Znam da ovaj stav nije popularan, ali feminizam mi je u potpunosti uništio ljubavni život.

Odnosno, ako ćemo pošteno, nije baš feminizam, na kraju krajeva, nije „feminizam“ objavljivao uputstva za traženje muža, već mi je ono što sam ja smatrala „feminističkim načinom života“ svakako nije pomoglo. Ne kažem da bih se odrekla dobrih strana feminizma. Ne bih, nipošto. Međutim, mislim da nije trebalo da pokušavam da „feministički ideal“ primenjujem na traženje partnera.

Moje drugarice i ja smo, dok smo odrastale, mislile da je feminizam fantastičan. Za nas je značio da imamo „slobodu“ i „mogućnost izbora“ u svim aspektima života. Mogle smo da imamo karijeru, da ne žurimo da se udamo, već da neko vreme posvetimo „pronalaženju sebe“, mogle smo da odlučimo da se uopšte ne udajemo i da zadovoljavamo svoju seksualnu potrebu kad god to poželimo. Činjenica da nam nije bio potreban muškarac da bismo imale ispunjen život bila je ohrabrujuća. Na kraju krajeva, nijedna od nas nije želela da živi poput naših majki, da pronađe muškarca, uda se i rodi decu. Sve to u godinama u kojima većina nas još uvek nije dobila prvo unapređenje.

Lori Gotlib UDAJ SE ZA….NJEGA Vodič za dobar izbor
Prevod sa engleskog Maja Šarić, Izdavač: Psihopolis, Novi Sad, 2015. www.psihopolis.edu.rs

Međutim, onda smo se, tokom kasnih dvadesetih i ranih tridesetih, dok su se veze smenjivale, ili su prolazili dugi periodi bez ikakvog smislenog odnosa, sve manje osećale jakima i nezavisnima. Tužna je istina da smo sve želele da se udamo, ali nijedna od nas nije priznavala koliko za tim čezne iz straha da ne ispadne slaba, zahtevna ili, ne daj bože, antifeministkinja. Trebalo je da budemo generacija nezavisnih i samodovoljnih žena, ali nismo imale pojma kako da to postignemo a da ne žrtvujemo neke od suštinskih želja.

Nismo želele još jedan ručak nedeljom sa drugaricama. Želele smo život sa Muškarcem.

U to vreme svi su hvalili našu ambicioznost, dok su nas istovremeno upozoravali da nam ambicija odvraća pažnju od traženja muža. To za mene nikada nije imalo smisla. Ne verujem da su žene toliko opterećene svojim karijerama da „zaboravljaju“ da se posvete ličnom životu. Naprotiv, u većini razgovora sa ženama koje poznajem, a koje su u godinama kada se upoznaju muškarci, uključujući i one koje su pred partnerstvom u pravnoj firmi ili na specijalizaciji u medicini, govori se o muškarcima: ko je sladak novi doktor, eventualni zajednički život sa momkom, šta znači kada muškarac posle pet izlazaka prestane da zove. Šta više, posao u okruženju gde je verovatno da ćemo upoznati zanimljive muškarce može, u stvari, da predstavlja prednost za pronalaženje partnera. Problem, dakle, nije bio u našem dugačkom radnom vremenu i visokim ciljevima, ali nijedna od nas nije uspela da sazna gde jeste problem.

Tek kada sam se našla u kasnim tridesetima, a još uvek neudata, shvatila sam. Možda je problem u sledećoj zabludi: mislile smo da je „imati sve“ isto što i biti „srećna do kraja života“.

Osim što mnoge među nama nisu bile baš srećne.

Počela sam da nazirem sledeći obrazac: odrasle smo verujući da možemo da „imamo sve“. „Imati sve“ značilo je da ne bi trebalo da pravimo kompromise ni u jednoj oblasti života, uključujući i veze. Beskompromisnost je značila da „imamo visoke standarde“. Što su naši standardi bili viši, to smo bile emancipovanije.

Ili nismo?

Evo šta se zapravo dogodilo: na neki način je biti emancipovana žena počelo da se izjednačava sa održavanjem nedostižnih standarda i previđanjem činjenice da u životu niko nema sve što poželi čim poželi i pod uslovima koje poželi. A upravo tako su se mnoge od nas emancipovale podaleko od dobrih partnera.

Imala sam sve – u dvadeset trećoj

U najnovijem izveštaju Biroa za demografska istraživanja stoji da jedna trećina muškaraca i jedna četvrtina žena, starosti između trideset i trideset četiri godina, nije bila u braku. Ove cifre su četiri puta veće nego 1970. godine. Ovakav pravac razvoja na prvi pogled može da izgleda kao pozitivan, ljudi su danas zreliji prilikom stupanja u brak. Ali se mnoge neudate žene sa kojima sam razgovarala ne slažu sa tim. Možda deluje da žene imaju više slobode da tragaju za ljubavlju budući da se očekuje da ćemo se zabavljati sa mnogo muškaraca (i imati mnogo izbora) pre nego što se odlučimo za onog Pravog, ali veze sa svim tim ljudima na kraju postanu iscrpljujuće i bolne, da ne kažem zbunjujuće. Pritisak društva na žene da se udaju kasnije, ali nikako prekasno, često više šteti nego što koristi.

