Proleće – Nada umire poslednja

Rita Hejvort i iskupljenje u Šošenku

Biće da u svakom saveznom zatvoru u Americi postoji lik kao što sam ja – ja sam onaj koji vam nabavi ono što vam treba. Posebno pripremljene cigarete, kesicu vutre, ako to volite, bocu rakije da proslavite sinovljevu ili kćerkinu maturu, ili šta god drugo… u razumnim okvirima, to jest. Ali nije uvek bilo tako.

Došao sam u Šošenk sa samo dvadeset godina, i jedan sam od malobrojnih u našoj srećnoj maloj porodici koji su spremni da priznaju šta su uradili. Ja sam počinio ubistvo. Uzeo sam vrednu polisu osiguranja na ime svoje žene, koja je bila tri godine starija od mene, a onda sam sredio kočnice na ševrolet kupeu koji nam je poklonio njen otac kao svadbeni dar. Ispalo je upravo onako kao što sam planirao, osim što nisam planirao da ona stane i pokupi komšinicu i njenu bebu na putu niz Kasl Hil u varoš. Kočnice su popustile i kola su se probila kroz žbunje na ivici gradskog parka, ubrzavajući. Slučajni posmatrači su rekli da su sigurno jurila osamdeset i više na sat kad su udarila u podnožje spomenika iz Građanskog rata i buknula u plamen.

Stiven King
Kraljevski paket Stivena Kinga
Sadržaj paketa: Godišnja doba i Gole kosti, Booka

Takođe nisam planirao da me uhvate, ali su me bogme uhvatili. Dobio sam stalnu propusnicu za ovo mesto. U Mejnu nema smrtne kazne, ali okružni tužilac se pobrinuo za to da mi sude za sve tri smrti i da dobijem tri doživotne, da ih odslužim jednu za drugom. To mi je upropastilo šanse za puštanje na uslovnu slobodu na duge, duge staze. Sudija je ono što sam uradio nazvao „groznim, gnusnim zločinom“, što i jeste bilo, ali to je isto tako sada u dalekoj prošlosti. Možete pogledati to u požutelim dosjeima Poziva iz Kasl Roka, gde krupni naslovi koji objavljuju moju presudu izgledaju nekako čudno starinski kraj vesti o Hitleru, Musoliniju i agencijama Frenklina Delanoa Ruzvelta iz vremena Nju dila.

Da li sam se rehabilitovao, pitate? Ne znam šta znači ta reč, makar ne kad su posredi zatvori i popravne ustanove. Mislim da je to reč koju koriste političari. Možda ona ima neko drugo značenje, a možda će mi se ukazati i prilika da to ustanovim, ali to je nešto za budućnost… a osuđenici nauče da o budućnosti ne razmišljaju. Bio sam mlad, zgodan, iz siromašnog dela grada. Napumpao sam lepu, namrgođenu, tvrdoglavu devojku koja je živela u jednoj od dobrih starih kuća u Ulici Karbin. Njen otac nije imao ništa protiv tog braka ukoliko prihvatim da se zaposlim u njegovoj optičarskoj kompaniji, pa da se „probijam odozdo prema vrhu“. Ustanovio sam da mu je na pameti zapravo bilo to da me kontroliše i drži u svom domu kao neprijatnog kućnog ljubimca, ne baš pripitomljenog i koji bi mogao da ugrize. Na kraju se nagomilalo dovoljno mržnje da me natera na ono što sam uradio. Da mi se ukaže nova prilika, ne bih to ponovio, ali nisam siguran da to znači da sam rehabilitovan.

U svakom slučaju, ne želim da vam pričam o sebi; hoću da vam pričam o liku po imenu Endi Dufrejn. Ali pre nego što počnem o Endiju, moram da objasnim još nekoliko stvari o sebi. Neće to potrajati.

Kao što rekoh, bio sam onaj koji može da vam nabavi sve što vam zatreba ovde u Šošenku bezmalo celih četrdeset godina. A to ne podrazumeva samo prokrijumčarene predmete kao što su dodatne cigarete ili piće, premda su oni uvek na vrhu liste. Ali pribavio sam na hiljade drugih stvari za ljude koji ovde leže, među njima neke savršeno legalne ali prilično nedostupne na mestu gde bi trebalo da ste kažnjeni. Bio je tu jedan tip osuđen za silovanje male devojčice i skidanje do gola pred desetinama drugih; njemu sam nabavio tri komada ružičastog mermera iz Vermonta, i on je od njih izradio tri ljupke skulpture – bebu, dečaka od nekih dvanaest godina i bradatog mladića. Nazvao ih je „Tri Isusova doba“, i te skulpture su sada u salonu čoveka koji je nekada bio guverner ove države.

