Mota mi se po glavi ovih dana jedna neobična misao – šta je zajedničko Džejn Ostin i Crnom Đorđu Petroviću?
Udaljeni kilometrima i kulturama, verom, jezikom i obrazovanjem, umrli su iste godine – 1817, u razmaku od nekoliko dana. Ona 18. jula, najverovatnije od Adisonove bolesti, a možda i od Hodžkinsovog limfoma. On je ubijen u noći između 25-26. jula, u Radovanjskom lugu, po nalogu svog kuma i saborca, kneza Miloša Obrenovića.
U trenutku smrti, Džejn je imala 41. godinu života, a za Karađorđa se, usled nedostataka valjanih izvora, pretpostavlja da je bio star oko 55 godina.
I možda bi priča tu stala da, zapravo, a bez obzira na sve razlike, hrabri, preki i opasni rajetinski sin iz Viševca kod Topole, i krhka, pronicljiva i odvažna kći skromnog rektora anglikanske parohije u Stiventonu, nisu delili epohu i sklonost ka revolucijama.
On ka onoj klasičnoj, oslobodilačkoj, a ona prema za ono vreme nekonvencionalnoj, kulturnoj revoluciji. Podjednako koliko nije bilo pametno dizati se na Turke, nije bilo pametno mešati se u tradicionalne muške poslove, kakvo je pisanje knjiga.
U tom smislu, oboje su imali moćne neprijatelje, a zajedničko im je odsustvo straha utemeljeno na veri u ono što rade.
Pa, sad, koliko god moje poređenje bilo jeretičko sa stanovišta uobičajene istorijske metodologije, na noćašnjoj oluji (kako to već s olujama biva) moje memorijske fioke su se demagnetizovale, vrata širom otvorila, papiri izmešali, misli srećno poletele u zagrljaj neba i zemlje međ’ kojima varniči, pa je ova zamalo čudna paralela “nikla” jutros posle kiše. I neka cveta. U slavu dvoje ljudi koji su bili hrabri u svom naumu.
Priznajem, boli me jedino,što je Engleska u međuvremenu shvatila ko je i zašto je važna Džejn Ostin, a mi se Crnim Đorđem, još uvek ne bavimo onoliko koliko to on zaslužuje.