Džesika, dvadesetdevetogodišnjakinja koja radi kao direktor odseka za komunikacije u jednom muzeju, pričala mi je o jednoj noći, pre šest godina, kada ju je njen momak Dejv zaprosio. Oboje su imali skoro dvadeset tri godine i živeli su u Čikagu. On je studirao medicinu, a ona je bila konkurisala za prvi posao. Bili su zajedno četiri godine, Džesika ga je volela, ali ga je odbila samo iz jednog jedinog razloga. Mislila je da je premlada za udaju.

„Kako žena može da bude nezavisna ako se uda pre nego što dobije svoj prvi posao? Tako da sam mu rekla da želim samostalno da sazrevam i da mislim da, ako se udam mlada, neću moći to da postignem. Takođe sam mislila da ne bi trebalo da se udam za svog prvog ozbiljnog momka. Mislila sam da bi trebalo da steknem više iskustva sa muškarcima.“

Kada su raskinuli, Dejvu je slomila srce, pa ju je zamolio da ne pokušava da sa njim ponovo stupi u kontakt. Džesika je počela da radi sve što je mislila da treba da radi kako bi „se razvila kao osoba“. Preselila se u drugi grad, upoznavala je ljude, koncentrisala se na posao i često je izlazila sa muškarcima. Ali nije mogla da prestane da razmišlja o Dejvu.

Tokom naredne dve godine često je želela da ga pozove i da mu kaže da je pogrešila, ali su je drugarice, koje su takođe bile tobože nezavisne, uvek odgovarale.

„Svaki put kada bih razmišljala o tome da ga pozovem“, ispričala mi je, „prijateljice bi me navodile da posumnjam u sebe. ’Šta, skrasićeš se u dvadeset četvrtoj? Šta će biti sa tvojim životom?’ Počela sam da se pitam da li je ovaj život zaista tako divan. Sviđao mi se moj posao, dopadale su mi se drugarice, ali sam mrzela upoznavanje i zabavljanje sa momcima. Imala sam nekoliko momaka sa kojima mi je bilo lepo na početku, ali na kraju prema njima nisam gajila ista osećanja kao prema Dejvu. Nisam bila tako opuštena. Nisu me razumeli kao on. Ili ja nisam bila luda za njima ili oni za mnom. Sve vreme sam se pitala šta uopšte tražim više kada sam već pronašla muškarca sa kojim želim da provedem ostatak života.“

Džesika je u potaji potražila Dejva na Guglu, ali nije ništa bitno saznala, izuzev da je još uvek na medicinskom fakultetu.

„Sedela sam noću za računarom kao neka narkomanka i mislila: ’Ovo je baš patetično’“, pričala mi je Džesika. „Ovo nije uzbudljiv život kakav je trebalo da vodim kao emancipovana devojka u velikom gradu! Zbog zabavljanja sa različitim momcima i više životnog iskustva moj život nije postao ništa bogatiji i lepši. Volela sam svoj posao, ali sam sličan mogla da nađem i u Čikagu. Umesto brze hrane ili izlaska u restoran sa devojkama, želela sam da spremam večeru za Dejva kada je dežuran.“ Međutim, krila je sva ova osećanja jer ih se stidela.

Na kraju, tri godine posle Dejvove prosidbe, pronašla je njegov broj preko fakulteta i skupila je hrabrost da ga pozove. Srce je htelo da joj iskoči iz grudi kada mu je čula glas.

„Čim je odgovorio“, rekla mi je, „imala sam osećaj da sam kod kuće. Skoro sam zaplakala.“ Ali onda, kada mu je rekla zašto ga je pozvala, Dejv je zaćutao. Sada je on njoj slomio srce. Dejvu je trebalo više od dve godine da je preboli, ali je na kraju, pre osam meseci, našao devojku. Njihova veza je već bila ozbiljna. Ona je bila godinu dana starija od njega, imala je dvadeset sedam godina, stažirala je u bolnici i tražila je nekoga za koga će moći da se uda.

Dejv je sada oženjen njome. Oboje su pedijatri. Džesika je preko zajedničkih prijatelja saznala da su nedavno dobili sina.