Ili evo imena koje možda pamtite ako ste odrasli u severnom Masačusetsu – Robert Alan Kot. On je 1951. pokušao da opljačka Prvu trgovačku banku Mekenik Folsa, i pljačka se pretvorila u krvoproliće – šestoro mrtvih na kraju, dva pripadnika bande, troje talaca, među kojima i jedan mladi državni policajac koji je podigao glavu u pogrešnom trenutku i dobio metak u oko. Kot je imao numizmatičku zbirku. Naravno, ne bi mu dozvolili da je zadrži ovde, ali uz malu pomoć njegove majke i posrednika koji je nekada vozio kamion perionice, bio sam kadar da mu je dobavim. Rekao sam mu: Bobi, sigurno si lud kad želiš da čuvaš zbirku novčića u ovom kamenom hotelu punom lopova. Pogledao me je, osmehnuo se i rekao: Znam ja gde ću to da držim. Biće sasvim bezbedno. Nema da brineš. I bio je u pravu. Bobi Kot je 1967. umro od tumora na mozgu, ali ta zbirka novčića se nikada nigde nije pojavila.

Nabavljao sam ljudima čokolade na dan Sv. Valentina; doturio sam jednom ludom Ircu po imenu O’Mali tri zelena milkšejka, od onih koje služe u Mekdonaldsu oko Dana sv. Pedija; čak sam organizovao ponoćnu projekciju filmova Duboko grlo i Đavo u gospođici Džons za grupu od dvadeset muškaraca koji su udružili sredstva kako bi ih zakupili… premda sam završio nedelju dana u samici zbog tog malog poduhvata. To vam je rizik kad ste onaj koji može da nabavi sve što nekome zatreba.

Nabavljao sam enciklopedije i jebačke knjige, raznorazne smicalice poput onih za strujni udar prilikom rukovanja ili praška za svrab, a više puta sam se postarao i da neki starosedelac dobije gaćice od žene ili devojke… a pretpostavljam da znate šta ljudi rade ovde s takvim predmetima u dugim noćima kad se vreme razvlači kao isukano sečivo. Ne dobijam ja sve to besplatno, a za neke predmete cena je baš visoka. Ali ne radim to samo za pare; šta mi novac vredi? Nikad neću imati kadilak niti odleteti na Jamajku da provedem tamo dve nedelje u februaru. Radim to iz istog razloga iz kojeg vam dobar kasapin prodaje uvek sveže meso: stekao sam ugled i hoću da ga sačuvam. Jedine dve stvari o kojima odbijam svaki razgovor jesu pištolji i teške droge. Ne želim nikome da pomognem da ubije sebe ili drugoga. Imam dovoljno ubijanja na duši da mi potraje doživotno.

Da, pravi sam vam Nejman-Markus.3 I tako, kad mi je Endi Dufrejn prišao 1949. godine i upitao da li bih mogao da mu u zatvor prokrijumčarim Ritu Hejvort, kazao sam mu da uopšte nije problem da to uradim. I nije bio.

Kad je Endi 1948. došao u Šošenk, bilo mu je trideset godina. Bio je to nizak i uredan čovečuljak kose boje peska i malih, veštih šaka. Nosio je naočari sa zlatnim okvirom. Nokti su mu uvek bili podsečeni, uvek čisti. Možda je neobično upamtiti takve stvari o nekome, ali čini se da su one za mene u potpunosti predstavljale Endija. Uvek je izgledao kao da bi trebalo da nosi kravatu. Napolju je bio potpredsednik povereničkog odeljenja jedne velike banke u Portlendu. Dobar posao za čoveka mladog kao on, naročito ako se ima u vidu koliko su banke većinom konzervativne… a tu konzervativnost pomnožite sa deset kad dođete u Novu Englesku, gde ljudi ne vole da poveravaju novac čoveku ukoliko ovaj nije ćelav, ne šepa i ne čupka neprekidno pantalone nameštajući pojas za kilu. Endi je dospeo tu zato što je ubio svoju ženu i njenog ljubavnika.

Kao što mislim da sam već rekao, svako je u zatvoru nevin. O, recituju oni tu litaniju kao što televangelisti čitaju iz Knjige otkrovenja. Svi su oni žrtve sudija srca kamenog i istih takvih muda, nesposobnih advokata, policijskih nameštaljki ili nesrećnih okolnosti. Recituju litaniju, ali vidite da im na licu piše drugačije. Većinom su to nitkovi, koji ne valjaju ni sebi ni drugima, a najgora nesreća im je to što su im majke iznele trudnoću do kraja.

Za sve godine koje sam proveo u Šošenku, broj onih kojima sam poverovao kad su mi rekli da su nevini manji je od deset. Endi Dufrejn je bio jedan od njih, iako sam se tek posle izvesnog broja godina uverio u njegovu nevinost. Da sam ja bio u poroti koja je odlučivala u njegovom slučaju pred Višim sudom u Portlendu tokom šest olujnih sedmica 1947‒48, i ja bih glasao da je kriv.

