Prihvatanje različitosti. Kada sam prvi put čula za ovu temu, pomislila sam da je prihvatanje različitosti prihvatanje sebe. A moj put do tog mesta razumevanja i prihvatanja je interesantan, i dao mi je uvid u celu ideju sopstva, te mislim da je ona vredna da je podelim sa vama.

Svi imamo sopstvo, ali ne mislim da se sa njim rađamo. Znate kako novorođenčad veruju da su deo svega; nisu odvojeni. Taj osnovni osećaj celovitosti izgubimo veoma brzo. Kao da je taj prvi stadijum gotov – celovitost: rano detinjstvo, neformirano, primitivno. Više nije ispravno ili stvarno. Ono što je stvarno je odvojenost.
Tandi Njutn
Foto Ted.com

U nekom trenutku ranog detinjstva počinje da se formira ideja o sopstvu. Naš mali deo celovitosti dobija ime i svašta mu se o njemu govori. I ti detalji, mišljenja i ideje postaju činjenice, koje postaju materijal izgradnje našeg identiteta. To sopstvo postaje sredstvo kojim se krećemo kroz društveni svet. Ali sopstvo je projekcija, zasnovana na projekciji drugih ljudi. Da li je to ono ko mi zaista jesmo? Ili ko želimo ili bi trebalo da budemo?

Ta interakcija između sopstva i identiteta mi je bila veoma teška dok sam odrastala. Sopstvo koje sam želela da iznesem u svet bilo je iznova odbacivano. Moja panika što nemam sopstvo koje se uklapa i konfuzija koja je nastala zbog odbacivanja mog sopstva, stvorili su nelagodu, stid i beznađe koji su me tokom dugog vremenskog perioda definisali.

Kada pogledam unazad, moje sopstvo je toliko puta bilo uništeno, da sam počela da uviđam šablon. Sopstvo se menjalo, bivalo zaraženo, polomljeno, uništeno, ali novo bi se razvilo – ponekad jače, ponekad puno mržnje, ponekad ne želevši uopšte da je tu. Sopstvo nije bilo stalno. Koliko puta je ono moralo da umre, da bih shvatila da uopšte nije bilo živo?!

Odrasla sam na obali Engleske sedamdesetih godina. Moj otac je belac iz Kornvola, majka crnkinja iz Zimbabvea. Čak je i ideja o nama kao porodici mnogima bila provokativna. Ali priroda ima svoje uvrnute puteve i rodile su se braon bebe. Ali već od pete godine bila sam svesna da ne pripadam. Bila sam crno dete, ateista, u čisto belačkoj katoličkoj školi koju su vodile opatice. Bila sam anomalija. Moje sopstvo je žudelo za definicijom i pokušavalo da se uključi. Jer sopstvo voli da se uklapa, da vidi sebe u drugima, da pripada. To potvrđuje njegovo postojanje i značaj. I sopstvo je važno. Ima izuzetno važnu funkciju. Bez njega, mi bukvalno ne možemo da se suočimo sa drugima. Ne možemo da pravimo planove i penjemo se stepenicama popularnosti i uspeha. Ali boja moje kože nije bila odgovarajuća. Moja kosa to nije bila. Moje poreklo nije bilo u redu. Moje sopstvo je postalo definisano spoljašnjošću, što je značilo da u tom društvenom svetu nisam zaista postojala. Pre bilo čega, postala sam drugo – i pre nego što sam postala devojčica. Postojala sam, ali kao da nisam.

Otprilike u to vreme rađao se još jedan svet – nastupi i ples. Uporni strah od sopstva nije postojao kada sam plesala. Bukvalno bih izgubila sebe. Bila sam dobra plesačica. Sav svoj emotivni izraz bih unosila u svoj ples. U pokretima sam bila onakva kakva nisam mogla da budem u stvarnom životu, u sebi.

Sa šesnaest godina sam naišla na još jednu mogućnost i dobila sam prvu ulogu u jednom filmu. Ne mogu da pronađem reči da bih opisala mir koji sam osećala kada sam glumila. Moje disfunkcionalno sopstvo je moglo da se poveže sa drugim sopstvom koje nije bilo moje. To je bio tako dobar osećaj. To je bilo prvi put da sam živela unutar potpuno funkcionalnog sopstva – koje sam mogla da kontrolišem, da njime upravljam, kome sam dala život. Ali snimanje bi se završilo i vraćala bih se svom zapetljanom, čudnom sopstvu.

Do devetnaeste godine sam bila zrela filmska glumica, ali i dalje u potrazi za definicijom. Prijavila sam se na studije antropologije na jednom univerzitetu. Dr Filis Li me je intervjuisala i pitala “Kako bi definisala rasu?” Mislila sam da imam odgovor na to. Rekla sam, “Po boji kože.” “Znači biologija, genetika?”, pitala je. “Jer, Tandi, to nije precizno. Postoji više genetske razlike između crnca iz Kenije i crnca iz Ugande, nego između crnca iz Kenije i recimo, belca iz Norveške. Svi potičemo iz Afrike. U Africi je bilo više vremena da se razviju genetičke razlike.”

