Jedan od najuticajnijih romana 20. veka, „Stranac“ Alberta Kamija, dobio je novo filmsko ruho u režiji jednog od najistaknutijih savremenih francuskih reditelja, Fransoa Ozona. Ova dugo iščekivana adaptacija uskoro stiže i u domaće bioskope, gde će publika od 23. aprila imati priliku da se ponovo suoči sa pitanjima koja ovaj kultni roman postavlja već više od osam decenija.
Ozonova verzija „Stranca“ ne pokušava da ponovi poznatu priču, već da je ponovo pročita kroz savremeni senzibilitet i ličnu perspektivu autora. Film je smešten u Alžir 1938. godine, u period između kolonijalne tenzije i lične izolacije glavnog junaka, Mersoa – tihog, povučenog službenika koji živi život bez izraženih emocija i očekivanja.
Priča počinje jednostavno, gotovo hladno: Merso prisustvuje sahrani svoje majke, ne pokazujući vidljiv znak tuge. Već narednog dana vraća se svakodnevici i započinje romansu sa Marijom, koleginicom sa posla. Njegov život deluje ravno, gotovo mehanički, sve dok ga susret sa komšijom Rejmonom Sintesom ne uvuče u niz događaja koji će kulminirati tragičnim incidentom na užarenoj plaži.
Ono što „Stranca“ čini večitim delom svetske književnosti jeste upravo ta nelagodna praznina u centru priče – Merso nije heroj, nije buntovnik, nije ni tipičan negativac. On je posmatrač sveta koji ne uspeva da pronađe smisao u društvenim očekivanjima i emocionalnim normama. Upravo tu prazninu Ozon pokušava da razume, ne da je objasni.
Reditelj je u više navrata istakao da je rad na ovom filmu za njega bio i lično putovanje. Kako navodi, ideja o „Strancu“ otvorila je i vrata porodičnim sećanjima i istoriji vezanoj za Alžir, gde je njegov deda po majci radio kao istražni sudija tokom kolonijalnog perioda. Ta veza sa prošlošću, kako kaže, omogućila mu je da dublje razume složenost odnosa između Francuske i Alžira, kao i tišine koja često prati te istorijske priče.
„Vrlo brzo sam shvatio da je uranjanje u ‘Stranca’ način da se povežem sa jednim zaboravljenim delom svoje lične istorije“, istakao je Ozon, dodajući da ga je posebno zanimala „apsurdnost života“ koju Kami prikazuje bez patetike i dramatizacije.
Za Ozona, snimanje filma nikada nije unapred zatvoren proces. On ga opisuje kao otkrivanje tokom rada, gde se zna početna tačka, ali ne i konačan oblik. Upravo ta otvorenost omogućila mu je da Mersoa ne posmatra kao simbol, već kao živu, neuhvatljivu figuru koja i dalje provocira publiku da postavlja pitanja, umesto da traži jednostavne odgovore.
„Stranac“ je prvi put objavljen 1942. godine, u vreme francuske kolonijalne uprave u Alžiru, i od tada je postao jedno od najanaliziranijih dela moderne književnosti. Njegove adaptacije bile su retke, ali značajne – od poznate ekranizacije Lukina Viskontija iz 1967. godine sa Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi, do različitih scenskih i umetničkih interpretacija.
U Ozonovoj verziji, glavne uloge tumače Benžamen Voazen, Rebeka Marder, Pjer Loten i Deni Lavan, uz snažan ansambl koji dodatno naglašava psihološku i društvenu napetost priče.
Ova nova adaptacija ne dolazi kao zamena za Kamijevo delo, već kao njegov savremeni odjek – pokušaj da se večita pitanja o smislu, otuđenju i slobodi ponovo postave pred publiku koja živi u potpuno drugačijem vremenu, ali i dalje traži iste odgovore.