Džesikin glas je počeo da drhti dok mi je govorila: „Raskinula sam sa njim zato što mi je oduvek usađivano u glavu da prvo moram da izgradim sopstveni život, pa tek onda da ga sa nekim podelim. Da prvo moram da jurim svoje snove. Pa, evo me, i dalje sanjam da ću da sretnem nekoga poput Dejva.“

Razumela sam Džesikinu priču. Ja sam takođe odrasla verujući da su rane dvadesete vreme za oprobavanje na različitim poslovima i eksperimentisanje sa različitim muškarcima i da će onda, odjednom, čim to budem poželela, Pravi muškarac da padne sa neba. O udaji nisam ni razmišljala tokom ranih i srednjih dvadesetih, kada je, u stvari, za to bilo pravo vreme. Cilj mi je bio da ostvarim svoje potencijale pre braka. Nisam mogla ni da zamislim da ću jednoga dana da dostignem svoj maksimum i da budem puna kajanja.

Nije mogla ni Džesika. „Mislila sam da poruka glasi: ’Možeš da imaš sve, ali ne u dvadeset trećoj’“, rekla mi je, „ali sada kada imam dvadeset devet i kada bi trebalo da imam sve, nemam. Imala sam – u dvadeset trećoj!“ Problem je u tome što te ljudi osuđuju ako se udaš prerano, ali u tridesetoj ili trideset petoj te osuđuju zato što se nisi udala.“

Pravi tamni vilajet. Kajaćeš se ako ne čekaš dovoljno dugo, a kajaćeš se i ako predugo čekaš. Ljudi su mi pričali da sam „hrabra“ zato što sam rodila dete bez muža kada mi je biološki sat gotovo odzvonio, ali je to uvek zvučalo isto kao kada se obolelom od raka kaže da je hrabar. Itekako dobro znam da mnogi moju priču smatraju blago tragičnom, ako ne i upozoravajućom. Pojedinima sam bila najveća noćna mora. Iako možda ne žele da budu žrtve nekih zastarelih pravila, ne žele ni da se odreknu tradicionalne porodice. Žene u kasnim dvadesetima i tridesetima sa kojima sam razgovarala delovale su kao potpuno zbunjene činjenicom da feminističke poruke na kojima su odrasle ne reflektuju obavezno ono što one lično žele. Postoji velika razlika između onoga što žele i onoga što bi trebalo da žele.

Na ovaj način su mnoge od nas postale žrtve feminizma.

Odnosi bez obaveza

Bruk je dvadesetšestogodišnjakinja iz Bostona koja treba da diplomira na odseku za ženske studije. Rekla sam joj da sam ja u potpunosti za prava i jednakost žena, u seksualnim odnosima i van njih, ali da sam ipak bila iznenađena kada mi je mnogo mladih žena ispričalo da će muškarac, ako nema fizičkog odnosa do trećeg ili četvrtog sastanka, pomisliti da nisu zainteresovane i nastaviti dalje. Od kad to, volela bih da znam, nedostatak intimnog odnosa posle poznanstva od, recimo, osam časova, označava nezainteresovanost?

Još više me zanima kakvu korist imaju žene koje se često vezuju za muškarce sa kojima spavaju ili kojima seks bez obaveza ne pričinjava veliko zadovoljstvo? Šta je to pozitivno i ohrabrujuće u seksualnoj slobodi za sve?

Bruk je uzdahnula kao da sam fosil i objasnila mi: „Imamo jednake mogućnosti kao i muškarci.“

„Dobro“, pitala sam je dalje, „ali da li ti želiš seksulani odnos bez obaveza?“

„Ne“, priznala je. „Ali želim da svaka žena koja ga želi ima slobodu da ga ima.“

U međuvremenu, Bruk poslednje dve godine živi sa momkom i razmišlja da li da se iseli sledećeg meseca kada napuni dvadeset sedam godina. Kaže: „Spremna sam za ozbiljnu vezu.“

Nije mi bilo potpuno jasno šta ona podrazumeva pod „ozbiljnom vezom“. Zar zajednički život nije dovoljno ozbiljan?

„Svi žive zajedno“, odgovorila mi je. „To ništa ne znači.“ Tačno tako. Zahvaljujući „slobodi“ koju sada imamo polovina žena od dvadeset pete do dvadeset devete živele su sa muškarcem. Šta žene koje planiraju da se udaju dobijaju iz zajedničkog života tokom svojih najboljih godina sa momkom umesto sa mužem? Pitala sam Bruk zašto se ona uopšte uselila u stan svog momka ako je želela brak, a ne kohabitaciju.

Malo je razmislila, pa odgovorila: „Pretpostavljam da sam delimično želela da zajednički život znači nešto što ne znači“, priznala je. „Većina ljudi koji počinju da žive zajedno ne razgovaraju o tome šta to znači za njihovu budućnost. Mislim, razgovaraju malo, nejasno im je, ali ne kao da su vereni. Jednostavno, počinju da žive zajedno zato što se vole.“

Ljubav bez planova za budućnost: Živela sloboda! Ali da li smo zbog ovakve „slobode“ srećnije?