Drugim rečima, rasa nije zasnovana na biološkim ili naučnim činjenicama. S jedne strane – rezultat. Zar ne? S druge strane, moja definicija sebe je upravo izgubila ogroman deo kredibiliteta. Ali ono što jeste istina, što je biološka i naučna činjenica, to je da svi potičemo iz Afrike – u stvari, od žene po imenu Mitohondrijska Eva, koja je živela pre 160.000 godina. Rasa je pogrešan koncept koji smo mi stvorili na osnovu straha i neznanja.

Začudo, ova otkrića nisu izlečila moje nisko samopouzdanje, osećanje različitosti. Moja želja da nestanem je i dalje bila veoma jaka. Diplomirala sam na Kembridžu. Karijera mi je cvetala, ali moje “ja” je bilo u haosu i završila sam sa bulimijom i na psihijatrijskom kauču. Naravno da jesam. I dalje sam verovala da je moje sopstvo jedino što me određuje. Još uvek sam smatrala da je sopstvo najveća moguća vrednost. Šta bi mi ukazalo na suprotno?

Pogledajte modnu industriju i zaposlenja koja stvara, profit koji ostvaruje. Bili bismo u pravu kad bismo pretpostavili da je sopstvo stvarno biće. Ali nije, to je projekcija, koju naši pametni mozgovi stvaraju kako bismo skrenuli misli sa realnosti smrti.

Borba sopstva za autentičnošću i definicijom se neće završiti ukoliko se ne spoji sa svojim stvoriteljem – sa vama i sa mnom. To se može desiti sa svesnošću – svesnošću o realnosti jedinstva i projekcije sopstva.

Za početak, možemo se setiti svih trenutaka kada izgubimo sebe. Dešava mi se kad plešem, kada glumim. Ukorenjena sam u svoju suštinu, a moje sopstvo nije prisutno. U tim trenucima sam povezana sa svime – sa zemljom, vazduhom, zvucima, energijom iz publike. Sva moja čula su budna i živa, na način na koji se dete možda oseća – osećaj jedinstva.

A kada igram ulogu, zauzimam drugo sopstvo, dajem mu život na neko vreme. Jer kada je sopstvo isključeno, nestaje i podeljenost i osuđivanje.

Igrala sam razne uloge, od osvetoljubivog duha u doba ropstva, do državne sekretarke u 2004. Bez obzira na to koliko su ta sopstva drugačija, ona se spajaju u meni. Iskreno verujem da je ključ mog glumačkog uspeha i ličnog napretka u nedostatku sopstva koje me je nekad činilo tako nervoznom i nesigurnom. Uvek sam se pitala zašto tako duboko osećam bol drugih, zašto prepoznajem nekoga u nikome. Zato što mi u tome nije smetalo sopstvo. Mislila sam da mi nedostaje duše, a činjenica da sam osećala druge, značila je da nemam ništa svoje da osetim. Ono zbog čega sam se stidela zapravo me je prosvetlilo.

I kada sam shvatila i zaista razumela da je moje sopstvo projekcija i da ima funkciju, desilo se nešto smešno. Prestala sam da mu pridajem značaj. Poštujem ga. Vodim ga na terapiju. Dobro sam upoznala njegovo disfunkcionalno ponašanje. Ali ne stidim se svog “ja”. U stvari, poštujem ga i njegovu funkciju. Tokom vremena, uz vežbu, pokušavam sve više da živim iz svoje suštine. Ako uspete u tome, dešavaju se neverovatne stvari.

U februaru sam išla u Kongo, plesala i slavila sa ženama koje su preživele uništavanje svojih ličnosti na bukvalno nezamislive načine – uništene jer druge surove, psihopatske ličnosti širom te prelepe zemlje hrane zavisnosti našeg ega za lažnim sjajem materijalnog koja nas još više odvaja od osećanja njihovog bola, njihove patnje, njihove smrti. Jer, hej, ako svi živimo u svom “ja” i pogrešno ga smatramo za život, onda životu oduzimamo vrednost i osećaj. I u tom stanju odvojenosti, da, možemo graditi fabrike bez prozora, uništavati vodeni svet i koristiti silovanje kao ratno oružje.

Ono što je važno, nismo shvatili kako da živimo u jedinstvu sa Zemljom i svim živim stvarima. Samo ludački pokušavamo da shvatimo kako da živimo jedni s drugima – milijardama drugih. Ali ne živimo jedni s drugima; naša luda sopstva žive jedna s drugima i produžavaju epidemiju odvojenosti.

Hajde da živimo jedni s drugima, i da idemo korak po korak. Ako možemo da uđemo u teško sopstvo, kao tračak svesnosti i pronađemo svoju suštinu, svoju vezu sa beskonačnim i svakim drugim živim bićem. To znamo od kad smo se rodili. Neka nas ne plaši obilatost ništavnosti. To je stvarnije od onoga što smo sami stvorili. Zamislite kakvo bi bilo postojanje kada bismo poštovali neizbežnu smrt sopstva, cenili privilegiju života i divili se onome što sledi. Sve počinje jednostavnom svesnošću.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.