Stvorili smo brzinu, ali smo se zatvorili. Mašine koje nam daju obilje, ugasile su naše želje. Naše znanje napravilo nas je ciničnima, naša pamet teškim i neljubaznim. Mislimo previše i osećamo premalo. Više od mašina potrebna nam je ljudskost. Više od oštroumnosti, potrebna nam je dobrota i blagost. Bez ovih osobina, život će biti nasilan i sve će biti izgubljeno.

– Čarli Čaplin

Vladimir Nemet, psihoterapeut fenomenološko egzistencijalističke psihoterapije

Mnogo je načina kako se branimo od bolne spoznaje kako će našem životu jednom doći kraj, baš kao i životima dragih ljudi oko nas. Jednako tako, branimo se i od bolne spoznaje da smo od dragih ljudi odvojeni, da oni imaju svoj život i da često ne stignu da misle o nama. Tu spoznaju o našoj ograničenosti, našoj konačnosti u vremenu i prostoru ovde obično nazivam – razočarenje! Prihvatiti i emotivno reagovati na razočarenje, najveća je mudrost koju čovek može da ostvari.

Jedan od načina kako reagujemo na razočarenje jeste i humor.

Smeh je obično znak da smo prepoznali i prihvatili još jedno razočarenje u druge ljude ili u sebe same. Humor je pravi način da živimo u nesavršenom svetu, a da se pri tome, ipak, osećamo savršeno. Da nema humora, nikada ne bismo odustali od naše fantazije savršenstva, svemoći, bezvremenosti. Bez smeha, nikada ne bismo mogli da prihvatimo tuđe mišljenje, drugačije od našeg.

Međutim, nije svaki humor znak mudrosti. Postoji humor koji služi isključivo tome da ismeje i ponizi drugu osobu. Ta vrsta humora ne vodi prema mudrosti, već upravo suprotno, vodi prema fantaziji kako je druga osoba bezvredna, a samo smo mi vredni poštovanja, savršeni. Tada humor služi kao obrana našoj grandioznosti.

Sarkazam, cinizam, zloba nisu put prema mudrosti, već pokušaj da zadržimo iluziju vlastitog savršenstva, tzv. – narcizam.

Međutim, kada se smemo sebi, to je uvek znak kako smo prihvatili našu konačnost, našu ljudskost, kako smo se uljudili. Istovremeno, to je znak kako smo postali slobodni, tek sada možemo da radimo šta hoćemo, tuđe mišljenje više ne upravlja našim životom. Zato je humor zabranjen u svim totalitarnim sistemima, od istoka do zapada.

Ko je čitao knjigu ili gledao film “Ime ruže”, seća se kako je glavni lik filma, fanatični sveštenik, postao serijski ubica s jedinim ciljem da uništi knjigu filozofa Aristotela, u kojoj se govori o humoru. Prema rečima tog fanatika u filmu – humor je opasan jer prizemljuje čoveka, smanjuje njegovu veru u natprirodno, tera ga da umesto božanskog traži ljudsko.

Šta, uopšte, traži čovek?

Po Frojdu, čovek je biće krivice. Kako njegova sloboda uvek znači uništenje drugog čoveka, glavni je ljudski osećaj – krivica.

Heinz Kohut se s time ne slaže, po njemu je čovek tragično biće. Kako on kaže, naši su porazi uvek veći od naših uspeha. Šta god postigli, šta god ostvarili, život ide prema svom kraju, prema smrti. Život je uvek, za sve ljude – tragedija. Hoćemo li spoznaju sopstvene tragičnosti potisnuti ili ćemo je osvestiti, zavisi od toga, i samo od toga, možemo li tu spoznaju emotivno da odreagujemo i podelimo sa drugima.

Čarli Čaplin veoma je rano u svom životu upoznao razočarenje i tragediju. Njegov je otac alkoholičar napustio porodicu, a majka završila u ludnici. Čaplin je većinu svog detinjstva proveo gladan, radio je sve moguće poslove kako bi prehranio majku i sebe. Zajedno s bratom lutao je ulicama Londona u potrazi za hranom. Ipak, najveća tragedija njegovog mladog života bila je prizor kako mu majka gubi razum i kako je zatvaraju u instituciju. Stvarno, malo se ljudi tako duboko razočaralo u svet, malo je ljudi tako rano otkrilo ograničenost sopstvenih roditelja kao Čarli Čaplin. Šta je on učinio s tim razočarenjem, s tom tragedijom?

