Nije ovo nikakav početak, ali počeću. Zvala se. Bila je kći nekog oficira, poštara ili železničara, neke uniforme u svakom slučaju.
Sećam se da je nedeljom prolazila šetalištem držeći svojom tankom belom rukom neku ruku koja je baš znala šta hoće, i koja je bila obučena u rukav nekakve uniforme.
Mislim da se doselila pre rođenja. Rodila se tek kasnije. Dugo nisam znao ništa o njoj. Slučajno sam je video petnaest godina nakon rođenja, a dvadeset nakon što se doselila.
Nedeljom je – nikada to neću zaboraviti – oblačila belu haljinicu prepunu nekakvih mašnica, nekakvih čipkica, nekakvih volančića i ostalih deminutiva. Imala je petnaest godina. Ja sam, kao i obično, imao trideset. Stanovala je u sivoj zgradi na čijoj fasadi beše natpis, nekakva nečitka firma, nešto kao M. PETROVIĆ SNOVI. Samo mi je to ostalo u sećanju. I to da je svirala klavir. Sudeći po tome, nije bila kći železničara već oficira. Oficiri vole vojnu muziku.
Možda je bila kći nekog oficira koji je mnogo putovao železnicom. Tako, neka bude tako. Imala je prekrasne oči. Pričali su mi da su prekrasne. Ja nikada nisam smogao hrabrosti da je pogledam u oči. Imao sam dvojicu ili trojicu prijatelja, veoma smelih momaka, oni su mi pričali sve: i to da nedeljom oblači belu haljinu, da ima mladež na bradi, da ima plave oči. Ne bih sada, da im nisam verovao, smeo sa sigurnošću tvrditi da je uopšte imala oči. A opet, njene su mi oči mnogo značile. Naši susreti? Nisam siguran u pogledu naših susreta. Treba biti ja, pa sve to nazvati susretima, a to je prilično teško.
Viđao sam je retko: uvek nedeljom, samo u snu, uvek s leđa. Sredom sam, ne znam zašto, najčešće sredom, sanjao da je nedelja i da ona dolazi s kraja neke duge ulice, koju ću kasnije često pominjati u svojim pričama. Ja bih, u snu naravno, stajao ispred poslastičarnice, čekao je posmatrajući kroz trepavice njenu siluetu, a kada bi mi se približila, ja sam kukavički obarao pogled. Pa ipak, ti su mi susreti mnogo značili. U to vreme, ako je to neka uteha, snovi su bili malo stvarniji. Da li sam je voleo? Da! Potvrdno. Šta sam joj govorio? Sa pristojne udaljenosti, u snu, razume se? Nešto jesam. Ne treba sumnjati da su to bile gluposti. Nešto u krat kim is pre ki da nim re če ni ca ma. Zadihanim. Šta li sam to mogao govoriti? Sadržaj krat kih is pre ki da nih re če ni ca je, nažalost, zaboravljen. Zauvek.
Možda sam joj govorio… Ne! Nije to. Videlo se, od prvog dana se videlo, da će otići. Pravio sam se da to ne primećujem. Sve to nije važno. To se dogodilo davno i već je zaboravljeno. Drugo nešto neću zaboraviti: belu haljinicu i popodne u koje je, zaista, otišla. Neću to zaboraviti ni kada umrem. Sedeo sam i pio čaj. Onda je došao neko, bilo ko od trojice mojih prijatelja, i tiho mi šapnuo da je njen otac oficir dobio prekomandu, da je njen otac železničar otputovao daleko – za uniforme se uvek nađe neki dalek i glup posao – i da su svi ti očevi poveli i nju sa sobom. Izustio sam samo jedno kratko: Oh! Najednom je to O iz oh zatreperilo nad čajem, obrazujući kineski ideogram O – SNAU koji se posle kratkog vremena kondenzovao u OČAJ, a odmah potom u očaj, opori očaj od nane.
***
Očaj od nane, Svetislav Basara, Laguna