I-zla-zak je postala nepristojna reč

Gde je nestala romantika? Neudate žene danas o romansi govore kao o Svetom gralu, ali da li još uvek uopšte postoji? Šta se desilo sa udvaranjem? I sama reč mnogim neudatim ženama zvuči staromodno. Navikle su da se zabavljaju, navikle su na grupne izlaske i drugarske seksualne odnose. Ne znam više ni da li je za današnje situacije reč „izlazak“ imalo pogodna.

Nekako je izlazak postao reč sa negativnom konotacijom. („Nije izlazak, idemo samo na kafu.“) Nije mi jasno šta „izlazak“ uopšte znači u vreme kada ljudi govore: „Nismo u vezi. Samo izlazimo“, dok vreme provode zajedno i zajedno spavaju. Ponekad „izlazak“ čak i ne obuhvata izlaženje. Momak će vas, na primer, pozvati da se njegovim prijateljima pridružite na zabavi (i da povedete zgodne drugarice), ili će vam se javiti u devet uveče i pozvati vas da svratite, da se „družite“ i gledate film, ili će vas pak pozvati da se nađete s njim na kafi na dvadeset minuta nakon njegove utakmice, što znači da će se pojaviti znojav, smrdljiv kao i da ćete, najverovatnije, sami platiti svoju kafu.

Ženama bi sve ovo trebalo da bude u redu. Deluje kao da više nema poštovanja u svetu izlazaka i zabavljanja, ali žene kažu da ne bi ni trebalo da se očekuje kavaljersko ponašanje, tradicionalno udvaranje i sklapanje braka u neko razumno vreme jer taj nivo slobode i nezavisnosti, navodno, znači da smo emancipovane.

Pojedine žene kažu da im ovakvi neizlazeći izlasci više odgovaraju. Moram da priznam da sam i ja bila među njima dok me starija udata prijateljica nije prosvetlila.

Pitala sam je: „Zašto da izgubim dva sata na večeru na prvom sastanku kada mi je dovoljno trideset sekundi da znam da li je taj muškarac moj tip?“

„Zato što trideset sekundi nije dovoljno da saznaš da li bi sa njim u braku bila srećna“, odgovorila je.

I to je, u stvari, poenta. Toliko sam uporno pokušavala da „imam sve“ da sam smetnula s uma ono što bi me činilo srećnom u braku. Ranije se o braku razmišljalo kao o nečemu stabilnom i ugodnom i to je bilo pozitivno. Ali budući da ženama nije potreban brak zarad finansijske sigurnosti, pa ni za rađanje dece, osnovna uloga braka, sudeći po mnogim neudatim ženama, jeste da nas odmah i zauvek usreći. Nismo spremne da vezi sa nekim posvetimo vreme pa da vidimo da li može da se razvije. Ako veza traži previše truda, donosimo presudu da nas više ne usrećuje i idemo dalje. Onaj Pravi nikada nije neraspoložen, Pravi nas uvek savršeno razume, Pravom muškarcu nije posle posla potrebno vreme za sebe, već je uvek spreman da nas sluša ako želimo da mu prepričamo naš dan.

Naše majke su u braku bile „srećne“ zato što su, zajedno sa mužem, imale porodicu, zajedništvo, partnera, stabilnost i sigurnost. Današnje žene kažu da su im, pored ovoga, potrebne i prožimajuća strast, stimulacija, uzbuđenje i još pedeset stavki koje nisu bile na spiskovima naših majki. I pored toga, sudeći po podacima o bračnoj sreći, koje je prikupio Dejvid Popeno (David Popenoe) za Nacionalni projekat o braku pri Univerzitetu Ratgers (Rutgers University), žene su ranije u svojim brakovima bile srećnije.

Međutim, budući da je moje shvatanje „feminizma“ bilo iskrivljeno, moji prioriteti nisu bili dobro postavljeni.

Šta bi žena trebalo da želi?

Tridesettrogodišnja Kerojlan, koja se bavi nabavkom u oblasti mode, rekla mi je da sebe smatra feministkinjom, ali da ipak želi da „muškarac bude muškarac“.

„Nije mi potreban muškarac da me izdržava, ali ne bih bila sa nekim ko to nije u stanju. Želim da nastavim da radim i kada dođu deca, ali hoću da imam i mogućnost da ne moram da radim ako se predomislim.“ Zanimljivo je da je na pitanje o kvalitetima odnosa u kakvom bi želela da bude odgovorila pričom o romantici, strasti i hemiji, a ne o praktičnim stvarima koje bi joj omogućile da ne radi kada postane majka.