Čarli Čaplin nije pokušao da ignoriše sopstvenu tragediju, nije odlutao u svet fantazije, taj svet u kome ne postoji starost, siromaštvo, bolest i smrt. Ne, baš suprotno, on je ostatak svog života proveo u svetu siromašnih i razočaranih. Čaplin je iz njih crpeo svoju inspiraciju, ljudska ograničenost bila je temelj njegove umetnosti. Kako je to postigao? Zašto se nije slomio kao mnogi drugi pre i posle njega? U čemu je tajna njegove genijalne umetnosti?

Čaplin je celog svog života ostao povezan sa svojim osećanjima. Možda više od bilo koga drugog pre ili posle njega, on je prihvatio svoju tugu i svoj humor. Povezujući tragediju i komediju na, do tada, neviđeni način, stvorio je sopstveni umjetnički stil kojim je približio patnje obespravljenih publici celog sveta. Stoga se i ne čudimo što je bio optužen za komunizam i proteran iz Amerike. Po meni, to je najveće priznanje koje je mogao da dobije za svoj rad.

Evo koji savet daje svojoj ćerki Džeraldini

“Ponekad otiđi podzemnom železnicom ili autobusom, istraži grad peške. Posmatraj ljude. Traži udovice i siročad! I barem jednom dnevno kaži sebi: ”Ja sam jednaka kao i oni.” Da, ti si jedna od njih, dete moje. Umetnost, pre no što čoveku pruži krila da može da leti, obično mu polomi noge. I ako dođe dan da pomisliš kako si iznad publike, smesta napusti pozornicu i prvim taksijem otiđi na ulice Pariza. Poznajem ih jako dobro. Tamo ćeš videti mnogo plesača, kao što si ti, čak i lepše, spokojnije, ponosnije…”. C.C.

Što su, uopšte, osećanja?

Osećanja su reakcije našeg tela na spoznaju odvojenosti od sveta. Svaki puta kada spoznamo kako je pupčana vrpca sa svetom zauvek prekinuta, naše telo reaguje na određeni način. Obično je ta spoznaja previše bolna i mi je ubrzo zaboravimo. Postoji hiljadu načina da stvorimo sopstveni imaginarni svet u kojem smo još uvek povezani pupčanom vrpcom.

Možemo da se upitamo kada počinje osećajni život čoveka? Možda nakon začeća, tri meseca nakon začeća, rođenjem, rezanjem pupčane vrpce? Ne! Iako dete reaguje na nadražaje iz okoline, to još ne znači da ih ono oseća, da su to njegovi osećaji. Osećajni život deteta počinje tog trenutka kada se ono prvi puta doživi prepoznatim u majčinom oku. Dete svoje osećaje uči kroz odnos s majkom. Majka mora da prepozna osećaje svog deteta i vrati mu ih. Prvo neverbalnom komunikacijom, a posle razgovorom, rečima. Tako jezik postaje osnovom emotivnog života.

Što ako majka ili odgajatelj nisu prepoznali osećaje svog deteta? Tada dete ne može da se odvoji od majke jer ne može da izvede njihov rastanak. Ono će zauvek ostati povezano zamišljenom pupčanom vrpcom sa svojom majkom.

Srećom, nikada nije kasno da se jednom prekinuti emotivni razvoj nastavi. Najbolji način da osetimo kako su naši osećaji prepoznati i prihvaćeni jeste – umetnost. Prava umetnost uvek govori o odvajanju, o razočarenju, gubitku. Kako je svako od nas već doživeo razočarenje, a jednako ga tako svako od nas i očekuje, umetnost zaista govori svima! Grubo smo odvojeni od majke i čeka nas smrt. Umetnost nam pomaže da prepoznamo, prihvatimo i sa svetom podelimo bolne osećaje koji su uz to vezani.

Čarli Čaplin u svojim filmovima govori o usamljenosti, ograničenosti, odbačenosti. Ne postoji oblik razočarenja kojeg Čaplin nije lično doživeo, i koji nije izrazio kroz svoju umetnost. Time nam svima pomaže da odreagujemo ono što je trebalo da osjetimo još davno u svom detinjstvu. U njegovim filmovima vidimo sebe, svoje detinjstvo, svoj život, svoja razočarenja. Čaplin nam pomaže da ovaj put na njih reagujemo osećajima, a ne da od njih bežimo.

U tu svrhu, Čaplin povezuje humor i žalost. Ponekad su teme kojima se bavi za većinu ljudi preteške, previše bolne. Publika ne može da ih doživi jer ne poseduje sposobnost da podnese toliko tuge i žalosti. Čaplin se lukavo dosetio, a što su posle kopirali mnogi, da svaku tragediju ublaži humorom. Optimalno povezujući humor i tugu, on nam pomaže da se pred tugom ne zatvorimo do kraja, što bismo sigurno učinili kada bi žalost bila prejaka, traumatična.

