za uništenjem, samo su ih okrenuli prema Bruni.

A silina njihove mržnje nam daje znak kako je bio u pravu!

Terapija autizma

Zbog gore navedenih razloga, nikakva terapija autizma neće dati rezultate.

Šta znači nekoliko sati druženja s psihoterapeutom, senzomotorne integracije, igre s konjima ili delfinima, ako se dete mora vratiti u atmosferu u kojoj nije celovito, u kojoj ga nema?

Međutim, znamo i za primere u kojima su vaspitači promenili svoju perspektivu prema detetu.

Psiholog Olga Valjanova, svojem je autističnom sinu svake noći govorila: “Volim te, ponosna sam na tebe, presrećna sam što si moj sin! Ti si za mene najbolji sin na svetu!“
Govorila je to pet godina, a danas je sigurna da njen sin više ne boluje od autizma!

Po njenim rečima, najvažnija poruka bila je: “Moj sine, tako sam srećna što postojiš!”

Važno je naglasiti da te reči za nju nisu bile samo mehaničke fraze koje treba ponavljati poput autosugestije ili hipnoze. Ne, ona je svojim celovitim bićem govorila drugom celovitom biću. Ako mislimo da je to jednostavno, da i mi to možemo, verovatno se varamo. To je zaista retka veština.

Nema nikakve sumnje, svaki bi roditelj za svoje dete dao sopstveni život! Bez razmišljanja bi se nesebično žrtvovao, što baš svi roditelji dece s posebnim potrebama zaista i rade.

Nažalost, hrabrost, žrtva i nesebičnost nisu uvek povezani sa potencijalom za empatiju. To su dva različita fenomena. Roditelj koji se nesebično žrtvuje ne mora uvek imati i zaista retku sposobnost da drugu osobu doživi celovitom. Ta sposobnost nije svima data, ponekad se mora i učiti, čak i godinama. Mnogo se ljudi danas školuje čitav život, ne prestaju nikada, žele unaprediti svoje znanje.

Zašto bi onda trebalo da se stidimo takve “Škole za roditelje”, u kojoj bi svako mogao da unapredi svoju sposobnost empatije, odnosno, sposobnost doživljaja drugog ljudskog bića sasvim celovitim?

Izvor: Hera znanje