Onda, postoje žene poput mnogih mojih koleginica sa fakulteta koje su bile uvređene kada su ih muškarci, koji su želeli da se ožene onom koja ne bi imala ništa protiv da ne radi i da odgaja decu, diskvalifikovali. Mislile su da ovi naizgled savremeni muškarci koji žele tradicionalan oblik porodice još više smanjuju broj slobodnih i za njih podobnih muškaraca. A onda su, na njihovo veliko iznenađenje, mnoge od njih postale veoma srećne, udate, mame koje ili rade sa skraćenim radnim vremenom ili ne rade uopšte. Nisu bile toliko progresivne koliko su mislile i bilo im je drago što niko ne očekuje od njih da ravnopravno doprinose zajedničkom budžetu.

Kolumnista časopisa Njujork tajms Džon Tirni (John Tierney) napisao je 2006. godine da, dok se ranije neumorno postavljalo pitanje: „Šta žene žele?“, danas njegova moderna feministička varijanta glasi: „Šta bi žene trebalo da žele?“ Dalje se u članku pozvao na studiju Bradforda Vilkoksa (Bradford Wilcox) i Stivena Noka (Steven Nock), dva sociologa sa Univerziteta u Virdžiniji koja su se bavila pitanjem šta danas usrećuje udate žene. Rezultati studije ukazuju na to da su žene koje ne rade zadovoljnije svojim muževima i brakom od zaposlenih, a da su među njima najsrećnije one čiji muževi doprinose sa dve trećine kućnog budžeta.

„Žene danas od svojih muževa očekuju veću pomoć u kući i veći stepen emocionalne angažovanosti“, Vilkoks je ispričao Tirniju. „Ali i dalje od njih očekuju da zarađuju, izdržavaju porodicu i da im obezbede finansijsku sigurnost i slobodu.“

Nije ni čudo. Žene na tradicionalnim poslovima nalaze malo zadovoljstva posle petnaest ili dvadeset godina rada. Takvi poslovi, zbog strogog radnog vremena, politikanstva u kompaniji, pedesetočasovne radne nedelje zarad eventualnog unapređenja i kasnije zbog mlađih šefova i njihovih nemogućih zahteva, ne samo da su zamorni već su nespojivi sa onakvim porodičnim životom kakav žene žele.

Rečima Stivena Noka, sociologa koji je radio na studiji: „Žene žele jednaka prava. To nije uvek isto što i jednakost.“

Zašto nas muškarci ne razumeju

Mnogi muškarci sa kojima sam razgovarala kažu da ovo mnogo utiče na romantične odnose između muškaraca i žena.

„Imam ćerku i drago mi je što odrasta u vreme kada žena može da se kandiduje za predsednika“, ispričao mi je Erik, koji ima trideset osam godina i oženjen je poslednjih sedam. „Ali pre nego što sam se oženio, dok sam se još uvek zabavljao sa devojkama, većina žena je želela da može da se kandiduje za predsednika dok, zapravo, nije želela taj posao. Želele su samo mogućnost za to. Sada, kada muškarci kažu: ’Odlično, slobodno radi’, naše žene nam kažu da žele da rade samo pola radnog vremena ili manje. Naše supruge od nas očekuju da radimo koliko i one, oko dece i veša, ali ne žele da jednako finansijski doprinose u kući. Tako da, iako u potpunosti podržavam feminizam, uglavnom me veoma zbunjuje.“

Moj prijatelj, tridesetogodišnji advokat Pol, rekao mi je da mu, iako bi se zabavljao samo sa inteligentnom ženom, nije bitno čime se bavi, niti koliko je u tome uspešna.

„Pojedine moje neudate prijateljice nikako ne mogu da shvate zašto ih muškarci ne doživljavaju kao neverovatne prilike, budući da su postale partneri u advokatskim kancelarijama u kojima rade ili zato što mnogo zarađuju u svom privatnom poslu, objašnjava Pol. „Ali ako ćemo pošteno, poenta profesionalnog uspeha za žene je lično ispunjenje i mogućnost da se samostalno izdržavaju, a ne da privlače muškarce jer oni znaju da ne mogu da računaju na ženu i njenu zaradu za obezbeđivanje većeg dela kućnih troškova. Važnije nam je, dakle, kakav bi partner ta žena bila. Da li nam je lepo sa njom? Koliko je zanimljiva? Da li bi bila dobar roditelj?“

Pol je oklevao da sa mnom podeli i ostale misli, ali je na kraju dodao: „Nikada ne bih jurio ženu samo zato što je veoma uspešna, ali zato znam mnoge žene kojima je dovoljno da muškarac bude uspešan i bogat da bi mislile da je zgodan, dok im to ne smeta da sebe i dalje smatraju feministkinjama.“

Polov kolega Brandon ima trideset tri godine i nije oženjen. Rekao mi je da žene u njegovoj advokatskoj kancelariji misle da je muškarcima lako zato što im ne otkucava biološki sat. Iako je to tačno, dodao je, stoji i da, kada njegovi prijatelji i on požele da se ožene, žene imaju nedostižno visoke standarde.

