Biljke su čudesna bića bez kojih bi život nas ljudi bio nezamisliv, jer neke su nam hrana, poneke lek, a deo njih nam ulepšava život svojom bojom, mirisom i oblikom.

Povod da razgovaramo o bilju i cveću koje je prisutno na slikama majstora kičice poznog 19. veka, ali ne kao ukras i kao likovni element koji uspostavlja ravnotežu, nego kao skriveni simboli i poruke koje slika sadrži, bilo je predavanje „Poslastičarnica: Slatko-gorki ukus cveća”, koje je Tamara Ognjević održala u okviru manifestacije „Leto na trgu galerija“ u Novom Sadu.

Tamara je istoričarka umetnosti, direktorka Artis centra iz Beograda, a specijalizacija joj je ikonografija, tj. čitanje slike, a toliko toga znalačko oko sa slika može da otkrije.

Ognjevićeva već duže vreme istražuje kompleksne odnose umetnosti, gastronomije, književnosti, filozofije i emancipacije žene u kontekstu složenih društvenih odnosa tokom 19. i početkom 20. veka i autorka je transdisciplinarnog projekta „Poslastičarnica“.

Egzotične biljke iz dalekih krajeva koje mi u ovom vremenu tek upoznajemo su bile poznate, cenjene i upotrebljavane još u starom veku. Koje priče nam one otkrivaju?

„One nam, pre svega, govore o potrazi za zdravljem i ukusima, jer čovek prošlosti ne zna za medicinu i farmakologiju u onom obliku u kojem ih mi poznajemo danas. Samim tim biljke – pogotovu one začinske, ali i egzotično voće i povrće, znače poboljšanje kvaliteta ishrane, poboljšanje ukusa onoga što se jede. Naše nepce je vremenom preživelo ozbiljnu evoluciju upravo zahvaljujući začinskim biljkama u prvom redu, i malo je verovatno da bi nas neko lako resetovao, da upotrebim jedan moderan izraz, na ishranu naših predaka. Ne moramo tu da idemo mnogo daleko u prošlost. Dovoljno je da se „vratimo” do ishrane Srba seljaka sredine 19. veka. Do jedne trpeze uglavnom zasnovane na brašnu, masti, mleku, krompiru i luku,“ kaže Tamara u razgovoru sa Marinom Jablanov za Dnevnik.

Photo by Svetlana Manic on Unsplash

Neke biljke, gotovo nepoznate danas, su u prošlosti bile izuzetno cenjene i vrlo skupe. Ljudi su u prošlosti bili skloni da se upuste u prave avanture zbog takvih biljaka.

„Moringa je jedna od takvih biljki. Bila najskuplji sastojak kozmetičkih proizvoda Starog veka. Egipćanke, Etrurščanke i Feničanke su davale čitavo bogatstvo za kutijicu pomade od moringe – tako da ova biljka predstavlja svojevrsni statusni simbol, dokaz ekonomske moć i važnog položaja u društvu. Konačno, dovoljno je reći da iza velikih geografskih otkrića stoji potraga za skupocenim začinima i plemenitim metalima. Veliko je pitanje ko bi se iz puke radoznalosti otisnuo u nepoznato, u času dok se veruje da je zemlja ravna ploča, da nije trebalo pronaći mitsku „Indiju” i dokopati se svih tih „rajskih vrtova” u kojima izdašno raste biber, karanfilić, muskatni oraščić.“

Pravi ratovi su se u prošlosti vodili oko začina.

„Podsetiću samo da su Holanđani u borbi sa Englezima oko Novog Amsterdama, današnjeg NJujorka, u 17. veku između Menhetna i istočnog indijskog ostrva Banda prednost dali ovom ostrvu-carstvu muskatnog oraščića, jer je ono značilo profit. Na temelju trgovine jednom egzotičnom, začinskom biljkom bez koje mi danas ne možemo da zamislimo slavsko žito, a Englezi egnog (liker od jaja) – tradicionalno božićno piće. Ovo su samo neki od brojnih načina korišćenja ove dragocene biljke.“

Foto Shamin Nakhai

Naši preci nisu imali mobilne telefone i nisu mogli da šalju SMS (poruke) nego su poruke slali cvećem. Šta se njime poručivalo?

