Prozori zgrade preko puta već su osvetljeni. Siluete spremačica muvaju se po velikom otvorenom prostoru nečega što mora da je marketinška agencija.
Počinju u šest sati.Vernon se najčešće budi malo pre nego što stignu. Želi kratak espreso, cigaretu sa žutim filterom, voleo bi da istostira parče hleba i doručkuje pregledajući Parizjenove vesti dana na kompjuteru. Nije kupio kafu već nekoliko nedelja. Cigarete koje ujutru mota prazneći pikavce od prethodnog dana toliko su tanke da izgleda kao da uvlači sam papir.
Nema ničeg za jelo po njegovim kredencima. Ali sačuvao je internet-pretplatu. Skida se s računa na dan kad leže ček od socijalnog za kiriju. Već nekoliko meseci trebalo bi da se uplaćuje direktno vlasniku, ali zasad nekako prolazi. Nadajmo se da će potrajati. Mobilni mu je isključen, više ne mora da se zeza s paketima.
Pročitajte i ovo: Lejla Slimani – U vrtu ljudoždera
Suočen sa propašću, Vernon ostaje priseban: pravi se kao da ne primećuje ništa neobično. Mislio je da će se sve polako urušiti, a onda se kolaps ubrzao. Ali Vernon je ostao ravnodušan, i opušten. Prvo su ga skinuli sa socijalne pomoći. Primio je poštom kopiju izveštaja, koji je napisala njegova socijalna radnica. Dobro se kapirao s njom. Redovno su se sastajali već skoro tri godine, u tesnoj kutiji gde su joj biljke crkavale.
Pročitajte i ovo: Naomi Alderman – Snaga
Tridesetogodišnjakinja, elegantna, lažna crvenokosa, punija, velikih grudi, gospođa Bodar je rado pričala o svoja dva sina, koji su joj zadavali probleme, redovno ih je vodila kod pedijatra, u nadi da će kod njih otkriti neku hiperaktivnost koja bi opravdala lečenje sedativima. Ali doktor bi rekao da su sasvim zdravi i poslao ih nazad u njeno naručje. Gospođa Bodar mu je pričala kako je išla na koncerte AC/DC-ja i Guns and Rosesa s roditeljima kad je bila mala.
Pročitajte i ovo: Elena Ferante – Dani napuštenosti
Danas voli Kamij i Benžamana Biolea, i Vernon se uzdržao od bilo kakvog neprijatnog komentara. Dugo su razgovarali o njegovom slučaju: bio je prodavac ploča između dvadesete i četrdeset pete godine. Posao u njegovoj struci nalazio se teže nego u rudarstvu. Gospođa Bodar je predložila prekvalifikaciju. Zajedno su prošli kroz kurseve obrazovanja za odrasle koji su mu dostupni, i rastali se u dobrim odnosima, uz dogovor da se ponovo vide i naprave novu procenu.
Pročitajte i ovo: Mišel Uelbek – Serotonin
Tri godine kasnije njegova prijava za stručnu školu za administrativne usluge nije prihvaćena. Mislio je da je sa svoje strane uradio ono što je trebalo, postao je stručnjak za dosijee i pripremao ih vrlo efikasno. S vremenom je stekao osećaj da se njegov posao sastoji od razvlačenja po internetu u potrazi za ponudama koje odgovaraju njegovom profilu, a zatim slanja biografija kako bi zauzvrat dobio dokaz da je odbijen. Ko bi hteo da obučava skoro pa pedesetogodišnjaka?
Pročitajte i ovo: Raj Loriga – Predaja – španski roman godine
Iskopao je neko stažiranje u jednoj koncertnoj dvorani u predgrađu, još jedno u nekom kulturnom centru – ali osim što je malo izmilio napolje, bio u toku s problemima u metrou i viđao ljude, sve što je to u njemu proizvelo bio je bolan utisak traćenja vremena. U kopiji izveštaja koji je napisala, kako bi opravdala ukidanje njegove socijalne pomoći, gospođa Bodar je pominjala stvari o kojima je razgovarao s njom dok su ćaskali, kao što je trošenje manjih suma novca da vidi Studžisa u Manu, ili gubitak sto evra na pokeru.
Pročitajte i ovo: Rumena Bužarovska – Nikuda ne idem
Dok je pregledao svoj dosije, pre nego što će se zabrinuti zbog socijalne pomoći koja mu je ukinuta, bilo ga je strašno sramota u njeno ime. Socijalna radnica ima oko trideset godina. Zarađuje koliko – koliko može da zarađuje cica kao ona – dve hiljade bruto? Uvrh glave. Ali ljudi iz te generacije odgojeni su uz glas Velikog Brata: svet u kom u svakom trenutku može da zazvoni telefon i da ti narede da otpustiš polovinu svojih kolega.
