“Čovek ima tri dimenzije: visinu, širinu i dužinu. Umro pred sam kraj svog života! Smrt je prelazna bolest!”
– Maratonci trče počasni krug
Krajnje je vreme da razbijemo neke tabue i otvoreno popričamo na temu smrti i straha od smrti ma kako da nas ta tema plaši. Današnja dostignuća nauke nas uče da posmatramo i nevidljivi svet takođe kao stvaran a ne samo da smatramo stvarnim ono što vidimo sa pozicije svog fizičkog tela. Više puta smo morali da promenimo svoja uverenja i sisteme vrednosti da usvojimo naučna čuda kao što su da čovek hoda po Mesecu i spektakularna istraživanja svemira. Slično, prilagođavanja su se morala napraviti kad se radi o psihičkim fenomenima.
Ljudsko biće se sastoji od tela, duše i duha. Oni koji se poistovećuju samo svojim fizičkim telom mogu imati jak strah od smrti i nepotrebno patiti zbog njenog približavanja.
Kad bi sagledali sebe iz šire perspektive dobili bi priliku da žive spokojnije i da nađu nadu i utehu kad bližnji pređu na “onaj” svet jer bi sa izvesnošću znali da njihovi bližnji žive u drugoj dimenziji, da se odnos sa njima ne prekida nego menja oblik i da je smrt iluzija.
Energija je večna i ne umire nego samo prelazi iz jednog oblika u drugi. Oni koji su prošli kroz kliničku smrt tvrde da smrt ne boli jer duša na vreme napusti fizičko telo i ne doživljava bol nego sa strane posmatra ono što joj se događa.
Artur Findli u svom delu “On the Edge of the Etheric”, objasnio je da smo mi eterička bića obučena u fizičko telo i da je smrt samo odvajanje ovog eteričkog tela od fizičkog pokrivača.
Eteričko telo je duplikat fizičkog tela i dao je sledeći primer: “Recimo da sedimo u crkvi u tami i to je crkva u kojoj ranije nismo bili. Možemo videti razna svetla kako se kreću u bezbroj različitih pravaca i svako bi mogao reći da su jedine stvarne stvari u crkvi ta svetla koja smo videli da se kreću. To je naša pozicija u univerzumu danas. Ova svetla predstavljaju zvezde, materijalni univerzum, ali kada se crkva okupa sunčevom svetlošću, svetla koja smo videli postaju nevidljiva na dnevnoj svetlosti što nam otkriva potpuno drugačiji aspekt.
Kada sedimo u tami i posmatramo tačke svetla koje se kreću, to je isto kao da posmatramo univerzum svojim materijalnim očima. Kada sedimo u tami, mislimo da je to sve što postoji u crkvi i da nije moguće da ima ičeg više, ali kad se pojavi dnevno svetlo vidimo i prozore, zidove, kupole, slike i to je potpuno drugačiji pogled na stvar. Kad bi dvoje ljudi zapisali šta su videli, jedan tokom perioda tame- a drugi na dnevnoj svetlosti, oboje bi dali apsolutno različiti opis a ipak bi to bila ista crkva i sve bi bilo na istom mestu. Mi, u našim fizičkim telima, posmatramo univerzum sa tačke gledišta ljudi u crkvi tokom perioda tame. Kada umremo i odbacimo svoje fizičko telo, posmatramo univerzum sa tačke gledišta ljudi koji sede u crkvi na dnevnom svetlu.”
Iskustva bliske smrti su univerzalni fenomen o kojima se vekovima izveštava i koja su jedan od načina da zavirimo u “onostrano”.
