Bilo je krasno!
Najpe oni kliše odgovori na kliše pitanja: put nije bio naporan ni malo, gužve na granici nije bilo, domaćin je bio ljubazan, smeštaj tačno kao na slikama. More i borovi neponovljivo mirišu.
Nisam nikad bio na Istri (vodim i dalje polemiku da li je pravilno “na Istri” ili “u Istri”). Koncept letovanja je dosta drugačiji od Šurda_Halkidiki_Giros_Feta_Tzatziki letovanja. Tome, po mom zaključkiu, doprinose tri faktora: priroda, gosti i domaćini.
Da krenem od gostiju, jer to je prvo što sam primetio. Moja deca deluju kao neartikulisani Modli u gostima kod Pipi Duge Čarape. Deca iz srednje i zapadne Evrope su ili kondicionirana ili piju neke sedative on regular basis. To, bre, ni da drekne, ni da pretrči preko tuđeg peškira.
Adolescenti i odrasli su zavaljeni na svoje peškire, na uredno podšišanom travnjaku, pod stoletnim borovima i igraju Uno ili čitaju Umberta Eka. Poneko izvadi šargarepu iz Tupperware kutije i sladi se nekoliko minuta.
Dosta su rasterećeni i iskreno su doši na odmor. Ne da prošetaju manikir, frizuru i maramu ili beach body koji su klesali cele zime, već da odmore glavu. Pred kraj dana smotaju svoj portabl mobilijar i lagano prošetaju dva kilometra.
Zašto toliko? Zato što je prilaz plaži, na manje od 10 minuta hoda, moguć samo gostima hotela. Iako je plaža otvorena za sve, ova, u najsjajniju foliju umotana, diskriminacija mi je bila interesanstna.
Dobar je i osećaj gaziti po kamenu koji je neki Rimljanin odlučio da postavi baš tu i baš pod tim uglom. Iako je Poreč mali, nije prevelika gužva, može se naleteti na pustu uličicu, i dvorišta koja kriju ko zna šta.
Ima jedan poluhaustor, čiji je ulaz potuno zatvoren belim rešetkama, u romb rasporedu. Iza rešetaka su zabodena hrvatska i EU zastava. Zatočenici sjajnije budućnosti, koje nema.
Ima ljupkih drvenih žaluzina, starih smokava, naravno, ali i praznih i trošnih kamenih dinosaurusa. Ima i mikroproplanaka, koji su iskorišćeni za bioskop na otvorenom ili su po njima pobacani jastuci, pa ljudi pijuckaju i slušaju muziku. Ima i Eufrazijeva bazilika, ali o tome može posebna priča. Ima i jedan beli Fića parkiran na jednoj nizbrdici.
O utisku koji su meštani ostavili na mene nisam baš siguran. U jednom trenutku mi sva ta ljubaznost deluje fake. Mada, verovatno su ljubazni po zadatku, tj. samo rade svoj posao, a ja zakeram.
Uspeli smo da obiđemo i Pulu i Rovinj i Motovun i još neki rezervat i dva kampa. Da sam ekscentirčni bogataš, stao bih na pola puta do Motovuna, u Višnjan, jeo bih i sireve, pio Malvaziju i njuškao tartufe. I ne verujem da bih našao zamerku.
Poreč Open Air festival nudi pristojnu večernju zabavu i taj aspekt odmora mi je nedostajao na Halkidikiju. Šta ću kad nisam ljubitelj grčko-srpskih večeri, koje se svode na ospkurne sirtaki numere i grčke/srpske obrade srpskih/grčkih pop hitova.
Da, još jedan detalj. Nekako nepristojno mi deluju ljudi koji parkiraju svoja plovila šestocifrenih vrednosti, izvade ohlađeno belo, spuste pozamašna telesa u belu, tapaciarnu kožu i nehajno pomeraju prstić. Svita momentalno shvata da se činija sa kavijarom prazni, pa lete da je dopune.
Nije u redu što na rivi nema slikanja na magarcu, već su tu samo zmija i dva amazonska papagaja. Zanimljivo je što se tokom našeg boravka desio i deveti Festival srpske kulture. Nažalost, ili na sreću, zakasnili smo na nastup, pa smo ispratili samo vrhunac večeri. KUD Branko Radičević, jelek, anterija i opanci, harmonika i kolo, simbolično na Trgu slobode.
Povratak za Beograd smo odradili preko Ljubljane. Nismo imali previše vremena, ali ta tri-četiri sata tamo smo iskoristili da pređemo preko Ljubljanice nekoliko puta i da se popnemo na Ljubljanski grad.
Dosta šizofreno deluje činjenica da je nekad u istoj državi živeo moj pradeda, iz sela u istočnoj Srbiji, i neki Janez, koji je kresao grane u dvorištu zamka. To su dva različita sveta oduvek bila.
Eto, tako nekako je bilo. Dobro potrošeno vreme, lepih 1800 km i dovoljno toga neistraženo, da bismo se vratili i sledeće godine.