„Nije dovoljno da budeš na istom nivou sa ženom, moraš da budeš makar za nijansu uspešniji od nje“, rekao je. „To isključuje većinu njihovih kolega i, uopšte, većinu muškaraca. A onda, čak i ako jesi malo uspešniji, na primer na višoj si poziciji u kancelariji od nje, moraš da budeš dovoljno visok, dovoljno duhovit itd., samo da bi bio dostojan prvog izlaska.“

Pol, koji je visok metar i sedamdeset i počela je da mu opada kosa, podelio je sa mnom da su mu drugarice, dok je bio u vezi sa prodavačicom obuće koju je upoznao dok je kupovao cipele, prebacivale da advokati izbegavaju veze sa sebi jednakim ženama.

Pol kaže da to jednostavno nije tačno. „Bio sam sa njom iz dva razloga: prvo, stvarno mi se sviđala. I drugo, ona je zaista želela da bude sa mnom! Žene pričaju kako ravnopravni muškarci nisu za njih zainteresovani iako je, u stvari, obrnuto. Misle da su emancipovane ili šta god. Meni deluju kao snobovi. A ne mislim ni da su posebno srećne.“

Emancipovana ili usamljena?

Pol je verovatno u pravu. Dok sam odrastala, mislila sam da feminizam podrazumeva ovakvu vrstu emancipacije: ne samo da bi trebalo da budemo snažne i nezavisne nego i zbog toga treba da budemo srećne. Trebalo bi da budemo usredsređene na sopstveni život, a ako partner iskrsne, on je samo šlag na torti. Ne možemo da budemo srećne u vezi ukoliko pre toga ne naučimo da budemo srećne same.

Dugo sam podražavala ove stavove, ali duboko u sebi nisam želela da učim da budem srećna sama. Bez obzira na to koliko je moj život bio ispunjen (karijerom i dobrim drugaricama, a kasnije divnim detetom, karijerom i dobrim drugaricama), uvek sam želela da kroz život idem sa partnerom. Iako nisam bila neko ko seče i čuva slike venčanice iz novina i mašta o najsitnijim detaljima svog venčanja, uzimala sam zdravo za gotovo da će ga biti. Nisam ni pomišljala da iz mog života mogu da izostanu muž, deca i ljuljaška u dvorištu. Svakako nisam želela da kao samohrana majka probijam led na tom polju. Samo sam želela dete dok za to ne bude prekasno.

Pojedinim ljudima je činjenica da sam u četrdesetoj godini u jednom članku u časopisu Atlantik obelodanila da čeznem za konvencionalnom porodicom sa nekim dovoljno dobrim muškarcem bila dovoljna da me svrstaju u kategoriju žena koje to žele previše. Nisam ništa manje, sudeći po pojedinim čitateljkama, od bruke za celokupan ženski pokret.

Evo šta su neke od njih rekle:

„Kako možeš da budeš toliko očajna?“

„Tužno je što ti sin nije dovoljan.“

„Gadi mi se tvoja potreba za muškarcem.“

„Baš si tragična.“

„Gde ti je samopoštovanje?“

„Zavisna si od muškaraca kao narkomanka.“

„Bilo mi te je žao zbog prevelike želje za razmnožavanjem. Sada mi te je žao zbog te neverovatne želje da se udaš.“

„Zar ne misliš da bi trebalo da budeš malo zadovoljnija sama sobom pre nego što počneš da tražiš partnera?“

„Ako bi počela drugačije da posmatraš svet i prestala da budeš toliko zahtevna, možda bi upoznala pravu osobu.“

„Ako moja ćerka bude želela muškarca upola manje od tebe kada odraste, znaću da sam je pogrešno vaspitala.“

Nekako je u vreme nakon Džejn Ostin (Jane Austen) postalo sramno da žena prizna da je usamljena i da želi da bude deo tradicionalne porodice. Kakva to obrazovana i sofisticirana savremena žena sa aktivnim društvenim životom uopšte ima vremena da bude usamljena?

Usamljena si? Živi malo! Juri unapređenje! Nađi hobi! Idi kod frizera! Pokaži im, devojko!

Sećam se da sam jednog jutra u jednoj televizijskoj emisiji gledala grupu žena koje su diskutovale kako bi radije bile same nego sa gospodinom Dovoljno Dobrim. Stvarno? Više bi volele da imaju po četrdeset godina i da sede u kafiću sa drugaricama koje preko njihovih ramena gledaju u vrata i čekaju da se pojavi gospodin Pravi? Nijedna od žena u emisiji nije bila lepa kao filmska zvezda, što je činjenica koja nimalo nije poljuljala njihovo uverenje da će uprkos svemu dočekati Princa na belom konju. Jedna od njih je čak rekla da bi radije bila sama zato što se nikada ne zna kada će da naiđe prava ljubav, možda tek u staračkom domu. U staračkom domu! Da li bi ona stvarno htela da bude sama do osamdesete? Čak i ako bi, zar joj nije jasno da bi konkurencija oko jedinog neoženjenog muškarca među svim penzionerima (koji verovatno ima Alchajmerovu bolest) bila veća nego što je sada?