Iskustvo bliske smrti se definiše kao događaj u kom je pojedinac mogao lako umreti ili biti ubijen ili se možda već smatra klinički mrtvim, ali ipak preživi i nastavlja svoj fizički život. Postoje crteži u pećinama u Francuskoj i Španiji koji opisuju scene zagrobnog života. Istorijske ličnosti kao što su Karl Jung, Tomas Edison i Ernest Hemingvej takođe izveštavaju o svojim iskustvima bliske smrti. Dr Karl Jung, švajcarski psihijatar, doživeo je fenomen bliske smrti kad je 1944. imao srčani udar. Priča da mu se činilo da iz daljine posmatra planetu Zemlju okupanu plavom svetlošću. Video je duboko plavo more i kontinente, kao i Himalaje. Pogled na Zemlju sa ove visine je bio najveličanstvenija stvar koju je ikada video.
Istraživanja su pokazala da se ova iskustva događaju podjednako religioznima kao i agnosticima ili ateistima. Iskustva bliske smrti nemaju nikakve veze sa nečijim godištem, polom, bračnim stanjem, rasom, religioznim i/ili duhovnim uverenjima, društvenom klasom, nivoom obrazovanja, prihodima, učestalošću odlaska u crkvu, veličinom domaćinstva ili mestom stanovanja. Prema Gallup anketi iz 1991. svaki dvadeseti Amerikanac je imao iskustvo bliske smrti. Lekar Elizabet Kibler-Ros je godinama radila sa ljudima na samrti i postala potpuno uverena u život nakon smrti na osnovu podataka koje je prikupila u svoje četiri knjige.
Istraživači su ovako opisali iskustvo bliske smrti: tokom iskustva bliske smrti osoba ima osećaj da je umrla i iznenađenje zbog toga a ipak ostati smirena i nema osećanja bola.
Zatim dolazi do vantelesnog iskustva, opažanje odvajanja od fizičkog tela i udaljavanje od tela. Neki dožive prolazak kroz tunel i odlazak ka svetlosti. Zatim sreću svoje preminule bližnje. Pojavljuje se svetlosno biće koje zrači bezuslovnu ljubav. Onda osoba posmatra pregled svog života. Osoba se obično nerado vraća svom prethodnom životu. Preživeli tvrde da se osećaju bliži Bogu nakon svog iskustva bliske smrti, manje se bave organizovanom religijom i formalnim ritualima, izražavaju osećaj verske tolerancije i religioznog univerzalizma. Efekat ovog duhovnog buđenja na tu osobu je pozitivniji odnos prema životu, nedostatak straha od smrti i osećaj služenja drugima.
Deca koja su imala ova iskustva su opisala slične doživljaje kao i odrasli iako nisu imala vremena da steknu društveno-religiozna uverenja vezana za smrt ili da razviju strah od smrti.
Deca koja su imala ova iskustva su opisala slične doživljaje kao i odrasli iako nisu imala vremena da steknu društveno-religiozna uverenja vezana za smrt ili da razviju strah od smrti.Deca govore o prolasku kroz tunel i susretu sa duhovnim bićima i preminulim rođacima za koje dete nije znalo pre svoje smrti. Ova deca rastu sa osećanjem svrhe i usmerenja u životu i nemaju strah od smrti ni kao odrasli. Dr Melvin Morse, pedijatar koji je proučavao slučajeve dece na samrti, došao je do zaključka da postoji dokaz da neki aspekt ljudske svesti preživljava nakon smrti. S njim su se složili i drugi istraživači, među kojima je i fizičar Michael Schroter-Kunhardt koji je tvrdio da paranormalne sposobnosti osobe na samrti sugerišu postojanje večne duše koja transcendira prostor i vreme.
Astrofizičar Michael Scott sa edinburškog univerziteta kaže da je napredak kvantne fizike stvorio opis stvarnosti koji dopušta postojanje paralelnih univerzuma.
Profesor Fred Alan Wold se slaže sa ovim tvrdnjama u svojoj knjizi “Mind and the New Physics” i navodi da su u svakom od ovih univerzuma, vi, ja i svi ostali koji žive, koji su živeli i koji će živeti i koji su ikad živeli su živi! Dokazi brojnih naučnika pokazuju da onostrani život postoji, ali nema nijednog naučnika koji je dokazao ili empirijski tvrdio da onostrani život ne postoji ili da ne može da postoji.