„Govor cveća je u onom kontekstu u kojem ga vi pominjete „izum” novijeg datuma. Naime, „patentirale” su ga žene u zenanima-haremlucima Carigrada, dakle u ambijentu u kojem je sloboda klasične komunikacije bila maksimalno limitirana, a u određenim situacijama i po život opasna. Tako su one, osuđene na izolaciju i tišinu, pronašle svoj „jezik”, koristeći cveće po kojem su vrtovi na Bosforu poznati, da bi rekle ono što misle ili osećaju. Lejdi Meri Vortli Montegju, supruga britanskog ambasadora u Turskoj u prvoj polovini 19. veka, bila je opčinjena ovim vidom komunikacije cvećem i trend je prenela u Englesku u kojoj će on tokom Viktorijanske ere doživeti pravi bum.“

Da li biste nam naveli neki primer?

„Od ruže, koja shodno boji i broju, može predstavljati izjavu ljubavi (crvena), poštovanja (bela) ili ljubomore (žuta), pa do čitavih kompleksnih buketa pažljivo biranih vrsta cveća, njihove boje i broja, koji u jeziku cveća ili florografiji, kako ovaj fenomen naziva nauka, predstavljaju čitava „pisma”, reč je o zanimljivom, romantičnom vidu komunikacije koji je obeležio 19. vek širom Evrope.“

Da li kod nas ima sličnih primera?

„Kod nas jednu takvu, svakako romansiranu, epizodu opisuje naš slavni komediograf Branislav Nušić u obliku „dijaloga“ cvećem između jedne mlade, udate Turkinje sa beogradskog Zereka (Dorćol) i jednog Karađorđevog ustanika, rodom iz Makedonije. Razmenjeno je tu cveća, ali i drugih predmeta, posredovanjem kučenceta ove zerečke lepotice, sve dok jednog dana kučence, stalno podmićivano šećerom da poštu prenosi, ne stiže sa zrnom pasulja u maramici. Za onoga ko zna „šifru”, a junak ove priče je tu bio nesumnjivo stručan, pasulj znači: „Izvol’te k meni noćas!”

Bez obzira na to što živimo u XXI veku i dalje imamo snažnu potrebu da važne događaje u životu obeležimo raznim ritualima. Jedan takav događaj je venčanje. Kakva je tu simbolika?

„Naše vreme karakteriše održavanje tradicije bez poznavanja i razumevanja suštine. Venčanja su možda najbolji primer. U prošlosti je venčanje jedan kompleksni ritual krcat simbolima, ali i postupcima među kojima brojni imaju magijski karakter zaštite. Pre svega mlade, koja u okviru ovog ritual menja identitet preuzimanjem novog imena. Naravno, da sve neveste kroz vreme teže da na taj – svoj dan, budu lepe, da imaju posebnu odeću, da sve bude vrlo svečano. Danas, međutim, ceremonija venčanja ostaje samo na „površini” u tom estetskom momentu u kojem se prezentira ukus, bogatstvo, originalnost. U tom kontekstu je nedavno venčanje Amerikanke, mulatkinje, Megan Markl i princa Harija, predstavnika najdugovečnije i najuticajnije evropske monarhije, višestruko zanimljivo.“

Da li biste nam to objasnili na njihovom primeru?

„Ovde je pre svega reč o obredu opterećenom brojnim protokolima koji imaju za cilj da održe tradiciju, i to ne samo u njenom pojavnom smislu. Takav kontekst u doslovnom smislu vezuje ruke nevesti, koja se i te kako pita kako će izgledati njeno venčanje. Međutim, meni lično je bio zanimljiv način sa kojim se Megan, sada vojvotkinja od Saseksa, izborila sa zadatim okvirom i uspela da dâ sopstveni „pečat” celoj priči.“

Šta vam je tu posebno privuklo pažnju?

„Pre svega, krajnje je neobičan odabir zove kao cveta, koji će činiti osnovu mladine torte, a da podsetimo – mladina torta je u simboličnom smislu sama nevesta sa svim svojim vrlinama i željama. Kolač, utoliko zanimljiviji, kada je dobro poznato da su torte kraljevskih nevesta doma Vindzora još od doba kraljice Viktorije zapravo voćni kolač. S druge strane, zova je u tradiciji Britanije izuzetno važna biljka, jer je zaštitnik doma i porodice. Od davnina se veruje da prisustvo zove štiti kuću od udara groma. Ona je biljka paganske boginje vegetacije i plodnosti, ali i zaštitnica bračne ljubavi. Iako je crkva pokušala, a u cilju hristijanizacije Ostrva, da zovu pretvori u zloglasno drvo oko kojeg se veštice okupljaju na crni Šabat, verovanje u moć ove biljke koja daje prekrasan, mirišljavi cvet i simbolizuje ženski princip ljubavi i plodnosti, ne bledi. Otuda je izbor nove neveste u domu jedne stare monarhije vrlo zanimljiv i duboko simboličan.“

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.