Neke knjige ne menjaju život velikim rečenicama – samo nas nateraju da ponovo pogledamo ono pored čega svakog dana prolazimo. Upravo takva je „Vidimo se na papiru“ Đurđice Čilić, nežna, intimna i istovremeno bolno precizna knjiga o porodici, gubicima, odrastanju, sećanju i svakodnevnim malim prizorima u kojima se, uprkos svemu, još uvek kriju razlozi za radost.
„Vidimo se na papiru“ je svojevrsni poziv da pažljivije posmatramo svet oko sebe i da u onome što nam na prvi pogled deluje nevažno prepoznamo trenutke koji imaju svoju težinu. To je knjiga koja podseća da dobronamernost prema drugima nije slabost niti naivnost i da u vremenu koje nas često tera da budemo sumnjičavi, zatvoreni i okrenuti sebi, postoji nešto gotovo subverzivno u odluci da i dalje primećujemo dobrotu.
U novoj knjizi Đurđice Čilić čitalac ponovo ulazi u onaj prepoznatljivi prozni prostor koji je autorka izgradila u svojim prethodnim knjigama, „Fafarikul“ i „Novi kraj“. To je intiman, ličan svet u kojem se veliki događaji ne objašnjavaju velikim rečima, već se otkrivaju kroz svakodnevicu, uspomene, porodične odnose, slučajne susrete i male prizore koji ostaju u čoveku mnogo duže nego što bi se očekivalo.
Đurđica Čilić, BOOKA
U središtu tog sveta nalazi se porodica. Nad njom lebde majčina nedavna smrt i očeva bolest, ali život, baš kao i u stvarnosti, ne zastaje pred velikim ljudskim tragedijama. On nastavlja da se događa. Deca odrastaju, odlaze, putuju, donose nove odluke, svakodnevne obaveze ne nestaju, a čovek je primoran da istovremeno tuguje i nastavi da živi.
Upravo u tom sudaru velikog i malog nastaje posebna snaga ove knjige.
Dok prati sina na studiranje u inostranstvo, autorka se vraća sopstvenom detinjstvu i godinama studiranja. Prošlost i sadašnjost ne stoje odvojeno, već se neprestano dodiruju. Jedan prizor iz sadašnjosti otvara vrata uspomeni, a uspomena menja način na koji posmatramo ono što se događa danas.
U priči o letovanju ćerke u Karinu, na svega tridesetak redova, prelama se gotovo trideset godina života na ovim prostorima. Privatno i kolektivno iskustvo tako postaju deo iste priče. Ono što se događa jednoj porodici istovremeno govori i o vremenu u kojem je ta porodica živela.
To je jedna od najzanimljivijih osobina pisanja Đurđice Čilić: ona ne pokušava da od svakodnevice napravi nešto što ona nije. Ne ulepšava život, ali ga ni ne posmatra kroz cinizam. Njena perspektiva počiva na uverenju da svet može biti nesavršen, protivrečan, okrutan i uskogrud, a da to ipak nije dovoljan razlog da od njega odustanemo.
Sećanja su u ovoj knjizi posebno važna. Ona su živa, toliko živa da imaju moć da oblikuju sadašnjost, ali su istovremeno krhka i nepouzdana. Čovek se seća, ali nikada ne može biti potpuno siguran da se seća baš onako kako se nešto dogodilo. Vremenom uspomena menja boju, neke stvari postaju jasnije, druge blede, a pojedini ljudi u našem unutrašnjem svetu ostaju prisutni i kada ih više nema.
Zato se odnos prema sećanju u ovoj knjizi može čitati i kao priča o ljudskim vezama. One su, baš kao i uspomene, istovremeno snažne i lomljive. I upravo zbog toga zahtevaju pažnju.
Čilić je izuzetno precizna posmatračica svakodnevice. Ona ne traži svoje priče samo na mestima na kojima bismo ih očekivali. Ulazi u zadnja dvorišta, posmatra decu koja se svađaju u samoposluzi, primećuje napuštene životinje, sluša usputne razgovore. Ono što bi većina ljudi registrovala tek kao prolazni prizor, ona pretvara u književni materijal.
Tu se krije i posebna bliskost njenog pisanja sa čitaocem. Nema velikog razmaka između sveta knjige i našeg sveta. Prepoznajemo situacije, ljude, način na koji razgovaramo, sitne nesporazume, porodične odnose, slučajne susrete i misli koje najčešće ostanu samo u našoj glavi.
Od tih fragmenata nastaje proza koja nije glasna, ali ostaje dugo nakon čitanja.
