Iskustva koja steknemo u najranijem detinjstvu, počev od samog rođenja, imaju ogroman uticaj na to kako ćemo funkcionisati u odraslom periodu.

Tokom prvih godina, koje predstavljaju takozvani formativni period ličnosti, formira se limbički mozak deteta koji je zadužen za upravljanje emocijama ne samo tokom detinjstva već tokom celog života.

Dobro je poznato da uzroci, ako ne svih, onda barem velike većine naših problema, leže u odnosima koje smo imali sa roditeljima.

Renomirane naučne institucije danas dokazuju da iskustva koja smo imali tokom prvih nekoliko godina u velikoj meri oblikuju naše funkcionisanje u odraslom dobu –  naše socijalne, pre svega, partnerske odnose, našu sposobnost samoregulacije emocija, ali i sveukupno psihičko i fizičko zdravlje.

Tomislav Kuljiš, terapeut i osnivač centra Prirodno roditeljstvo, kreirao je program Roditeljsvo i rani razvoj, koji ima za cilj da upozna roditelje sa detetovim primarnim potrebama čijim zadovoljavanjem tokom različitih razvojnih faza podržavamo detetov prirodan razvoj i pomažemo mu da izraste u svesnu i srećnu osobu, sposobnu da realizuje svoje potncijale i formira ispunjavajuće odnose sa drugima.

„U prvoj godini, počev od prvih dana našeg života, formiraju se naši podsvesni obrasci ponašanja. Oni se pohranjuju u našu implicitnu memoriju koje se ne sećamo, ali koja zauvek ostaje zapisana u našoj podsvesti.

Već tada se stvara ono što zovemo unutrašnji radni modeli koji predstavljaju programe, tj. obrasce funkcionisanja koji praktično upravljaju našim socijalnim, a najviše partnerskim odnosima. Unutrašnje radne modele čine emocije, nesvesna uverenja, strategije, očekivanja i interpretacija informacija iz spoljnog sveta.“ – objašnjava Tomislav.

Kao što su za telo od primarnog značaja vitamini, minerali, proteini, odnosno, sve ono što gradi telo, tako su za detetov neurološki sistem, pa samim tim i pravilan razvoj, od suštinskog značaja ona stanja koja mu omogućavaju da se pravilno razvija.

Za dete su to stanja sigurnosti, povezanosti – pre svega sa mamom, poverenja, prisutnosti (ovde se ne misli na fizičku prisutnost, već na to da mama bude u aktivnoj komunikaciji sa detetom dok provode vreme zajedno, da je psihički i emocionalno tu uz dete).

Međutim, ukoliko primenjujemo i dalje najzastupljeniji bihejvioralni pristup vaspitavanja dece, koji podrazumeva česte nagrade i kazne, ucenjivanje i uslovljavanje – čime pokušavamo da naučimo dete lepom ponašanju, ono u sebi ne može da razvije stanje prepuštenosti i osećaj sigurnosti u odnosu sa nama. Sa takvim roditeljem se dete oseća kao da mora da zasluži bliskost i u njemu se začinje osećaj da nije dovoljno dobro. Nažalost, ukoliko na vreme ne počnemo da menjamo svoj odnos sa detetom, takva slika o sebi može da ga prati kroz ceo život.

Zato je važno da na vreme saznamo šta je ono što je detetu od nas potrebno i da mu to pružimo, što nikako ne podrazumeva da je detetu sve dozvoljeno.

Dete mora da nauči da prihvati da nešto što želi neće moći da bude ostvareno, da nauči da odustane od nekih stvari i što je najvažnije da se nosi sa frustracijom. Zato je izuzetno važno da roditelj detetu postavlja jasne i čvrste granice.

Tomisav Kuljiš dalje objašnjava da je pri postavljanju granica i generalno za podizanje dece u obzir potrebno uzeti razne faktore.

„Pre svega, treba da vidimo kog je uzrasta dete, jer se različito postavlja u odnosu na dete koje ima godinu, dve ili tri. Drugo, treba da znamo koliko je dete temperamentno ili senzibilno, zatim da li je dete u fazi ponovnog približavanja kada emocionalno regresira oko treće godine ili je u takozvanoj fazi kontra volje koju zovemo još i faza neću.

Dakle, ovde nema univerzalnog pravila, jer sve zavisi od specifičnosti deteta.

Četvrti važan momenat je sam roditelj, jer nije stvar u tome šta treba da se radi, nego da li roditelj veruje u to što govori.

Roditelj, pre svega, mora da ima sebe, mora da ima stav. Nije bitno ono što će roditelj da kaže, nego kako to kaže, jer dete ne reaguje na reč, već na energiju.

U našem programu imamo 50 sati predavanja u okviru kojih se bavimo svim pojedinostima koje odgovaraju na sve roditeljske nedoumice.“

Nameće se pitanje koliko sam roditelj ima kapaciteta da se postavi na ovaj način, jer uprkos želji da reaguju onako kako je najbolje za dete, roditelji često izgube živce, izderu se, udare dete, a posle se kaju. „Tu započinje i drugi deo našeg programa koji se odnosi na lični razvoj kojim na dubokom nivou rešavamo ovu problematiku lošeg funkcionisanja i ličnih roditeljskih rana kojih se oni po pravilu ne sećaju, ali se kroz radionice i terapiju, kroz rad zaceljuju. Kroz taj program se ljudi bukvalno transformišu i postaju ono što bi bili da nije bilo povređivanja u ranom periodu. Drugim rečima taj program možemo da nazovemo i dovršavanjem razvoja, a realizujemo ga kroz dubinski rad na sebi.“

***

Autorka teksta: Manja Mitić