Takav je slučaj s horor filmovima, tragedija je previše bolna, nema prostora za tugovanje pa tako nema prostora ni za duhovni rast.

Kako ja to vidim, takvi su filmovi Quentina Tarrantina, gde razočarenje u obliku destrukcije ne vodi prema katarzi koja bi vodila ličnom preobražaju.

Tragedija u filmovima Čarli Čaplina nije ništa manja od nekog horor filma. Međutim, Čaplin, ipak, ostavlja prostora za tugovanje i humor. Na taj način možemo da prihvatimo tragediju sopstvenog života.

Čaplin i Frojd

Nema sumnje, kroz svoje je filmove Čaplin lečio traume svog detinjstva, detinjstva za koje verujem da je bilo užasnije od svih Tarrantinovih filmova. Glad, siromaštvo, ludilo, smrt, to je bilo Čaplinovo detinjstvo. Njegovi su filmovi pokušaj da još jednom odreaguje, da proradi, sve patnje kroz koje je prošao, te da ih podeli s publikom. Kako smo svi prošli kroz slične patnje, Čaplin i publika govore istim jezikom.

Sigmund Frojd, otac psihoanalize, prezirao je filmsku umetnost, a posebno Holivud. Međutim, filmovi Čarli Čaplina veoma su mu se svideli. Za Čaplina je rekao kako je genije, jedan od najvećih. Po Frojdu, dela svih velikih umetnika vezana su uz njihovo detinjstvo, a ni Čaplin nije bio izuzetak. Tako je Chaplin, kako kaže Frojd, u svakom svom filmu igrao samog sebe kao dečaka koji još nije odrastao. Svaki je njegov film tako pokušaj da konačno emotivno proživi sva svoja razočarenja.

Sve dok se traume emotivno ne ižive, dok se ne podele sa svetom, one ostaju zarobljene u nesvesnom, što osobu čini fragmentiranom, necelovitom. Drugim rečima – neurotičnom ili psihotičnom.

Ukratko, filmovi Čarlija Čaplina su besplatna psihoterapija za sve vrste problema.

Tuga i smeh

Na kraju, šta je, zapravo, mudrost, je li to osećaj tuge ili možda humor?

Kako ja to vidim, mudrost znači smejati se sebi i plakati zbog drugih.

Mudrost je smejati se svojim ograničenjima i saosećati s tuđim. Da je obratno, ne bi bilo dobro. Kada žalimo sami sebe, mi ne prihvatamo sopstvena ograničenja, samosažaljenje nije prihvatanje sopstvenih slabosti. Samosažaljenje često vodi u tzv. mazohističku ekstazu, stanje u kojem smo bolji od drugih jer više patimo. To je oblik narcizma.

Jednako tako, kada se smejemo nesreći druge osobe, to je znak da je uopšte ne vidimo. Tek kad saosećamo s drugom osobom, mi smo zaista s njom.

Kako niko nije ostrvo, jer mi smo s drugim, čak i kada smo sami, ta dva osećaja, tuga i humor, treba uvek da idu zajedno. To je tzv. osećaj ganuća, osećaj blizak nirvani ili prosvetljenju. Tek kada smo zaista ganuti, mi odustajemo od grandiozne slike samih sebe, a istovremeno odustajemo od idealne slike drugog čoveka. Tada smo zaista samo ljudi okruženi drugim ljudima, ni manje ni više od toga.

Čarli Čaplin, kako ga ja vidim, pravi je majstor ganuća. U stanju je da se smeje samom sebi, svojoj gluposti i svojoj patnji. No istovremeno, on saoseća sa svetom oko sebe, s drugima koji nisu imali sreće u životu, s drugima koji pate. Povezujući ta dva osećaja, komediju i tragediju, on se povezuje sa svetom na jedini mogući način. Ne kroz pupčanu vrpcu, simbiozu ili stapanje, već kroz razumevanje, empatiju i brigu za drugog čoveka.

Nadam se da postoji čudo, i da si zaista shvatila sve što sam želeo da ti kažem. Čarli je ostario, Džeraldin. Pre ili kasnije, umesto u beloj haljini za pozornicu, moraćeš da budeš u žalosti i da dođeš na moj grob. Ne želim sada da te uznemiravam. Samo pogledaj u ogledalo – tamo ćeš videti mene, moje kvalitete. Tvojim venama teče moja krv. Kada se krv u mojim venama ohladi, nadam se da nećeš zaboraviti svog oca, Čarlija. Nisam bio anđeo, ali sam uvek hteo da budem čovek. Pokušaj i ti.

Ljubim te, Džeraldin. 

Tvoj Čarli. Decembar, 1965.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.