„Vidimo se na papiru“ zato nije knjiga koja od čitaoca traži da pobegne iz stvarnosti. Naprotiv, ona ga vraća u stvarnost i pokazuje mu da upravo tamo, u naizgled običnim danima, postoji dovoljno materijala za priču.
To je važno posebno danas, kada je lako razviti cinizam kao način samoodbrane. Svet je često grub, ljudi razočaravaju, društvo ume da bude nepravedno, a svakodnevica nas neprestano podseća na ono što nije dobro. Lako je zbog toga zaključiti da ništa nema smisla i da je najbolje ne očekivati ništa od drugih.
Đurđica Čilić bira drugačiji odgovor.
Uprkos svemu što vidi, ona ne odustaje od ideje dobrote. Ne zato što ne vidi ružne strane života, već upravo zato što ih vidi. Njena dobrota nije sentimentalna i nije zasnovana na ignorisanju stvarnosti. Ona proizlazi iz svesne odluke da se, čak i kada imamo dovoljno razloga za razočaranje, ne odreknemo sposobnosti da primetimo nešto lepo.
Kako je zapisao Ivica Ivanišević u „Slobodnoj Dalmaciji“, „Za razliku od rezignirane većine koja se od surovosti vremena brani ispovijedanjem mizantropije, ona dosljedno, mišlju i djelom, brani tvrdnju kako je na svijetu preostalo dovoljno i dobrote i ljepote, samo treba otvoriti oči i još ponešto.“
U toj oceni možda se najbolje vidi ono što knjigu izdvaja. Čilić ne pokušava da nas ubedi da je svet bolji nego što jeste. Ona nas podseća da svet nije samo ono najgore što u njemu možemo pronaći.
To je velika razlika.
I zato „Vidimo se na papiru“ možemo čitati i kao knjigu o pažnji. O sposobnosti da budemo prisutni. Da primetimo čoveka pored sebe. Da čujemo rečenicu koju neko izgovori usput. Da zastanemo pred prizorom koji bismo inače samo mimoišli. Da razumemo da se život ne sastoji samo od velikih događaja koji će jednog dana biti vredni prepričavanja.
Najveći deo života upravo čine stvari koje nam se u trenutku kada se događaju čine malim.
Dete koje odlazi na studije. Roditelj koji stari. Letovanje. Razgovor u prolazu. Napuštena životinja. Svađa dece u prodavnici. Sećanje na sopstvenu mladost. Jedan pogled. Jedna rečenica.
Tek kasnije shvatimo da je upravo od toga bio napravljen naš život.
Đurđica Čilić rođena je 1975. godine u Livnu, u Bosni i Hercegovini, a odrasla je u Vitezu. Od 1994. godine živi u Zagrebu. Radi na Katedri za poljski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Zagrebu, a od 2022. godine predaje i na univerzitetu u poljskim Katovicama.
Njena književna karijera privukla je pažnju već prvom knjigom, zbirkom autofikcijskih crtica „Fafarikul“, objavljenom 2020. godine. Knjiga je osvojila čitalačku publiku i postala regionalni književni hit.
Usledio je „Novi kraj“ iz 2022. godine, knjiga u kojoj se autorka emotivno i književno suočava sa majčinom bolešću i neminovnošću kraja. Tema gubitka i suočavanja sa prolaznošću u toj knjizi dobija snažno ličnu dimenziju, ali istovremeno ostaje dovoljno univerzalna da je čitalac može prepoznati kao deo sopstvenog iskustva.
U knjizi „Vidimo se na papiru“, objavljenoj 2026. godine, Čilić ponovo otvara vrata intimnog sveta svoje porodice, ali ga istovremeno širi prema široj slici ljudske prirode i vremena u kojem živimo.
Njena poslednja objavljena knjiga, „Umjesto dnevnika“, intimna je zbirka zapisa o čitanju, pisanju, sećanjima i svakodnevici. I u njoj se nastavlja ono što se prepoznaje kao važna karakteristika autorkinog književnog senzibiliteta: sposobnost da iz svakodnevnog iskustva izdvoji ono što bi lako moglo ostati neprimećeno.
„Vidimo se na papiru“ zato nije samo još jedna knjiga o porodici, sećanju i prolaznosti. Ona je i mali književni gest protiv ravnodušnosti.
Podseća nas da nije potrebno da se dogodi nešto veliko da bismo imali razlog da obratimo pažnju. Da čovek može biti dobronameran čak i kada ima dovoljno razloga da bude ogorčen. I da lepota ne mora da bude spektakularna da bi bila stvarna.
Ponekad je dovoljno samo otvoriti oči.
A ponekad je potrebno zapisati ono što smo videli, da bismo shvatili koliko je toga sve vreme bilo tu.