Dvadesetdevetogodišnja koleginica Hali rekla mi je da, iako bi želela da ima životnog partnera, ne želi ni zbog koga da se promeni. Pa ipak, da li je to emancipacija ili nedostatak fleksibilnosti. Zar promena nije sastavni deo kompromisa i zrele veze? Da li smo zbog „ženske moći“ postale egocentrične, loše partnerke?

Verovatno nije slučajnost to što su mnoge žene nakon što su zauzele stav „nije mi potreban muškarac“ uglavnom bez njih i završile. U časopisu Tajm 2007. godine objavljen je članak pod naslovom „Ko još želi muža“ (hm, ja), u kome je citirana Sara Džesika Parker, junakinja serije Seks i grad, koja kaže da, budući da žene više ne moraju da se oslanjaju na muškarce radi finansijske potpore, „moje drugarice tragaju za vezom koja je zadovoljavajuća, inspirativna i zabavna koliko i veza sa drugaricama“.

Kakva glupa ideja! Iako volim svoje drugarice, ne bih volela sa njima da budem u braku. Ne verujem da bi bilo koja žena to stvarno želela. Uzmite u obzir još i njihove emocionalne potrebe, ćefove i promene raspoloženja, pa zamislite samo koliko bi „zadovoljavajuće, inspirativno i zabavno“ bilo živeti sa njima, stalno, zauvek. Vaša drugarica je možda spremna da sluša o svim sitnicama vašeg dana dok ne padne u nesvest, ali da li je ona zaista osoba sa kojom želite da podižete decu i vodite domaćinstvo?

U istom članku časopisa Tajm, jedna tridesetdvogodišnja žena, medijski producent, objasnila je da je raskinula sa momkom, bankarom, zato što je mislila da će, iako ga „potpuno obožava“, život sa njim „biti previše ograničen“. Nije bila srećna zato što je mislila da neće moći da „obuzda svoj duh“. A ipak ga je „obožavala“ dovoljno da sa njim provede sedam godina. Šta li će da misli za deset godina kada se osvrne na ovu svoju odluku?

Možda bi trebalo da pročita isti članak u kome je četrdesetdevetogodišnja neudata žena rekla: „Bilo je davno trenutaka kada mi je muškaraca bilo preko glave. Mislim da prema nekima od njih nisam bila baš fina. Sada svako malo pomislim da me bog kažnjava. Tada se osvrnem i pomislim da bih volela da sam drugačije odlučila.“

U članku je takođe citirana i žena koja kaže da sa lakoćom može da zadovolji svoje seksualne potrebe i bez braka. Pa šta? Po anketi koju je sproveo CNN, i koja je citirana u časopisu Tajm, u ovom članku samo četiri posto žena želi da se uda zbog seksa, dok čak sedamdeset pet posto brak želi zbog zajedništva. Da li i tu potrebu može sa lakoćom da svakodnevno zadovoljava van braka do kraja života?

Čaj za jednu

Iako možda ne želimo da priznamo, neudate žene su uglavnom usamljene, pogotovo od srednjih tridesetih pa nadalje, kada mnoge naše prijateljice postaju zauzete sopstvenim porodicama. Nije reč o tome da se žene ne osećaju potpunim bez muškaraca, već o tome da, ako nijedan čovek nije ostrvo, isto valjda važi i za ženu. Koliko sam samo bila usamljena pre nego što sam rodila sina, kada bih se svakog jutra budila u praznoj kući, čitala novine sama, sama prala sudove.

Koliko je samo bilo iscrpljujuće komentarisanje izlazaka svake nedelje, uveravanje prijateljice kako joj ništa ne fali, već da je momak loš, samo da bi mi ona kao papagaj ponovila iste te reči naredne nedelje nakon mog neuspešnog izlaska sa nekim. Koliko je bilo razočaravajuće to što uludo trošim svoje dragocene dane na niz privremenih susreta umesto da gradim čitav život zajedničkih iskustava sa jednom posvećenom osobom. Koliko sam još dugo mogla da provodim vreme analizirajući SMS-ove ili mejlove, provodeći sate u razgovorima o muškarcima koji nikoga više neće zanimati za tri dana, nedelje ili meseca, samo da bi na njihovo mesto došao neko drugi, zatim treći, pa sledeći, unedogled.