Pročitajte i ovo: Skandinavski triler Pustoš, švedskog autora Arne Dala
Eliminisati bližnjeg je zlatno pravilo igara kojim ih odmalena učimo. Kako danas očekivati od njih da im to bude mučno? Pošto je primio rešenje,Vernon je rekao sebi da bi to moglo da ga motiviše da pronađe „nešto“. Kao da je produbljivanje njegove nesigurnosti moglo imati blagotvoran uticaj na njegovu sposobnost da izađe iz ćorsokaka u kom se zaglavio… Nisu se stvari samo za njega brzo pogoršale. Do ranih 2000-ih, gomila ljudi snalazila se prilično dobro. Još uvek si mogao da vidiš da kurir postane menadžer u muzičkoj kući, da frilenser dobije posao urednika TV rubrike, čak su i blejači završavali kao šefovi odeljenja s diskovima u Fnacu2 …
Pročitajte i ovo: Zedsi, prvi hibridni roman za pubertetlije
Na kraju kolone, manje motivisani za uspeh provlačili su se uz povremeni posao čuvara na nekom festivalu, posao roudija na nekoj turneji, lepeći plakate po ulicama… Vernon je zapravo bio u dobroj poziciji da shvati značaj Napster cunamija, ali nikad nije pretpostavio da će brod potonuti odjednom. Neki su tvrdili da je do karme, industrija je doživela takav uspon operacijom CD – ponovo prodati svim kupcima njihovu celokupnu diskografiju, na medijumu koji je bio jeftiniji za proizvođača i prodavao se po dvostrukoj ceni u prodavnici… bez ikakve koristi za bilo kog ljubitelja muzike, jer nikad se niko nije žalio na vinil.
Pročitajte i ovo: Rejčel Kask – Tranzit
Mana u ovoj teoriji karme jeste to što bi se već znalo kad bi istorija kažnjavala kretensko ponašanje. Njegova prodavnica zvala se „Revolver“. Vernon je počeo da radi tamo sa dvadeset godina kao prodavac i preuzeo je posao kad je šef odlučio da ode u Australiju, gde je otvorio restoran. Da mu je prve godine neko rekao da će provesti dobar deo svog života u toj radnji, odgovorio bi nikako, toliko toga treba da uradim.
Pročitajte i ovo: Kloi Bendžamin – Besmrtnici, najbolji američki roman godine
Tek kad postaneš stariji, shvatiš da izraz „leti vreme u pičku materinu“ najbolje opisuje tvoju situaciju. Trebalo je da zatvori 2006. Najteže je bilo naći nekoga ko će preuzeti lokal, odreći se svojih iluzija više vrednosti, ali je prva godina nezaposlenosti, bez naknade s biroa, pošto je bio vlasnik firme, dobro prošla – poslić da napiše desetak redova za rok enciklopediju, nekoliko dana prodavanja karata na crno na nekom festivalu u predgrađu, istorijat gramofonske industrije za stručnu štampu… i počeo je da prodaje na internetu sve što je pokupio iz prodavnice.
Pročitajte i ovo: Miljenko Jergović – Selidba
Veći deo inventara bio je likvidiran, ali ostalo je još nekoliko vinila, kutija i velika kolekcija plakata i majica koje je odbio da dâ budzašto sa svim ostalim. Na aukcijama na Ibeju za sve je dobio tri puta više nego što je očekivao, i to bez komplikacija oko knjigovodstva. Bilo je dovoljno da bude pouzdan, da ode do pošte tokom nedelje i da brine o ambalaži. Prva godina bila je euforična. Život se često s nama igra u dva poluvremena: u prvom te uspava, dozvoli ti da poveruješ kako držiš sve pod kontrolom, a u drugom, kad si opušten i razoružan, napravi preokret i uništi te.
Pročitajte i ovo: Gospođa Vilson, skandalozna drama o bigamiji
Vernon je taman imao vremena da ponovo nauči da uživa u razvlačenju po krevetu – više od dvadeset godina, bilo da duva napolju ili da je prehlađen, dizao je jebenu gvozdenu zavesu na svojoj radnji, kud puklo da puklo, šest dana u nedelji. Za dvadeset pet godina svega tri puta dao je ključeve prodavnice kolegi: jednom zbog stomačnog gripa, jednom zbog ugradnje implantata kod zubara i jednom zbog išijasa. Trebalo mu je godinu dana da nauči da ostane u krevetu ujutru kako bi čitao, ako mu se tako prohte. Najviše je uživao u slušanju radija dok traži pornografiju na netu. Znao je sve o karijerama Saše Grej, Bobi Star i Nine Roberts. Takođe je voleo da drema, čita pola sata, nakon čega bi se onesvestio.
***
Odlomak iz romana Vernon Trodon, Viržini Depent, objavljnog u izdanju Booka