Bio je to baš gadan slučaj, jašta; jedan od onih sočnih, sa svim prigodnim elementima. Bila je tu prelepa devojka s vezama u visokom društvu (mrtva), poznati sportista iz grada (takođe mrtav), i istaknuti mladi bankar u apsu. Osim svega toga, bili su tu i svi mogući nagoveštaji skandala koje su novine mogle da objave. Optužba je imala sasvim lak posao. Suđenje je potrajalo toliko koliko je potrajalo samo zato što je javni tužilac smerao da se kandiduje za Dom predstavnika, i hteo je da ga se javnost sita nagleda. Bio je to izuzetan pravni cirkus, a posmatrači su formirali red u četiri ujutro, uprkos temperaturama ispod nule, kako bi sebi obezbedili mesto.

Evo činjenica koje je tužilac izneo i koje Endi nikada nije osporavao: da je imao ženu, Lindu Kolins Dufrejn; da je ona u junu 1947. rekla kako bi rado naučila da igra golf u kantri klubu Folmaut Hils; da je zaista išla četiri meseca na časove; da je njen učitelj u Folmaut hilsu bio profesionalni igrač golfa Glen Kventin; da je krajem avgusta 1947. Endi saznao da su Kventin i njegova žena postali ljubavnici; da su se Endi i Linda Dufrejn žestoko posvađali posle podne, dana 10. septembra 1947; da su se posvađali zbog njenog neverstva.

On je posvedočio da je Linda rekla kako joj je drago što je saznao; sve to skrivanje, rekla je, teško joj je padalo. Rekla je Endiju da namerava da dođe do presude o razvodu u Rinu.4 Endi joj je rekao da će je pre videti u paklu nego u Rinu. Ona je otišla da provede noć s Kventinom u bungalovu koji je ovaj iznajmio nedaleko od terena za golf. Sledećeg jutra ih je njegova čistačica oboje našla mrtve u krevetu. Oboje su bili ustreljeni po četiri puta.

Ta poslednja činjenica više je teretila Endija nego ijedna druga. Javni tužilac s političkim ambicijama prikazao je to kao veliku stvar u uvodnoj i završnoj reči. Endru Dufrejn, rekao je on, nije bio samo uvređeni muž u besnoj potrazi za osvetom nad ženom koja ga je prevarila; to bi se, rekao je javni tužilac, još i dalo razumeti, ako već ne i oprostiti. Ali ova je osveta bila daleko hladnija. Pomislite samo, grmeo je javni tužilac pred porotom: četiri pa opet četiri! Ne šest hitaca, već osam! Ispraznio je pištolj pucajući… a onda zastao da ga napuni kako bi ponovo mogao da puca u oboje! ČETIRI ZA NJEGA I ČETIRI ZA NJU, treštalo je portlendsko Sunce. Bostonski Registar nazvao ga je „ubicom na ravne časti“.

Prodavac iz zalagaonice Vajz u Luistonu posvedočio je da je Endruu Dufrejnu prodao policijski specijal kalibra 38 s burencetom za šest metaka dva dana pre dvostrukog ubistva. Jedan šanker iz kantri kluba posvedočio je da je Endi došao oko sedam uveče tog 10. septembra, sručio tri čista viskija u sebe u roku od dvadeset minuta – a kad je ustao s barske stolice, kazao je šankeru da ide do kuće Glena Kventina te da će on, šanker, o ostalom „moći da čita u novinama“. Drugi prodavac, ovog puta iz prodavnice Hendi-pik nepuna dva kilometra udaljene od Kventinove kuće, saopštio je sudu da je Dufrejn tamo ušao oko frtalj do devet iste večeri. Kupio je cigarete, tri litarska piva i nekoliko krpa za sudove. Okružni mrtvozornik posvedočio je da su Kventin i Dufrejnova ubijeni između jedanaest uveče i dva ujutro u noći desetog na jedanaesti septembar. Detektiv iz kancelarije javnog tužioca zadužen za slučaj posvedočio je da na manje od sedamdeset metara od bungalova postoji skretanje, te da su 11. septembra posle podne odatle uzete tri stavke kao dokazi: prva stavka, dve prazne velike boce piva marke naranganset (na kojima su bili branjenikovi otisci prstiju); druga stavka, dvanaest pikavaca (svi marke kuls, koju puši branjenik); treća stavka, gipsani odlivak tragova automobilskih guma (koji se tačno poklapaju sa šarama na gumama branjenikovog plimuta iz 1947).

***

Odlomak iz zbirke priča Godišnja doba, Stivena Kinga, objavljene u izdanju Booka, koju možete poručiti po promo ceni OVDE.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.