Oni koji su koji su doživeli iskustvo kliničke smrti kažu da su se tamo osećali više živim nego što su bili tokom života u fizičkom telu. Viola Horton kaže da je tokom svog “onostranog” iskustva uživala u novom osećaju slobode praćenog uzbudljivim otkrićem da je u stanju da putuje gde god je misli odvedu. Najdoslednija od svih poruka koju ljudi donose sa svojih putovanja na “onaj” svet je želja da čovečanstvo nauči kako da voli.
Kad su ih pitali šta je najvažnija lekcija koju su naučili, odgovor bi bio: “kako da volim druge, kako da oprostim i stavim sebe na tuđe mesto da ih razumem, kako da volim sebe. “
Anita Moordjani, u svojoj knjizi “Dying to be me”, opisuje kako je upala u komu u završnoj fazi raka, kaže da je videla istovremeno i svog brata u avionu koji je išao ka njoj da je poseti u bolnici, kao i da je u komi čula razgovor lekara, bolničara i znala šta rade sa fizičkim telom, znala je šta se događa i sa drugim članovima porodice u to vreme.
Bila je u stanju ljubavi, u formi energije i sveprisutna. Stopila se sa Izvorom-Bogom i mogla je sve istovremeno da vidi. Ona tvrdi da se prošli, sadašnji, budući životi događaju istovremeno a ne linearno i da nema osude na “onom” svetu. Samo mi sami sebi sudimo zbog svojih grešaka, a Bog je ljubav i on ne sudi ljudima. On im pruža priliku da kroz kontraste, problematične situacije, prebrode iskušenja i uđu u dublje stanje ljubavi prema sebi i prema drugima. Praštanje je najveći dar koji možemo pružiti i sebi i drugima. Nakon susreta sa dušom oca odlučila je da se vrati i probudila se iz kome. Iznenađenim bolničarima rekla šta je sve čula i videla, u roku od dve nedelje potpuno ozdravila od raka.
Uvaženi naučnici koji su apsolutno uvereni u činjenicu da oni koji su nekad živeli na Zemlji mogu da komuniciraju sa nama i to i čine i koji su nakon istraživanja prihvatili mogućnost zagrobnog života: William Barrett, Oliver Lodge, William Crookes, Alfred Wallace, Arthur Conan Doyle, Phillip Lodge, Arthur Findlay, Camille Flammarion, dr Baraduc, profesor Richet, profesor Albert Ajnštajn, Marconi, F.W. Myers, profesor William James, dr Carrington.
Paramahansa Yogananda (“Karma and Reincarnation”) kaže da je “smrt iskustvo mira i slobode.
Tad nestaju ograničenja fizičkog tela i duša uživa u radosnom osećanju olakšanja i slobode shvatanjem da postojimo izvan smrtnog tela. Smrt je samo iskustvo pomoću kojeg učimo veliku lekciju: da ne možemo umreti. Naše pravo biće- duša je večna. Talasi dolaze do obale i zatim se vraćaju u more. Talas se ne gubi nego se spaja sa okeanom ili ponovo vraća u obliku drugog talasa. Ovo telo je došlo i nestaće, ali duša u njemu nikad neće prestati da postoji. Nauka je dokazala da su talasi energije neuništivi kao što je i duša ili duhovna suština čoveka neuništiva.
Telo je samo odelo. Koliko puta ste promenili odeću u ovom životu, ali to ne znači da ste se i vi promenili. Slično, kad se odreknete telesne odeće usled smrti, vi se ne menjate. Vi ste ista ona večna duša, Božje dete. Reč “smrt” dosta dovodi u zabludu jer smrt ne postoji. Kad se umorimo od života, jednostavno skidamo telesni prekrivač i vraćamo se u astralni svet. Duša shvata da je njena smrtnost bio samo san i uživa u izlasku iz te iluzije, slobodna i bezbedna.”
