Jedan od najvećih kompozitora, Johan Sebastijan Bah, smatrao je da je cilj muzike da se dodirnu srca.

Biti učitelj onima koji će svojim izvođenjem muzike dodirnuti nečije srce nije mali zadatak, a to je ono što već preko trideset godina posvećeno radi novosadska profesorka klavira Tatjana Guberina. Ljubav prema raskoši muzike prenela joj je Lidija Gvozdanović, jedna iz plejade sjajnih muzičkih pedagoga škole „Isidor Bajić“ u Novom Sadu. Upravo u toj školi gde je naučila note i postizala uspehe na takmičenjima, Tatjana danas svoju ljubav prema muzici prenosi deci.

Foto Jens Thekkeveettil

– Najveći uspeh za mene je kada deca s kojom radim vole muziku i njome nastavljaju da se bave i kada završe školovanje u muzičkoj školi. Zaista mi je najvažnije da razvijem ljubav prema muzici, a kada su posvećena, kada puno radimo, onda dolaze i neka priznanja. Moji učenici su učestvovali na mnogobrojnim domaćim i međunarodnim takmičenjima i osvajali dosta nagrada. Jedan od skorijih uspeha je na međunarodnom takmičenju mladih pijanista u Rimu, gde je Dragana Knežević osvojila prvu nagradu. Ona je sada student na Muzičkoj akademiji, kaže Tatjana Guberina, u razgovoru sa Marinom Jablanov za Dnevnik.

Da bismo se bavili muzikom potrebno je imati sluha. Kako se ustanovljava da neko ima sluha, koji su kriterijumi?

– To je vrlo osetljiva tema. Na prijemu u muzičkoj školi profesori imaju 5 minuta da utvrde da li dete ima sluha. Dete otpeva pesmicu, otapše ritam, ponovi kratku melodiju. Ima puno dece koja imaju odličan sluh, ali ne znaju da pevaju. To je bio moj slučaj kada sam bila na prijemnom za nižu muzičku školu – ja jednostavno nisam znala da pevam, a evo celog života se bavim muzikom!

Kada je pravo vreme da dete krene da se bavi muzikom?

– Tu nema jedinstvenih stavova. Imamo primer dece u istočnoj Aziji koja već sa 5 godina sviraju fantastično. No to nije model koji može da se preslika kod nas… Na kraju sve se svede na isto, kada se ima 18 do 20 godina– i za one koji su krenuli sa 9 i za one koji su krenuli sa 3 godine, jer starija deca brže i lakše uče nego mala. Moje iskustvo sa decom od 6 do 7 godina je veoma dobro. Da bi se bavilo muzikom dete ne mora da zna da čita i piše. Ono pamti note kao sliku i bez problema čita notni tekst.

Naučnici su utvrdili da su deca koja počnu u ranim godinama da sviraju inteligentnija od svojih vršnjaka koji se ne bave muzikom.

– To mi muzički pedagozi znamo iz iskustva. Sviranje instrumenta razvija finu motoriku, što ima za posledicu spajanja i stvaranja novih sinapsi u mozgu. Potom širi se vidno polje, povećava se moć opažanja, razvija kreativnost ali i logika koja je jako bitna za razvoj inteligencije. Da bi se razumela troglasna, četvoroglasna, petoglasna kompozicija nije dovoljna samo muzikalnost. Zašto najinteligentnija deca najviše vole da sviraju Baha – zato što je to enigma koju oni moraju da reše!

Pri sviranju instrumenta svaka ruka ima svoj zadatak. Da li to deca lako savladaju?

– Već u prvom polugodištu mi decu učimo da razviju samostalnosti ruku, tj. da svaka ruka svira nezavisno od one druge, a to nije lak zadatak, jer to mora da bude svesna radnja. Deca treba da povežu da jedna ruka svira legato (povezane tonove), a druga ruka svira non legato, ne dižu se obe ruke u isto vreme, fraza ne počinje u isto vreme za levu i desnu ruku, zato se mi profesori tu prilično zadržavamo da bi deca to savladala. S druge strane na taj način se podjednako razvijaju obe hemisfere mozga, jer desna polovina mozga je zadužena za levu stranu, a leva za desnu stranu tela.

Da li to znači da je za sviranje instrumenta veoma važna koordinacija?

– Naravno, mada se i ona razvija. Postoje i instrumenti kao što je klavir koji osim klavijature ima još i pedale tako da se nezavisno od ruku ukuljučuje i rad nogu. Sve to treba sinhronizovati i zato se i razvija inteligencija. S godinama se ti zahtevi povećavaju, samim tim se dečiji mozak više napreže, više koristi, više radi i normalno da se više i razvija.

Koje su osobine potrebne da bi se postalo vrhunski izvođač?

– Osim muzikalnosti i talenta, dobre koordinacije, dete mora da ima i visoku inteligenciju. Verujte mi, muzikalnost nije dovoljna. Mora da se poseduje i dobra memorija da se sav taj silni muzički tekst savlada, zapamti, shvati i osmisli! Važno je i samopouzdanje, da se na bini kroz muziku izražava i otvara, a ne da se plaši i povlači.

Da li je i obrazovanje važno?

– Osim odlazaka na koncerte i slušanja muzike, jer muzika se uči i slušanjem, i te kako je važno široko opšte obrazovanje. Da bi dete stasalo u pravog umetnika nije dovoljna samo istrajnost i posvećenost, važno je da puno čita, da odlazi na izložbe, u pozorište, da puno putuje – to je ono što obogaćuje ličnost i čini jednog umetnika jedinstvenim. Samo bogata ličnost može svojim izvođenjem da donese svu slojevitost i raskoš muzike drugima. U tome je čarolija. Neće 20 sati svakodnevnog vežbanja od nekog stvoriti umetnika, nego konstantan rad na sebi, stalno širenje vidika.

Kako pomažete deci da savladaju tremu na javnom nastupu?

– Svi koji javno nastupaju imaju tremu, jedina je razlika u tome da li je trema pozitivna, pa podstiče da se mobilišu svi resursi i da najbolje od sebe, ili je ona blokirajuća pa se osoba parališe. Samo ozbiljan rad daje sigurnost, da trema ne savlada. Nešto na brzinu naučeno uz sav talenat neće dati rezultat koji se očekuje. Važno je i ne opterećivati dete da sve mora da bude savršeno i bez greške. Potom i puno malih nastupa pred koncert ili takmičenje. Kao pedagog moram da procenim koliko je dete stabilno, jer nestabilnoj deci svaki javni nastup je trauma, a zašto bih ih dodatno traumirala?

Vi ste pedagog koji drži ne samo individualnu nastavu, nego radite i s grupom. Da li biste nam rekli nešto i o tom iskustvu?

– To su časovi s decom koja započinju druženje s muzikom. Najvažnije mi je da prvi dodir s instrumentom bude u nekom prijatnom okruženju, a to su deci njihovi drugari. Zatim da to ne doživljavaju kao čas, već kao naše zajedničko bavljenje. Grupe su do četvoro učenika i primetno je da se svi jako trude, jer ne žele da budu gori od drugih. Vlada jedna lepa takmičarska atmosfera, gde jedni druge i podstiču i podržavaju da budu bolji. Rad u grupi je naravno sporiji nego kada je individualan pristup, ali nekoj deci takav tempo sasvim odgovara. Najbitnije je da se deci ne ubije ta radost druženja s instrumentom i uživanje u muzici.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.