Koliko je bila sumorna selidba u novi stan u kome živim sama, kupovina namirnica samo za sebe, nedostatak osobe sa kojom bih razgovarala u onim intimnim trenucima pred spavanje, izuzev prijateljica sa kojima sam pričala telefonom, pa o čemu drugom nego o muškarcima! Bilo je neverovatno dosadno. Žene često odbacuju muškarce zato što su „previše dosadni“, međutim, ništa ne može da se uporedi sa neprekidnim vrzinim kolom samotnog života.

Dete menja stvari. Nikada nisam sama. Zapravo, očajno mi nedostaje malo vremena za sebe. Ali čežnja za partnerom i dalje postoji. Moja odluka da rodim dete nije imala nikakve veze sa željom da odagnam usamljenost, već sa nadom da ću pronaći onog Pravog, neopterećena pritiskom koji izaziva otkucavanje biološkog sata. Iako sam bila svesna da dete ne predstavlja neki univerzalni lek za nedostatak partnera, iskreno sam verovala, preterano naivno, da ću moći jednostavno da obrnem redosled: prvo dete, pa onda srodna duša. Iako je pronalaženje Pravog muškarca neverovatno teško i pre rađanja deteta, nisam predvidela da ću, nakon što postanem samohrana majka, ne samo da ostarim otprilike deset godina u prvih deset meseci, nego i da jedva da postoji šansa da će, budući da nemam vremena da se istuširam, jedem, redovno uriniram ili da bilo gde izađem iz kuće osim na posao, gde provodim svaki trenutak u kome je dete u jaslicama, bilo koji muškarac, a nekmoli onaj Pravi, da pokuca na vrata i pridruži se svemu ovome.

A onda se postavlja i pitanje gde uopšte samohrane majke mogu da sretnu neoženjene muškarce. Sigurno ne na dečjim rođendanima ili u prodavnicama za bebe, a retki muškarci koji mogu da se vide u ostalim prodavnicama nisu zainteresovani za samohrane majke koje pevaju „Ringe, ringe Raja“, trudeći se da animiraju bebu u kolicima. (Da je situacija obrnuta, naravno, žene bi se uveliko nabacivale samohranom tati.)

Usamljenost koju sam osećala nakon što sam dobila dete nije bila ništa manja, već samo drugačija i možda složenija. Ujedno je bila i usamljenost neudate žene i usamljenost usled nedostatka osobe kojoj je podjednako stalo do mog sina kao i meni, sa kojom bih mogla da razgovaram o dragocenim trenucima njegovog života.

Ljudima je, međutim, neprijatno kada se o ovome priča. Jedna samohrana majka koja se, kao i ja, nikada nije udala, napisala mi je u mejlu da su joj samohrane majke sa sajta za podršku sa kojima je podelila svoja osećanja usamljenosti odgovarale da prestane da se samosažaljeva i da „živi malo“. Jedna žena joj je čak predložila, ako je već toliko nesrećna zato što je samohrana majka, da dâ dete na usvajanje.

„Osudile su me zato što sam rekla da sam ponekad usamljena“, pisala mi je ova samohrana mama. „Ali ovoj drugoj ženi niko nije ni reč rekao kada mi je rekla da dam dete na usvajanje!“

Šta je to u vezi sa usamljenošću i željom za povezivanjem što je toliko teško prihvatiti? Zar nešto zaista nedostaje našem samopoštovanju ili vrednostima ako želimo nekoga sa kim možemo da delimo bukvalnu i metaforičku vožnju? Veoma smo zabrinute da ne pristanemo da budemo sa nekim ko nije „dovoljno dobar“, a onda ipak nesrećno pristajemo na usamljenički život u svojim samačkim stanovima, uz brzu hranu ispred TV ekrana, nadajući se da će se ipak pojaviti muškarac uz koga ćemo moći da se „skrasimo“.

Kada sam nekoliko žena pitala šta „feminizam“ znači, dobila sam mnogo različitih odgovora koji su se svodili na to da žene treba da imaju jednake mogućnosti kao muškarci. Međutim, što smo više razgovarale, postajalo je očiglednije da su naše potrebe različite i da možda, u stvari, ne želimo iste stvari. A kada je reč o potrazi za partnerom, nemamo iste mogućnosti kao muškarci naročito kako starimo.

Iako sada možda deluje naivno, mislila sam da mogu jednostavno da rodim dete, napravim pauzu u izlascima sa muškarcima na godinu ili dve, a onda da nastavim tamo gde sam stala. Mislila sam da to znači „jednakost“ i „imati sve“.

Onda kada sam bila spremna da ponovo upoznajem muškarce, otišla sam jednog četvrtka uveče na događaj brzog upoznavanja. Tada sam imala više od četrdeset godina i sve se promenilo.

Ispričaću vam šta se desilo te večeri…

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.